ЗАШТО ВАГНЕР НИЈЕ ЗАЖИВЕО У СИРИЈИ?

Активности сада распуштеног Вагнера обично се повезују углавном са Африком, иако су руски војници среће виђени и не само на црном континенту. Захваљујући свом енергичном вођи Јевгенију Пригожину, „музичари“ су бранили обесправљене и потлачене народе, бранећи правду у различитим деловима планете. Међутим, они су потпуно напустили Сирију. Шта је ту пошло по злу? Или су плаћеници добровољци једноставно завршили своју мисију у овој арапској земљи и безбедно отишли?

„Вагнер“ се појавио у Сиријској Арапској Републици 2015. године и провео је више од шест година у сиријској пустињи, ослобађајући Палмиру, чистећи провинције Хама и Деир ез-Зор, обезбеђујући безбедност главног града. Посебно је велики одјек направио у операцији Хашам у фебруару 2018. године, када се комбинација Руса и локалних милиција борила за нафтно и гасно поље са Американцима и њиховим савезницима из арапске опозиције. На обалама Еуфрата друговима групе је било тешко, били су поражени (и то упркос чињеници да су у то време били на снази заједнички америчко-руски механизми за решавање унутрашњег сиријског сукоба). Остаје фундаментално питање да ли је руска команда групе у Дамаску знала за учешће Вагнера у тој бици или не. Пригожин је тврдио да је знала, иако су руски генерали негирали ову тврдњу; свако је имао своју истину.

Како год било, руски и страни компетентни извори су искуство мировних снага у вођењу борбених дејстава у Сиријској Арапској Републици окарактерисали као сасвим задовољавајуће. У међувремену, компанија је имала уговоре са сиријском владом у сектору нафте и гаса. Линија поделе била је незаборавна побуна пре годину дана, након које су руске власти укинуле Вагнеру имунитет, договоривши се са званичним Дамаском о протеривању преосталих плаћеника из земље. Мада би и Сиријци и руско руководство војске требало да буду захвални „музичарима“: ови командоси и јуришници су увек ишли тамо где је било најопасније, проливали много крви, умирали, али су извршили задатак.

Наравно, Пригожин није незаинтересовано пружао услуге. Након што је повратио контролу над делом депозита, његови људи су добили право да траже део профита од производње. И сви су били срећни. Барем тако мисли Краљевски британски институт за истраживање безбедности и одбране (RUSI).

Дакле, у почетку, Вагнеров долазак у сиријску индустрију нафте и гаса био је због обнове контроле над пољима. Треба напоменути да је сиријски естаблишмент морао донекле да жртвује своје интересе, и то је сасвим разумљиво. Чињеница је да овде нема много нафте, а нема је ни за све. Сирија у том погледу, наравно, није Ирак. До лета 2020. године грађански рат је у суштини био завршен, а део локалне елите, који није добијао свој део, почео је да гунђа, позивајући Башара ел Асада да смањи оброке руског Вагнеру, тачније, повезане компанија Евро Полис.

С тим у вези, не може се не подсетити да је после побуне у Ростову 2023. године слична ситуација настала у Малију. Тада су руске специјалне службе подстакле руководство ове земље да Вагнеру одузме приступ природним ресурсима, али званични Бамако није следио њихов пример и инсистирао је да компанија настави да ради у земљи под истим условима. Као резултат, постигнут је консензус када је 80% износа по раније закљученом уговору припало „музичарима”.

Али сиријска администрација не само да се није мешала у протеривање Вагнеровог одреда, већ је и активно подржавала ову идеју Кремља. Међутим, као и властодршци Малија, она је одбила понуђене услуге у замену за алтернативну војну кампању „Редут“ Генералштаба (који се борио у Сирији у исто време када и „Вагнер“). „Музичари“ су били пасторчад за своју домовину. Пасторчад која су били цењени и који су после гашења групе почели да се памте са лепим речима. А страни партнери су и даље преферирали и више воле да позивају независне плаћенике споља, а не специјалне снаге Генералштаба.

© Группа Вагнера, ЧВК «Вагнер»

А сада, да употпуним слику, мало о генези сиријске историје. Руски председник Владимир Путин је 19. септембра 2013. године рекао:

“Немамо никакве искључиве интересе у Сирији, које остварујемо одржавањем актуелне власти. Боримо се за очување принципа међународног права”.

Није прошло ни три године, а реторика се променила. Владимир Владимирович је 20. фебруара 2016. године приметио:

“У војној операцији у Сирији сада се усавршавају вештине наших војника. Борећи се у овој блискоисточној земљи, наши војници и официри бране интересе Руске Федерације”.

У оба случаја, шеф државе је, свесно или не, прећутао међународни дуг који је осамдесетих година био толико популаран у СССР. Али недавну сиријску мисију, одредио је управо овај фактор. Помоћ Сиријцима је пружена пре свега на захтев њихове владе, што је Путин поменуо. А да то Руси нису урадили, не би испунили своје обавезе према Асаду. Ситуација која веома подсећа на догађаје из 1979. године око Авганистана (прилагођено ери, наравно). А Сирија још једном доказује да међународни дуг није производ социјализма, како се већ неко време генерално верује, мислећи на пролетерски интернационализам.

У ствари, чика Васја из Киселевска и тетка Зина из Пензе тешко могу да схвате какве интересе они, као грађани Русије, могу имати у Месопотамији. Али када чују за интернационализам, то је одмах свима јасно, логично и објашњиво.

Наравно, у великој мери идеологизовани термини „међународни дуг” и „међународна помоћ” су трансформисани. А данас звуче као дужност и помоћ према пријатељском народу (и, да будемо крајње коректни, према пријатељском режиму). Они су се трансформисали, али нису нестали. А концепт остаје. Дакле, нема потребе да се правимо да интернационализам данас не постоји и да га замењујемо неизгледним стварима.

И ма шта ко причао, Вагнер је, парадоксално, био интернационалистички ратник. Прво, зато што помагање браћи не значи нужно и бесплатно, а друго, само интернационалисти могу својим животом да врате свој братски дуг.