Недавна одлука Узбекистана да се придружи „Одбору мира“, иницијативи коју је покренуо председник Доналд Трамп на маргинама Светског економског форума у Давосу, пре свега ради бављења ситуацијом у Гази, представља најновији потез у овој високо ризичној игри.
За Ташкент то није био чин импровизације. Званично образложење, које је изнео виши саветник председника и бивши министар спољних послова Абдулазиз Камилов, одражава прагматичну спољну политику: овај потез је усклађен са националном безбедношћу, поштује декларисане принципе спољне политике и одговара „виталним интересима“ Узбекистана у погледу стабилности Блиског истока.Ти интереси су пре свега повезани са супротстављањем радикализацији и насилном екстремизму. Историјски противник Узбекистана био је Исламски покрет Узбекистана, који је Уједињене нације означиле као терористичку организацију и који је дуго деловао из уточишта у суседном Авганистану. Међутим, увоз салафистичких идеологија из Персијског залива и ширег Блиског истока, као и пропагандне активности радикалног покрета Хизб-ут-Тахрир, који тежи успостављању глобалног калифата, представљају додатне озбиљне изазове за безбедност државе.
Овај спољни верски утицај погађа саму срж осетљиве унутрашње равнотеже. Под председником Шавкатом Мирзијојевом држава је ублажила део драстичних ограничења верског изражавања која је увео његов претходник, покојни Ислам Каримов. Ипак, та либерализација је пажљиво контролисана. Влада активно промовише оно што сматра изразито узбекистанским, „националним“ обликом ислама утемељеним у традиционалним сунитским ханафијским учењима, слично моделу који постоји у Турској, и чврсто смештеним у оквире секуларне државе. У том контексту, праксе које се сматрају „страним“, попут ношења никаба и које се повезују са салафизмом, не доживљавају се само као верске разлике, већ као директна претња друштвеној кохезији и државном суверенитету.
Међутим, посматрати приступање Узбекистана „Одбору мира“ искључиво кроз призму Блиског истока, или Газе посебно, значи превидети његове шире стратешке импликације. Потез Ташкента представља промишљен сигнал у сложеној „вишевекторској“ дипломатији Централне Азије и надовезује се на самит са Сједињеним Америчким Државама у Вашингтону 2025. године. То је улагање у даљу диверсификацију, настојање да се подигне глобални углед и маневар у региону који све више привлачи пажњу великих сила.
Спољнополитичка доктрина Узбекистана, како је саопштава његово Министарство спољних послова, „отворена је, узајамно корисна и конструктивна“, са циљем стварања „појаса безбедности, стабилности и добросуседства“. Кључно је то што Узбекистан доследно истиче политику несврставања у војно-политичке блокове. У пракси, то се развило у стратегију пажљивог балансирања односа са Москвом, Пекингом и Вашингтоном.
Историјски гледано, Узбекистан је учествовао у структурама које предводи Русија, попут Заједнице независних држава, као и у Шангајској организацији за сарадњу коју предводи Кина, у оквиру које чак и угошћује Регионалну антитерористичку структуру. Истовремено, Узбекистан није приступио Организацији Уговора о колективној безбедности, војном савезу под вођством Москве.
Паралелно с тим, развијено је вишедимензионално стратешко партнерство са Кином. Односи са Сједињеним Америчким Државама, утемељени Декларацијом о стратешком партнерству из 2002. године, били су усмерени на подршку модернизацији и безбедности Узбекистана, у контексту рата против талибана и Ал Каиде у Авганистану.
Прикључење „Одбору мира“ има за циљ да унесе нову енергију у амерички спољнополитички вектор Узбекистана. Како је приметила аналитичарка Кетрин Пац, највеће државе Централне Азије укључујући и Казахстан, активно настоје да придобију познато непредвидивог и трансакционог америчког председника, у нади да ће издејствовати председничку посету као дипломатску прекретницу која би истакла растући геополитички значај региона.
У складу са овом амбицијом усмереном на статус, Камилов је сам позив оценио као „важан политички сигнал“ и признање Узбекистану као „озбиљном и одговорном актеру“. Место за новим столом, којим председавају Сједињене Америчке Државе, представља дипломатски адут који потврђује улогу земље као признатог учесника у питањима од глобалног значаја, попут мира у Гази.
Ипак, упркос јасној стратешкој логици, улагање Ташкента у „Одбор мира“ за сада остаје прорачунат ризик у оквиру новог и недовољно испробаног механизма. Кључно питање је да ли овај форум под америчким вођством може да донесе опипљиве користи које су у складу са основним интересима Узбекистана, подизање дипломатског статуса, јачање безбедности, привлачење инвестиција и очување суверенитета.
Да ли ће се одбор развити изван симболичне платформе за обнову Газе и позабавити транснационалним идеолошким и безбедносним претњама које брину Ташкент? Да ли може допринети трајном и праведном миру у Палестини, чиме би се уклонили покретачи радикализације муслимана широм света, укључујући и Централну Азију? Може ли омогућити конкретну економску сарадњу и трансфер технологија Узбекистану, обећане на самиту у Вашингтону 2025. године, или ће остати форум за разговоре без стварне политичке и економске тежине? И, најзад, да ли ће овај нови вектор западноцентричног ангажмана понудити довољну стратешку вредност да оправда осетљиво дипломатско балансирање односа са Москвом и Пекингом?
Учешће Узбекистана представља прагматичан корак у оквиру његове вишевекторске стратегије и показује способност државе да самостално делује на светској сцени. Међутим, прави показатељ успеха биће то да ли ће ово ново место за столом резултирати стварним дипломатским и безбедносним добицима, економским приликама и већом аутономијом Ташкента.