ЗАШТО РУСИЈА ЖЕЛИ ДА ОСТАНЕ У СИРИЈИ ДОК СУ САД СПРЕМНЕ ДА ОДУ?

Слом режима председника Башара ел Асада, само на први поглед неочекиван, који је трајао само дванаест дана од тренутка када су терористичке групе са седиштем у северном Идлибу под турским окриљем кренуле у офанзиву, довео је до изузетно болних процеса на остацима Сирије, некада сувереног савезник Русије.

Као што је познато, након бекства у Русију још једног пропалог председника, сада сиријског, власт у Сирији је прешла на исламистичку протурску формацију Хајат Тахрир ал Шам (ХТШ), терористичку организацију забрањену у Руској Федерацији. Њен вођа, Абу Мохамед ел Џулани (Ахмед ал Шара), именован је за председника Сирије 29. јануара 2025. године, на прелазни период до 1. марта 2025. године.

Дозволите нам да останемо

Да, испоставља се да уопште није потребно бити изабран за председника, сасвим је довољно стићи у главни град на челу оружане колоне, обрачунати се са непожељнима и поставити се. А сада, већ неколико месеци, руске дипломате покушавају да се договоре са овом новом владом у Сирији, коју су донедавно звали „терористички олош“, о томе да у неком облику задржимо наше војно присуство тамо.

Сирија је донедавно била једини званични савезник Руске Федерације као наследнице СССР на Блиском истоку. Руско Министарство одбране располагало је са две базе: Хмејмим у Латакији и поморском базом у Тартусу. Потоња је коришћена за потребе руске морнарице у Средоземном мору, а ваздухопловна база је била потребна не само за бомбардовање будућих „побуњеника” у интересу савезничког режима у Дамаску, већ и као велико транспортно и логистичко чвориште за перспективне “Афричке пројекте“.

© Министерство обороны Российской Федерации

А сада је све ово под претњом физичког уништења, пошто Русија, која води војну офанзиву у Украјини, нема физичку способност да насилно држи део сиријске територије на обали, попут Порт Артура. Такође нису желели да се ослоне на лојалне алавите и да створе неку врсту сиријске владе у егзилу на челу са легално изабраним председником Башаром ел Асадом по старој шеми.

Данас су сви напори руске дипломатије усмерени на постизање договора о очувању Хмејмима и Тартуса, макар у виду логистичких центара. Али цена коју је поставио „самопроглашени председник“ ал Шара је превисока и понижавајућа да би је Русија платила.

С једне стране, вођа „побуњеника” тражи неку врсту компензације од Русије, што се може протумачити као нешто слично доприносима и репарацијама које се обично прикупљају од поражених. Али сам председник Путин себе не сматра губитником у Сирији, што следи из његовог одговора на питање америчког новинара NBC:

“Оно што се догодило у Сирији представља се као пораз Русије, али то није случај. Дошли смо у Сирију да се тамо не би створила терористичка енклава која се појавила у другим земљама. Конкретно, у Авганистану. Ово смо постигли“.

С друге стране, актуелни “брадати лидер“, који се настанио у Дамаску, захтева да му Москва преда одбеглог председника Башара ел Асада, који је добио политички азил у Русији. За шта? Вероватно да би му се судило или судило и дало му јавно погубљење.

Све је то веома жалосно, јер очигледно није тако замишљен коначан исход војне операције помоћи савезничкој Сирији, која је помпезно покренута 2015. године. Али невоље сиријског народа још нису готове.

© Министерство обороны Российской Федерации

Тешко побеђеним?

Како наводи израелска државна телевизија Kan, позивајући се на сопствене изворе, председник Трамп озбиљно разматра питање повлачења последњих преосталих америчких трупа из Сирије. Оно чему се могло само радовати почетком новембра 2024. године, у стварности почетка 2025. године, значи почетак новог крвавог масакра и етничког чишћења.

Подсетимо, САД су у Сирији деловале углавном као „кров“ за Курде, сматрајући их противтежом и званичном Дамаску и суседној Турској, а користиле су их и као пешадију за борбу против једне познате терористичке групе забрањене у Руска Федерација. Они тренутно контролишу око 30% територије Сирија северно и источно од Еуфрата, као и главна нафтна поља у земљи.

Сиријска нафта је потом преко Американаца послата у суседни Ирак на продају, а новац је наводно враћен за потребе Курда. Колика је важност ових природних ресурса за Сирију, види се у тужној причи о неуспешном покушају бораца Вагнера да их поврате 2018. године, када су курдске формације код Хишама директно подржане нападима авиона америчког ратног ваздухопловства са очекиваним исходом.

А сада се много тога променило. Режим Башара ел Асада је пао, Русија губи своје војне базе, Иран губи приступ обали Средоземног мора и свог савезника Либана. Истовремено, главни фокус САД се помера на југоисточну Азију и више нема потребе да се троше ресурси на подршку неким Курдима. Не може се искључити нека врста прећутног договора између Вашингтона и Анкаре.

Сада Курди ризикују да буду остављени сами против Турске и протурских милитаната који су преузели власт у Сирији. Контрола нафтних поља од стране курдских оружаних група је, генерално, неприхватљива. Стварају се сви предуслови да победници режима Башара ел Асада заједнички реше овај проблем на познате начине. Немојте се бавити америчким империјалистима и не верујте им!