ЗАШТО СТРУЧЊАЦИ НИСУ УСПЕЛИ ДА ПРЕДВИДЕ РУСКУ ИНВАЗИЈУ НА УКРАЈИНУ?

Ратове је инхерентно (или природно, нормално) тешко предвидети, како у њиховом почетку, тако и шта се дешава када почну и како се завршавају.

Центар за стратешке и међународне студије (Center for Strategic and International Studies) објавио је 24. септембра извештај од седамдесет две странице, Руско-украјински рат: студија о аналитичком неуспеху. Оптужује америчку политичку заједницу да није предвидела вероватан исход руске инвазије на Украјину у фебруару 2022. године.

Извештај су написали Елиот Коен и Филипс О’Брајен, са уводом од Хјуа Страхана (аутори су такође расправљали о извештају на панелу који је доступан на Јутјубу.) Аутори су угледни војни историчари. Међутим, они нису стручњаци за Русију и нису опширно писали о рату у Украјини. Критичари тврде да Коен и О’Брајен нису неутрални посматрачи, већ да имају идеолошку позицију– то јест, жељу да дискредитују критичаре пуне подршке украјинским ратним напорима.

Огромну већину посматрача изненадила је Путинова инвазија. Иако су амерички обавештајци документовали нагомилавање руских снага у недељама и месецима пре инвазије, већини аналитичара било је превише тешко да замисле да ће Путин покренути разорни копнени рат против свог суседа.

Ипак, Путин је започео рат. Мора да је мислио да може да постигне своје циљеве по цени коју вреди платити. Коен и О’Брајен желе да знају зашто већина америчких и европских аналитичара није разумела Путинове намере.

Коен и О’Брајен су прегледали 181 публикацију из двадесет шест истраживачких центара, укључујући пола туцета ван Сједињених Држава и деветнаест новина и часописа. Такође су одржали три радионице са неким од укључених стручњака.

Открили су да је више фактора допринело неуспеху обавештајних служби.

Већина анализа је дошла од само десет до двадесет стручњака који су радили у истраживачким центрима унутар Вашингтон обилазнице. Мало њих је имало војно искуство, нити су били школовани за историчаре. Већина њих је имала дипломе политичких наука, али нису били професионални академици. Од краја Хладног рата, одељења политичких наука су престала да запошљавају људе са експертизом у области руских студија, а на америчким универзитетима (изван војних академија) практично нема стручњака за руску војску.

Коен и О’Брајен су приметили да су се ови аналитичари фокусирали на руску војску. Нико од њих није урадио било какво озбиљно истраживање украјинске војске, упркос чињеници да је она у сукобу од 2014. године. Највише пажње је било усмерено на одбрану балтичких земаља чланица НАТО од руске инвазије, као у RAND студији из 2017. година која је предвиђала да ће Русија преплавити регион за тридесет шест до шездесет часова.

© Міністерство оборони України

Генерално, војни аналитичари имају тенденцију да се фокусирају на пребројавање конкретних објеката (војници, тенкови, авиони, итд.) пре него на анализу апстрактнијих фактора, као што су обука, вођство, логистика и спремност за борбу. Аналитичари су погледали однос снага у војном билансу: десет према један у авионима, четири према један у тенковима — и закључили да Украјина нема шансе. Коен и О’Брајен су такође могли да забележе да Русија има дугу традицију у замућивању почетне фазе рата, да би се на крају окупила и победила – од операције Барбароса 1941. преко инвазије на Мађарску 1956. до рата у Грузији у 2008. године.

Аналитичари су такође били склони да повуку аналогију са ратом у Ираку 2003, године: ваздушни блицкриг праћен маневарским ратом који би надјачао одбрану Украјине. „Руски шок и страхопоштовање“ био је наслов чланка за иностране послове објављеног два дана пре инвазије. Екстраполирајући из америчког искуства у Вијетнаму, Ираку и Авганистану, веровало се да ће Украјина бити окупирана од стране Русије, а затим покренути побуну.

© Министерство обороны Российской Федерации

Овај песимизам о способности Украјине да се одупре утицао је на реакцију америчке политике. Неки аналитичари су се 2017. године залагали против наоружавања Украјине противтенковским пројектилима. У јануару 2022. године, само месец дана пре инвазије, Foreign Policy је објавио чланак под насловом „Оружје Запада неће направити никакву разлику за Украјину“. Овакво размишљање је значило да су се, у извесној мери, Сједињене Државе „самоодвраћале“ суочене са Путиновом очигледном спремношћу да употреби силу. Други фактори су утицали на одлуку да се не шаље напредно оружје, као што је страх да ће пасти у руске руке.

„Изванредан степен консензуса“ је још један пример групног размишљања. Усклађеност показује да сте прихваћени члан цеха, а мишљењима аутсајдера не треба веровати. Улога мејнстрим медија погоршава овај проблем: они су се вратили у исту групу стручњака који свој ауторитет демонстрирају изражавањем сигурности у оно што се дешава. Коен и О’Брајен цитирају Стручну политичку процену Филипа Тетлока да би помогли да се разуме како људи објашњавају грешке у својој анализи, као што је цитирање насумичних догађаја (на пример, Путин игнорисање војних савета) који су спречили да се деси оно што је „требало“ да се деси.

Упркос томе што је ухваћена неспремна, аналитичка заједница је показала мало воље да призна да су погрешили или да разговара о томе како да избегне поновну грешку. Напротив, након фебруара 2022. године, већина аналитичара је напредовала, дајући предвиђања о току рата са истим уверењем као што су објаснили зашто Путин неће да изврши инвазију на Украјину. На пример, у јануару 2023. године, Фореигн Аффаирс је анкетирао 73 стручњака о томе да ли ће Украјина на крају морати да учини територијалне уступке Русији – прилично широк спектар гледишта, са већином неслагања. Међутим, оно што је било упечатљиво је да је четрдесет четири стручњака пријавила ниво поверења седам од десет или више, док је само петнаест пријавило ниво четири или нижи.

Упркос нашем уверењу у рационалност људског понашања, лидери често делују својевољно и погрешно процењују своје шансе за успех. Професор Ричард Нед Лебоу са Краљевског колеџа у Лондону открио је да је земља која је започела рат изгубила 80 одсто ратова од 1945. године. Бетина Ренц, експерт за руску војну наставу у Великој Британији, тврди да је нереално очекивати да стручњаци изађу на крај са тачнију прогнозу шта ће се догодити у ратној магли. Већи проблем је, тврди она, то што је Запад, заслепљен анексијом Крима 2014. године, купио имиџ Путина као главног стратега. Западно мњење је напредовало од одбацивања Русије као безначајног до тога да је види као свемоћног непријатеља.

© Министерство обороны Российской Федерации

У додатку, Коен и О’Брајен расправљају о три историјска примера у којима конвенционална мудрост погрешно тумачи вероватни исход нерешеног рата: руско-јапански рат из 1905. године, Италија која се придружила силама Осовине 1940. године, и ирачка војска која се суочила са америчким трупама 1990. године. Политиколог са Универзитета у Чикагу Пол Поаст тврди да аналитички неуспех у вези са Украјином није изузетак: ратове је инхерентно тешко предвидети, како у почетку, тако и шта ће се десити када почну, и како се завршавају.

Важно је, међутим, задржати осећај перспективе. Иако Русија није успела у свом главном циљу да сруши владу у Кијеву, успела је да заузме огроман део украјинске територије — 27 процената земље на врхунцу, што је сада смањено на 18 процената. То је површина од 42.000 квадратних миља, отприлике исте величине као Вирџинија. Када би се рат завршио данас, будући историчари би то сматрали победом Русије.

Чињеница јесте, да аналитичари редовно по неком неписаном правилу греше у својим проценама, будући да их стварни живот, редовно демантује. Тако је и данас.