Један од кључних фактора који се појавио неколико сати од упада Хамаса на југу Израела била се самоходна артиљерија посебно хаубица М-109А5 Паладин. Оно што је занимљиво ради се о артиљеријском оруђу које је обележило два рата у Либану и све интервенције у Гази.
Неки ово артиљеријско оруђе зову и „будилник“ јер за њу се не користе вучни возиви него у марашу се креће према положајима.
Тако је било и у суботу 7. октобра 2023. године када су батерије биле уочене на ауто-путевима према према Гази и на северу према граници са Либаном.
У односу на класичну ону која се може видети у рукама Украјинаца на бојном пољу или Американаца, израелска је била претходно темењито проучена од стране израелаца, који су уклонили све гршке које су могли да уоче на њој, а извршене ду дубоке модернизације и прилагођавања посебно у делу система за управљање ватром.
Израел је 1973 имао 60 хаубица а почетак 21 века дочекао је са 429 самоходних хаубица од којих је више од половине и даље у оперативној употреби иако у самој војсци артиљерија нема толики значај колико оклопно-механизоване јединице.
Прекретница је био Први либански рат 1982. операција „Мир у Галилеји“, где су ове хаубице кориштене као подршка наступајућим израелским оклопним и механизованим једницама. Прва директна битка уз масовно кориштење ових хаубица била је битка за Бејрут, где су кориштене гранате HESH за разарање зграда прерађених у бункере.
Још један проблем које су решиле те хаубице је била елевација која је тенковима „меркава“ и „магаш“ која је у сукобима у насељеним местима веома битна. Један од највећих проблема била је и остала логистика и незаштићена транспортна возила М-548 који су билли лака мета бораца наоружаних ручним ракетним бацачима РПГ и снајпериста.
Израел је сарађивао са САД и у програму HIP развоја снажнијих топова 58 калибра који је био заснована на основном топу М 185 калибра 155 мм, али је пројекат одбачен кад је дошло до преусмеравања на пројекат ракетне артиљерије.
Израел је своје модификације извршио у компанији Тел Шомер и назвали су је „Дохер“.