Зашто Русија ПОДРЖАВА ХУТЕ?

Ако Русија више није на путу да буде водећа земља у постављању међународног дневног реда, Москви је потребна дисруптивнија стратегија у свету где је глобализација фрагментисана, а пажња САД-а усмерена на више различитих праваца.

Од поновног покретања главних руских борбених операција у Украјини пре две и по године, Сједињене Државе и њихови НАТО савезници држе став да пружање војне опреме Украјини, обука украјинских снага (и унутар и ван Украјине), као и пружање обавештајних и техничких средстава за коришћење различитих система одбране, не представља укљученост Запада у конфликт.

Западни савез одлучно инсистира на томе да би свако намерно и потврђено руско циљање НАТО земаља (за разлику од случајног прелета) представљало оружани напад. Чак и када Украјина успешно преноси борбу на руске задње редове и на морском подручју, Русија је очигледно довољно одвратна да ограничи своје реакције углавном на дипломатске протесте. Неки западни заговорници још веће подршке Украјини сматрају да руске претње представљају само „папирног тигра“.

Проблем, наравно, јесте што Кремљ има образац да не реагује директно и одмах, већ асиметрично, на друге начине и на другим подручјима. Током говора на Економском форуму у Санкт Петербургу у јуну, руски председник Владимир Путин није могао бити јаснији: упозорио је да Русија може предузети „асиметричне“ кораке. Реторички је упитао новинаре: „Зар немамо право да испоручујемо оружје исте врсте у неке регионе света где се оно може користити за нападе на осетљиве објекте земаља које то раде Русији? Размислићемо о томе.“

© Shutterstock / Mohammed al-wafi

Тећи конфликт—за који се приметило да почиње да подсећа на Шпански грађански рат из прошлог века, где различите земље користе сукоб као лабораторију за тестирање нових система оружја и начина борбе, док прикупљају искуства из прве руке—омогућава аутократским партнерима Русије да из прве руке науче како функционише западна опрема. Дара Масикот описује ово као „валуту коју Русија има да пружи Ирану, Кини, Северној Кореји“—и коју може пренети на своје посреднике и клијенте. Ово Москва, наравно, оправдава као своје суверено право да прима помоћ од својих партнера и да затим пренесе алатке и вештине за употребу тог оружја против интереса САД-а и Запада.

Поред тога, блокада Црвеног мора коју спроводе Хутији има два стратешка ефекта која иду у корист Русији. Први је приморавање САД-а и њихових савезника да распореде ресурсе у више позоришта. То је у складу са забринутостима које је Дове Закејм изразио уочи поновног почетка руских операција у Украјини—да ће ауторитарне државе искористити оно што је назвао „евроазијска симултаност“—више истовремених криза које ће одвући пажњу и исцрпети САД. Други ефекат, који одражава индиректну освету, јесте стварање проблема Европи у замени руског гаса увозом из Персијског залива. Прекиди у Црвеном мору додају дужину и трошкове директним испорукама за Европу, а уједно омогућавају Русији да настави продају енергије европским потрошачима.

ХУТИ ГАЂАЈУ АМЕРИЧКЕ БРОДОВЕ У ЦРВЕНОМ МОРУ И ИНДИЈСКОМ ОКЕАНУ

Поремећаји у коридору Црвеног мора такође одржавају потребу за руским Северним морским путем преко Арктика као одрживом опцијом, а јачају и случај за „Средњи коридор“ преко ширег региона Пута свиле. Штавише, Средњи коридор све више служи као животна линија Русије ка глобалној економији—како за извоз, тако и преко евроазијских „заобилазница“—за индиректно добијање добара која су формално под санкцијама западних влада.

Подршка Хутијима уклапа се у оно што сматрам променом у руској спољној политици према парадигми коју називам „G-Zero/Пут свиле“. Јачање ширег региона Пута свиле сада је апсолутни приоритет јер, као што сам напоменуо у недавном есеју за Баку Диалоге, „због директних западних санкција с једне стране и врло условне природе кинеске помоћи с друге, апсолутно је кључно за Русију да један од главних економских региона света остане отворен и приступачан.“

Штавише, Русија више не верује у тежњу ка глобалном управљању заједно са западним силама, па пружање подршке за даље поремећаје у глобалном економском систему предвођеном САД-ом уклапа се у њен став о спречавању било које земље (читај: Сједињених Држава) или блока земаља (САД и њени партнери) да постављају и спроводе међународни дневни ред. Ако је Русија сада на путу да више не буде главна земља која поставља агенду, онда јој је потребна дисруптивнија стратегија у свету где је глобализација фрагментисана и где су напори и пажња САД-а расути у више различитих праваца.