ZAŠTO STRUČNJACI NISU USPELI DA PREDVIDE RUSKU INVAZIJU NA UKRAJINU?

Ratove je inherentno (ili prirodno, normalno) teško predvideti, kako u njihovom početku, tako i šta se dešava kada počnu i kako se završavaju.

Centar za strateške i međunarodne studije (Center for Strategic and International Studies) objavio je 24. septembra izveštaj od sedamdeset dve stranice, Rusko-ukrajinski rat: studija o analitičkom neuspehu. Optužuje američku političku zajednicu da nije predvidela verovatan ishod ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022. godine.

Izveštaj su napisali Eliot Koen i Filips O’Brajen, sa uvodom od Hjua Strahana (autori su takođe raspravljali o izveštaju na panelu koji je dostupan na Jutjubu.) Autori su ugledni vojni istoričari. Međutim, oni nisu stručnjaci za Rusiju i nisu opširno pisali o ratu u Ukrajini. Kritičari tvrde da Koen i O’Brajen nisu neutralni posmatrači, već da imaju ideološku poziciju– to jest, želju da diskredituju kritičare pune podrške ukrajinskim ratnim naporima.

Ogromnu većinu posmatrača iznenadila je Putinova invazija. Iako su američki obaveštajci dokumentovali nagomilavanje ruskih snaga u nedeljama i mesecima pre invazije, većini analitičara bilo je previše teško da zamisle da će Putin pokrenuti razorni kopneni rat protiv svog suseda.

Ipak, Putin je započeo rat. Mora da je mislio da može da postigne svoje ciljeve po ceni koju vredi platiti. Koen i O’Brajen žele da znaju zašto većina američkih i evropskih analitičara nije razumela Putinove namere.

Koen i O’Brajen su pregledali 181 publikaciju iz dvadeset šest istraživačkih centara, uključujući pola tuceta van Sjedinjenih Država i devetnaest novina i časopisa. Takođe su održali tri radionice sa nekim od uključenih stručnjaka.

Otkrili su da je više faktora doprinelo neuspehu obaveštajnih službi.

Većina analiza je došla od samo deset do dvadeset stručnjaka koji su radili u istraživačkim centrima unutar Vašington obilaznice. Malo njih je imalo vojno iskustvo, niti su bili školovani za istoričare. Većina njih je imala diplome političkih nauka, ali nisu bili profesionalni akademici. Od kraja Hladnog rata, odeljenja političkih nauka su prestala da zapošljavaju ljude sa ekspertizom u oblasti ruskih studija, a na američkim univerzitetima (izvan vojnih akademija) praktično nema stručnjaka za rusku vojsku.

Koen i O’Brajen su primetili da su se ovi analitičari fokusirali na rusku vojsku. Niko od njih nije uradio bilo kakvo ozbiljno istraživanje ukrajinske vojske, uprkos činjenici da je ona u sukobu od 2014. godine. Najviše pažnje je bilo usmereno na odbranu baltičkih zemalja članica NATO od ruske invazije, kao u RAND studiji iz 2017. godina koja je predviđala da će Rusija preplaviti region za trideset šest do šezdeset časova.

© Міністерство оборони України

Generalno, vojni analitičari imaju tendenciju da se fokusiraju na prebrojavanje konkretnih objekata (vojnici, tenkovi, avioni, itd.) pre nego na analizu apstraktnijih faktora, kao što su obuka, vođstvo, logistika i spremnost za borbu. Analitičari su pogledali odnos snaga u vojnom bilansu: deset prema jedan u avionima, četiri prema jedan u tenkovima — i zaključili da Ukrajina nema šanse. Koen i O’Brajen su takođe mogli da zabeleže da Rusija ima dugu tradiciju u zamućivanju početne faze rata, da bi se na kraju okupila i pobedila – od operacije Barbarosa 1941. preko invazije na Mađarsku 1956. do rata u Gruziji u 2008. godine.

Analitičari su takođe bili skloni da povuku analogiju sa ratom u Iraku 2003, godine: vazdušni blickrig praćen manevarskim ratom koji bi nadjačao odbranu Ukrajine. „Ruski šok i strahopoštovanje“ bio je naslov članka za inostrane poslove objavljenog dva dana pre invazije. Ekstrapolirajući iz američkog iskustva u Vijetnamu, Iraku i Avganistanu, verovalo se da će Ukrajina biti okupirana od strane Rusije, a zatim pokrenuti pobunu.

© Министерство обороны Российской Федерации

Ovaj pesimizam o sposobnosti Ukrajine da se odupre uticao je na reakciju američke politike. Neki analitičari su se 2017. godine zalagali protiv naoružavanja Ukrajine protivtenkovskim projektilima. U januaru 2022. godine, samo mesec dana pre invazije, Foreign Policy je objavio članak pod naslovom „Oružje Zapada neće napraviti nikakvu razliku za Ukrajinu“. Ovakvo razmišljanje je značilo da su se, u izvesnoj meri, Sjedinjene Države „samoodvraćale“ suočene sa Putinovom očiglednom spremnošću da upotrebi silu. Drugi faktori su uticali na odluku da se ne šalje napredno oružje, kao što je strah da će pasti u ruske ruke.

„Izvanredan stepen konsenzusa“ je još jedan primer grupnog razmišljanja. Usklađenost pokazuje da ste prihvaćeni član ceha, a mišljenjima autsajdera ne treba verovati. Uloga mejnstrim medija pogoršava ovaj problem: oni su se vratili u istu grupu stručnjaka koji svoj autoritet demonstriraju izražavanjem sigurnosti u ono što se dešava. Koen i O’Brajen citiraju Stručnu političku procenu Filipa Tetloka da bi pomogli da se razume kako ljudi objašnjavaju greške u svojoj analizi, kao što je citiranje nasumičnih događaja (na primer, Putin ignorisanje vojnih saveta) koji su sprečili da se desi ono što je „trebalo“ da se desi.

Uprkos tome što je uhvaćena nespremna, analitička zajednica je pokazala malo volje da prizna da su pogrešili ili da razgovara o tome kako da izbegne ponovnu grešku. Naprotiv, nakon februara 2022. godine, većina analitičara je napredovala, dajući predviđanja o toku rata sa istim uverenjem kao što su objasnili zašto Putin neće da izvrši invaziju na Ukrajinu. Na primer, u januaru 2023. godine, Foreign Affairs je anketirao 73 stručnjaka o tome da li će Ukrajina na kraju morati da učini teritorijalne ustupke Rusiji – prilično širok spektar gledišta, sa većinom neslaganja. Međutim, ono što je bilo upečatljivo je da je četrdeset četiri stručnjaka prijavila nivo poverenja sedam od deset ili više, dok je samo petnaest prijavilo nivo četiri ili niži.

Uprkos našem uverenju u racionalnost ljudskog ponašanja, lideri često deluju svojevoljno i pogrešno procenjuju svoje šanse za uspeh. Profesor Ričard Ned Lebou sa Kraljevskog koledža u Londonu otkrio je da je zemlja koja je započela rat izgubila 80 odsto ratova od 1945. godine. Betina Renc, ekspert za rusku vojnu nastavu u Velikoj Britaniji, tvrdi da je nerealno očekivati da stručnjaci izađu na kraj sa tačniju prognozu šta će se dogoditi u ratnoj magli. Veći problem je, tvrdi ona, to što je Zapad, zaslepljen aneksijom Krima 2014. godine, kupio imidž Putina kao glavnog stratega. Zapadno mnjenje je napredovalo od odbacivanja Rusije kao beznačajnog do toga da je vidi kao svemoćnog neprijatelja.

© Министерство обороны Российской Федерации

U dodatku, Koen i O’Brajen raspravljaju o tri istorijska primera u kojima konvencionalna mudrost pogrešno tumači verovatni ishod nerešenog rata: rusko-japanski rat iz 1905. godine, Italija koja se pridružila silama Osovine 1940. godine, i iračka vojska koja se suočila sa američkim trupama 1990. godine. Politikolog sa Univerziteta u Čikagu Pol Poast tvrdi da analitički neuspeh u vezi sa Ukrajinom nije izuzetak: ratove je inherentno teško predvideti, kako u početku, tako i šta će se desiti kada počnu, i kako se završavaju.

Važno je, međutim, zadržati osećaj perspektive. Iako Rusija nije uspela u svom glavnom cilju da sruši vladu u Kijevu, uspela je da zauzme ogroman deo ukrajinske teritorije — 27 procenata zemlje na vrhuncu, što je sada smanjeno na 18 procenata. To je površina od 42.000 kvadratnih milja, otprilike iste veličine kao Virdžinija. Kada bi se rat završio danas, budući istoričari bi to smatrali pobedom Rusije.

Činjenica jeste, da analitičari redovno po nekom nepisanom pravilu greše u svojim procenama, budući da ih stvarni život, redovno demantuje. Tako je i danas.