Тог 2. августа 1990. године бивши ирачки председник Садам Хусеин извршио је инвазију на свог јужног суседа Кувајт, који је окупиран у муњевитој акцији за свега два дана.
Због овог чина инвазије САД уз благослов Савета Безбедности УН дат је ултиматум Ираку да повуче снаге из Кувајта или следи војна акција. Пошто се Садам Хусеин није повукао и пар месеци интензивне војне припреме 17. јануара 1991. отпочела је операција Пустињска олуја.
Осим војске САД значајне војне снаге ангажовала је и Велика Британија, која је осим тенкова, авиона и бродова ангажовала и специјалне снаге. Заправо своје најелитније командосе „22. пук САС“.
Управо они су били актери једне од најбизарнијих прича Пустињске олује где је све од самог почетка кренуло наопако и завршило се наопако. Рат је настављен између самих припадника и после завршетка рата, а све је експлодирало са појавом књиге под називом „Браво Тwо Зеро“ аутора Енди Мек Наба (псеудоним) команданта операције пропалог лова на ирачке скадове по пустињи.
Први британски командоси у дубину ирачке територије кренули су 22. на 23. јануар 1991. Командоси су убацивани у дубину Ирака било транспортним хеликоптерима ЦХ-47 Чинук, и копненим путем уз помоћ специјално прилагођенеих теренаца.
Тако су те ноћи Британци хеликоптерима убацили у Ирак три тима (сквадрона) са по осам војника са главним циљем да прате комуникације кретања мобилних лансера балистичких ракета типа Скад који су лансирани према Израелу. Први тим назван је „Браво оне зеро“, други „Браво тwо зеро“ и трећи тим „Браво тхрее зеро“. Од сва три оперативна тима најпознатији је свакако био други тим, који је преживео голготу. Ово је прича о томе.
Bravo Two Zero
Ова осматрачка група ирачких командоса десантирана је дубоко у ирачку тероторију. Неких 200 километара од ирачке престонице Багдада. Командосима од самог почетка временске прилике нису им ишле на руку. Овај оперативни тим предводио је наредник Енди Мек Наб. Патрола командоса са собом је носила муницију, залихе хране и воде за 14 дана аутономног деловања у дубини Ирака.
Другог дана од почетка акције патрола се сусрела са првом невољом. Наиме, тком патроле по пространствима Ираку, командоси су срели пастира који је чувао козе. Чим је угледао војнике, почео је да бежи како би обавестио ирачке војнике. Патрола није пуцала на паситра, јер се радило о детету, али су одлучили да се окрену и да крену према западу, јер су схватили да су проваљени и да ће за петама ускоро имати ирачку војску, која је била много мобилнија него командоси.
После пар сати пешачења зачули су мотор и угледали су преко двогледа ирачки војни камион пун војника како им се приближава. Један од специјалаца узео је ручни ракетни бацач и дигао у ваздух камион, који се претворио у ватрену буктињу. Уследило је још неколико пута сукоб са ирачком војском, у којима су конадоси потрошили све залихе ракетних базача и муниције за пушкомитраљезе. Командоси су остали у недоумици после неколико безуспешних покушаја да успоставе контакт са оперативним штабом. Пошто опција кретања према Саудијској Арабији због великих снага ирачке војске није долазила у обзир остала је опција или Јордан или Сирија. Јорадн је отпао је Британци тамо нису имали ниједну једницу и лако су се могли наћи у затвору, а Сирија, која је подржала рат и међународну коалицију против Садама Хусеина наметнула се како логична идеја. Патрола је кренула у том правцу. Прешли су укупно око 60 километара, а кретање је отежавао и један повређени припадник САС, док је други командос дехидрирао.
У том тренутку одједном се зачуо авион, са којима су командоси успели да успоставе контакт. Одговор је коначно стигао од стране америчког пилота. Њихова порука послата је британком штабу у Саудиској Арабији одакле је покренута акција њиховог спасавања у којој осим британских укључени су и амерички хеликоптери. Међутим, било је мало користи од тога. Дехидрирани и тешко повређени командоси су остављени у пустињи да сачекају евакуацију, док је Мек Наб са четворицом колега наставио пут према сиријској граници.Агонија се наставила из дана у дан. Део командоса је био промрзао и мокре одеће. Пар дана преживели су и илегали уз пут надајући се да прво возило које се појаве зауставе га и украду. Шокирани ирачани избачени ус напоље, а командоси се укрцали, појачали грејање у возилу и окренули га према сиријској граници. Захваљујући возилу дошли су и недалеко од саме границе га оставили.
С друге стране видели су светло сирисјког насеља. У тренутку док су прелазили границу на њих је запуцано. Уследио је окршај у коме је један командос погинуо Роберт Консилио, а други је рањен у лакат. Један командос је нестао у Еуфрату, док је са другим покушао да побегне . Сам Мек Наб ухваћен је пар дана касније док се крио у једном каналу за воду. Једини који је успео да умакне потери је био Крис Рајан. Он је успео да пређе сиријску границу. Последња два дана пре преласка границе је био без воде, а код себе је имао само два пакетића кекса.
Остатак екипе Bravo Two Zero је ухапшен. Сви су рекли да су британских хуманитарни радници, да су рекли да су САС били би моментално ликвидирани. Касније су после невиђене тортуре у ирачком затвору размењени.
У овој несупешној операцији погинула су четри специјалца, три су била рањена и заробљена, а само један је успео да се домогне слободе и за тај подвиг је био одликован.
О овом догађају осим Мек Наба и сам Крис Рајан описао је у својој књизи под називом „Једини који је умакао“.
Обе књиге су дигле велику прашину у Великој Британији. Власт је покуашала да забрани њихово штампање због откривања поверљивих постака, али у томе нису успеле.