Лични осврт, Пише: Данко Боројевић
Од мог рођења, рат као друштвена појава константно ме прати. Тако да сам се на њега као појаву и навикао. Посебно, будући да сам у једном од бројних ратова на овој несретној планети, не својом вољом био судионик.
Сећам се, војском сам се почео да бавим тада као хобијем још у шестом разреду основне школе. А почео сам скупљајући сличице авиона и лепећи их у албум. Затим сам дошао у посед првих војних часописа Фронт, које сам добио од једног мог пријатеља који је био старија генерација у школи, а они су због предмета Прва помоћ и заштита у основној школи добијали наведени часопис као додатак у настави. Касније је Фронт био и обавезан у средњој школи у предмету Одбрана и заштита. Поред Фронта, захваљујући мом деди који је био пензионисани мајор ЈНА и учесник Другог светског рата, имао сам прилику да дођем у посед часописа односно листа Народна армија. Међутим, посебно ми у сећању остаје недељник НИН, који је у сваком броју имао добре анализе сукоба који су се одвијали широм планете у то време, а говорим о осамдесетим годинама прошлог века.
У то време, анализе па и колумне а посебно стручне текстове, било је милина читати а нешто из истих и научити. Нешто, што је данас изгубљено, што се данас не може прочитати а о едукацији да се и не прича. НИН је тада био новина вредна поштовања, о Политици том дневном часопису да и не причам.
О загребачком магазину Старт, том „комунистичком“ облику магазина Плејбој да и не причам. Али, да ипак кажем да је поред дуплерице садржавао у то време а и за данас, доста озбиљних тема.
А у старту је писао и Мирослав Лазански, у оно време човек са репутацијом врхунског новинара, који је своја путешествија по свету ту предочавао јавности и не само ту.
У то време, сећам се добрих текстова о Фокландском рату, рату у Салвадору (Ел Салвадору) о сукобу између сандиниста и контраша у Никарагви. А о Ирачко-иранском рату и рату у Авганистану, да не причам. Били су то текстови, којих данас није могуће наћи, посебно у вези са данашњим сукобима. Били су то студизни и разумљиви текстови, где се могло схватити шта је аналитика. Данас тога нема.
То су били богати извори, за клинца који се упознавао са својим хобијем, који ће прерасти у професију, којом ћу се бавити скоро две деценије. У то време нисам ни сањао да ћу и ја морати проћи кроз иницијацу звану рат. На жалост, морао сам али ми је вредела да схватим, да рат није оно што вас уче у војсци током мира. Да је рат много сложенија ствар, коју не могу да схвате они који кроз њега нису лично прошли. Да у рату не вреде никакве школе, јер он као такав сву ситуацију изокрене наопако. За рат не постоје школе, осим његове школе – а то је да ако преживиш први дан и не научиш из истог, други дан сигурно нећеш дочекати. А то се не учи нити у једној школи или војној академији, не постоје школе које ће те научити како да преживиш рат, осим рата самог.
Намерно или не, такозване медијске слободе или зло звано друштвене мреже, једноставно су урушиле квалитетно новинарство и извештавање са места сукоба. Појавили су се бројни „експерти“ и „аналитичари“ који о свему све знају, па и о рату иако им изнад главе никада није прозујало зрно или нису никада видели рат уживо, осим на ТВ екрану. Они много причају, док им прича смисла нема.
Е ту долазимо до оних „фрљања“ енглеским изразима, који наши „експерти“ и „аналитичари“ воле да користе, који у војној терминологији ових простора ништа не значе. Ма они не значе ни на енглеском ништа. Али звучи „паметно“ код нас.
Али добро, многи су се смејали сиријској војсци кад је на своје тенкове заварила разне решеткасте преграде. Они тада нису схватили, да је то изнуђено решење како би се скрену кумулативни млаз пројектила, пре свега ракете. Али шта зна један ратник који ратује већ неколико године, јер он није школован!
„Експерти“ и „аналитичари“ ће објаснити, да то изнуђено решење не даје резултат. А кад се то решење појавило у Украјини на тенковима Челенџер 2, онда је оно ефикасно. У Сирији није али у Украјини јесте?А о њиховим гостовањима на тв станицама, где уместо да износе чињенице (они то не могу јер их не знају или не схватају) почињу гладијаторску борбу са саговорницима, називајући их разним називима лансирајући ка њима озбиљан узорак своје мржње. Уместо да шире знање, они шире мржњу.
О супер оружју, које ће да измени исход рата, наслушао сам се у последњих годину дана, много. Онда се сетим Другог светског рата и тадашње приче о супер оружју, о оружју које ће решити рат. Јел беше то прича о ракетама Фау-1 и Фау-2, супер подморницама млазним ловцима Ме-262? Не сећам се баш нешто, лош сам био из историје (да се иронично нашалим).
Својевремено је један наших пензионисаних адмирала, питао млађег официра шта је то операцијска основица, млађи колега му није знао да објасни. Нормално, јер се та војна терминологија данас не учи. Учи се терминологија прилагођена мировним мисијама, где долази до изражаја професионална војска. Војска, која ће по голетима овог света да јури терористе или побуњенике. Данас су у свету све војске такве, нити једна се не може супротставити масовној воjсци и водити класичан рат.
Рат у Украјини је управо то потврдио. А назнаке томе, појавиле су се још 2008. године затим 2011. године па у Авганистану и у Украјини 2022. године.
У почетку, руска војска је газила „професионалну“ војску Украјине и улазила све дубље у њену територију. Све је било одлично, док се није мобилисала ТО (за „ескперте“ појашњење да је реч о Територијалној одбрани). Е те јединице су преузеле главни терет сламања руске офанзиве, док се редовна армија Украјине опорављала, попуњавала и обучавала. Тад су Руси морали да редукују свој план (ако су га уопште и имали, осим оног политички изнесеног).
Нико очигледно није од „експерата“ схватио улогу Вагнера у Бахмуту. А улога је била, да се руској војсци осигура могућност успостављања одбрамбене линије, која ће противнику задати озбиљне проблеме. А то су Руси управо урадили.
Сад је на делу сукоб масовних војски, за који се нити једна војска у свету није припремала од завршетка прошлог века. Па ни војска САД нема више тог искуства, већ мора да учи на искуствима других. Од нас су узели да изучавају операцију „Коридор-92“, а и операцију „Уна-95“ је за њих била занимљива.
А не, то није тако сад ће супер оружје, супер тенкови, супер ловци да реше рат. Јер Украјинци имају супер оружје а Руси не?
И тако, прође 500 и неки дан у Украјини, док се у Србији медијски гладијатори боре до последњег гледаоца. До оног, што се у старом Риму гледало у Колосеуму. Борба робова званих гладијатори, до смрти. У славу и част римских императора. За народ Рима „игара и хлеба“ мора бити. А шта ће сутра бити, то није битно?
Приче о ратним искуствима војски, су „шупље приче“. Јер оног тренутка, кад људи који су ратовали напусте војске, а не оставе писане трагове свог искуства,шта како треба (а углавном је тако), са њима одлази и ратно искуство тих војски, у којама су били.
Ратно искуство је везано за ратнике!
Тако дођосмо до оног шта је „Операцијска основица“? Па да је појасним!
Операцијска основица, шира земљишна просторија (територија и акваторија) са свим природним и вештачким објектима и инфраструктуром војних објеката (ваздухопловних,поморских и позадинских база и објеката), која омогућава груписање снага и средстава за операцију и њено извођење.
Осим тога, контраофанзива се у нашој војној терминологији назива противофанзива. Дакле, правилније је рећи противофанзива уместо контраофанзива.
Кад је један у офанзиви, овај други је у дефанзиви стварајући услове за прелазак у противофанзиву.
Међутим, хтели себи признати или не, на овим просторима нема више оног квалитета које је красило новинарство и струка из бивше државе.
Данас, једино што можемо да чујемо и прочитамо јесте незнање и мржња. Аргументи или чињенице уз образложење више не постоје, већ само гладијаторске игре у арени!
Историја се први пут појављује као трагедија други пут као фарса.
У давна времена, стари Римљани шаљући своје легије, говорили су им: „запамтите да сте смртни“.
Аве Цезар!