ДА ЛИ ЈЕ 2K12 KUB ВРАЋЕН У ТРУПНУ ПВО ВОЈСКЕ СРБИЈЕ?!

Андреј Млакар

На финалу Војне вежбе „Вихор 2024“ на Пештеру премијеру су имали дронив камиказе који су ушли у оперативну употребу Војске Србије, која ће према речима председника Србије имати 4.500 примерака.

На Пештеру је приказано махом све оно што се налази у оперативној употреби Војске Србије. Оно што је занимљиво и шта је члановима редакције ТВ Фронт упало у око јесте улога ракетног система 2K12 KUB који је на вежби „Вихор 2024“ играо улогу заштите оклопног и механизованог вода у нападу.

Управо овај детаљ је био веома занимљив и интересантан с обзиром да су од када су КУБ ушли у оперативну употребу у ЈНА били саставни део трупне ПВО. Пошто су били део јединица копнене војске а не РВ и ПВО (носили су плаву боју) носили су сивомаслинасту боју униформе и себе називали „пешадинцима“. Њихов приступ обуци био је ипак приближнији обуци, која је у почетној фази извођена у КОВ.

Са стварањем Савезне Републике Југославије 27. априла 1992. године и формирањем Војске Југославије, није било праћено адекватним промишљањем улоге, употребе базирања и других норми. Будући да промењене околности нису биле дефинисане стратешким документима војска је била препуштена себи да се самореорганизује и дефинише позицију у друштву. Све активности у одбрани СРЈ од напада из ваздушног простора обједињавао је Корпус ПВО у чијем саставу су били: ловачка авијација, ракетне јединице ПВО и једнице ВОЈИН. У састав Корпуса ПВО из КОВ прешло је било 5 средњих самоходни ракетни пукова. Таква организација остала је и данас, а судећи према последњој вежби „Вихор 2024“ евидентно је даће се неке ствари у будућности мењати.

Код нас основна тактичка ватрена јединица која користи КУБ је ракетна батерија, коју чине самоходна лансирна оруђа SLO 2P25M и то 4 kom и по три ракете на сваком лансеру.

Сви кубови који су оперативни у Војсци Србије од 1992. године преузели су ЈНА формацију Средњи самоходни ракетни пук (ССРП), само што је у Војсци Југославије од 16. јуна 1994. године обрисан термин „средњи) и остало је само „самоходни ракетни пук), који су од трансформације у Војску Србије од 2008. преведени у ракетне дивизионе са по три ракетне батерије са по четири лансера.

Познато је да су ракетни пукови са ПВО системом „КУБ“ налазе у саставу 250. ракетне бригаде РВ и ПВО Војске Србије, који су размештени у: Новом Саду, Нишу и Крагујевцу.

Иначе Војска Србије је своје ракетне системе КУБ модернизовало. Модернизација се односила на централизовани систем за управљање ватром, дидгитализацију осматрачко аквизицијског радара OAR 1RL128D Mečka и дигитализација Станице за командовање и управљање ватром SKUV-SM са TDMA (Time division multiple access) системом. Важан елемент модернизације је и уградња дневно-ноћног ТВ/термовизијског уређаја, који је спрегнут са антеном нишанског радара уместо досадашњег црно*-белог телевизијског оптичког система ТОВ који може да ради само дању и у условима повољне фонске ситуације.

Самоходни ПВО систем 2К12 КУБ конструисан је за заштиту копнених снага углавном оклопних једница од напада авиона који лете на средњим и малим висинама. Развој овог ракетног система почео је 1958 године за уништавање циљева у ваздуху који лете брзинама од 420-600 метара у секунди на висинама миминалним од 100 и максималним 5-7 км на даљинама до 20 км.

Организацијски самоходни ракетни пук у већини земаља које су га имале био је сличан совјетском моделу.

Ракетни пук састојао се из 5 самоходних батерија, батерије за управљање, команде пука и техничке батерије.

Сваку батерију чинила је станица за осматрање и навођење РСтОН, четири самоходна лансера 2П25 са по три ракете, два транспортна возила ЗИЛ-157.

Ракетни систем је призвођен од 1967. до 1982. године. Произведено је више од 500 ракетних система-батерија и неколико десетина хиљада ракета.

Данас је у наоружању 20 земаља света.

Овај ракетни систем је произвођен у две основне верзије 2К12 и 2К12Е познат као квадрат или извозна верзија. Постоје и модификације које се крећу са ознакама од М1-М4.

Овај ракетни систем користи два типа ракета 3М9МЕ и 3М9М3Е.

Иначе у саставу сваког ракетног дивизина налази се осматрачко радарска станица Р-40.

Срце сваке ракетне батерије јерадарска станица и четири самоходна лансирна оруђа. Откривање, праћење и означавање циљева код овог система је радарско. Ракете се лансирају након што глава за самонавођенје захвати циљ. Систем вођења ракета је полуактивно радарско самонавођење. Једноканални је по циљу на који се може лансирати по више ракета-највише две. Даљина границе зоне уништења циља је око 25 километара, а ближа 3-5 километара, док је максимална висина гађања око 14 километара. Вероватноћа уништења циља једном ракетом је од 0,74 до 0,96. Брзина ракете је 2,5 – 3 маха, а управља се помоћу покретног крмила на задњем делу. Ракета је опремљена близинским упаљачем који се активира 15-17 метара од циља.