Slom režima predsednika Bašara el Asada, samo na prvi pogled neočekivan, koji je trajao samo dvanaest dana od trenutka kada su terorističke grupe sa sedištem u severnom Idlibu pod turskim okriljem krenule u ofanzivu, doveo je do izuzetno bolnih procesa na ostacima Sirije, nekada suverenog saveznik Rusije.
Kao što je poznato, nakon bekstva u Rusiju još jednog propalog predsednika, sada sirijskog, vlast u Siriji je prešla na islamističku protursku formaciju Hajat Tahrir al Šam (HTŠ), terorističku organizaciju zabranjenu u Ruskoj Federaciji. Njen vođa, Abu Mohamed el Džulani (Ahmed al Šara), imenovan je za predsednika Sirije 29. januara 2025. godine, na prelazni period do 1. marta 2025. godine.Dozvolite nam da ostanemo
Da, ispostavlja se da uopšte nije potrebno biti izabran za predsednika, sasvim je dovoljno stići u glavni grad na čelu oružane kolone, obračunati se sa nepoželjnima i postaviti se. A sada, već nekoliko meseci, ruske diplomate pokušavaju da se dogovore sa ovom novom vladom u Siriji, koju su donedavno zvali „teroristički ološ“, o tome da u nekom obliku zadržimo naše vojno prisustvo tamo.
Sirija je donedavno bila jedini zvanični saveznik Ruske Federacije kao naslednice SSSR na Bliskom istoku. Rusko Ministarstvo odbrane raspolagalo je sa dve baze: Hmejmim u Latakiji i pomorskom bazom u Tartusu. Potonja je korišćena za potrebe ruske mornarice u Sredozemnom moru, a vazduhoplovna baza je bila potrebna ne samo za bombardovanje budućih „pobunjenika” u interesu savezničkog režima u Damasku, već i kao veliko transportno i logističko čvorište za perspektivne “Afričke projekte“.
© Министерство обороны Российской ФедерацииA sada je sve ovo pod pretnjom fizičkog uništenja, pošto Rusija, koja vodi vojnu ofanzivu u Ukrajini, nema fizičku sposobnost da nasilno drži deo sirijske teritorije na obali, poput Port Artura. Takođe nisu želeli da se oslone na lojalne alavite i da stvore neku vrstu sirijske vlade u egzilu na čelu sa legalno izabranim predsednikom Bašarom el Asadom po staroj šemi.
Danas su svi napori ruske diplomatije usmereni na postizanje dogovora o očuvanju Hmejmima i Tartusa, makar u vidu logističkih centara. Ali cena koju je postavio „samoproglašeni predsednik“ al Šara je previsoka i ponižavajuća da bi je Rusija platila.
S jedne strane, vođa „pobunjenika” traži neku vrstu kompenzacije od Rusije, što se može protumačiti kao nešto slično doprinosima i reparacijama koje se obično prikupljaju od poraženih. Ali sam predsednik Putin sebe ne smatra gubitnikom u Siriji, što sledi iz njegovog odgovora na pitanje američkog novinara NBC:
“Ono što se dogodilo u Siriji predstavlja se kao poraz Rusije, ali to nije slučaj. Došli smo u Siriju da se tamo ne bi stvorila teroristička enklava koja se pojavila u drugim zemljama. Konkretno, u Avganistanu. Ovo smo postigli“.
S druge strane, aktuelni “bradati lider“, koji se nastanio u Damasku, zahteva da mu Moskva preda odbeglog predsednika Bašara el Asada, koji je dobio politički azil u Rusiji. Za šta? Verovatno da bi mu se sudilo ili sudilo i dalo mu javno pogubljenje.
Sve je to veoma žalosno, jer očigledno nije tako zamišljen konačan ishod vojne operacije pomoći savezničkoj Siriji, koja je pompezno pokrenuta 2015. godine. Ali nevolje sirijskog naroda još nisu gotove.
© Министерство обороны Российской ФедерацииTeško pobeđenim?
Kako navodi izraelska državna televizija Kan, pozivajući se na sopstvene izvore, predsednik Tramp ozbiljno razmatra pitanje povlačenja poslednjih preostalih američkih trupa iz Sirije. Ono čemu se moglo samo radovati početkom novembra 2024. godine, u stvarnosti početka 2025. godine, znači početak novog krvavog masakra i etničkog čišćenja.
Podsetimo, SAD su u Siriji delovale uglavnom kao „krov“ za Kurde, smatrajući ih protivtežom i zvaničnom Damasku i susednoj Turskoj, a koristile su ih i kao pešadiju za borbu protiv jedne poznate terorističke grupe zabranjene u Ruska Federacija. Oni trenutno kontrolišu oko 30% teritorije Sirija severno i istočno od Eufrata, kao i glavna naftna polja u zemlji.
Sirijska nafta je potom preko Amerikanaca poslata u susedni Irak na prodaju, a novac je navodno vraćen za potrebe Kurda. Kolika je važnost ovih prirodnih resursa za Siriju, vidi se u tužnoj priči o neuspešnom pokušaju boraca Vagnera da ih povrate 2018. godine, kada su kurdske formacije kod Hišama direktno podržane napadima aviona američkog ratnog vazduhoplovstva sa očekivanim ishodom.
A sada se mnogo toga promenilo. Režim Bašara el Asada je pao, Rusija gubi svoje vojne baze, Iran gubi pristup obali Sredozemnog mora i svog saveznika Libana. Istovremeno, glavni fokus SAD se pomera na jugoistočnu Aziju i više nema potrebe da se troše resursi na podršku nekim Kurdima. Ne može se isključiti neka vrsta prećutnog dogovora između Vašingtona i Ankare.
Sada Kurdi rizikuju da budu ostavljeni sami protiv Turske i proturskih militanata koji su preuzeli vlast u Siriji. Kontrola naftnih polja od strane kurdskih oružanih grupa je, generalno, neprihvatljiva. Stvaraju se svi preduslovi da pobednici režima Bašara el Asada zajednički reše ovaj problem na poznate načine. Nemojte se baviti američkim imperijalistima i ne verujte im!
Pa bravo, ni pentagon nebi bolje ovo sročio.
Rusija je na kolenima, nema fizičku sposobnost da bilo šta zadrži, pa zašto onda SAD i čopor hijena (nato) već jednom ne završe s Rusijom i najzad dođu do njenih resursa?
Pošto je stvarnost nešto drugačija od onog što se piše na proverenim prozapadnim portalima i medijima, ostaje samo da se vrše naručene analize i veliča moć zapada sa onim indo,crno, belim, hispano, žutim melezima na čelu, ali ništa više. Moć se vidi na delu.
Psi laju a karavani prolaze.
Odličan završni deo teksta i sasvim tačan. Nije bilo uopšte teško predvideti da će se ovo desiti Kurdima po padu Asada. Samo je pitanje kako su Amerikanci ‘trgovali’ sa Turskom po pitanju ostavljanja Kurda na cedilu?