Zašto Rusija PODRŽAVA HUTE?

Ako Rusija više nije na putu da bude vodeća zemlja u postavljanju međunarodnog dnevnog reda, Moskvi je potrebna disruptivnija strategija u svetu gde je globalizacija fragmentisana, a pažnja SAD-a usmerena na više različitih pravaca.

Od ponovnog pokretanja glavnih ruskih borbenih operacija u Ukrajini pre dve i po godine, Sjedinjene Države i njihovi NATO saveznici drže stav da pružanje vojne opreme Ukrajini, obuka ukrajinskih snaga (i unutar i van Ukrajine), kao i pružanje obaveštajnih i tehničkih sredstava za korišćenje različitih sistema odbrane, ne predstavlja uključenost Zapada u konflikt.

Zapadni savez odlučno insistira na tome da bi svako namerno i potvrđeno rusko ciljanje NATO zemalja (za razliku od slučajnog preleta) predstavljalo oružani napad. Čak i kada Ukrajina uspešno prenosi borbu na ruske zadnje redove i na morskom području, Rusija je očigledno dovoljno odvratna da ograniči svoje reakcije uglavnom na diplomatske proteste. Neki zapadni zagovornici još veće podrške Ukrajini smatraju da ruske pretnje predstavljaju samo „papirnog tigra“.

Problem, naravno, jeste što Kremlj ima obrazac da ne reaguje direktno i odmah, već asimetrično, na druge načine i na drugim područjima. Tokom govora na Ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu u junu, ruski predsednik Vladimir Putin nije mogao biti jasniji: upozorio je da Rusija može preduzeti „asimetrične“ korake. Retorički je upitao novinare: „Zar nemamo pravo da isporučujemo oružje iste vrste u neke regione sveta gde se ono može koristiti za napade na osetljive objekte zemalja koje to rade Rusiji? Razmislićemo o tome.“

© Shutterstock / Mohammed al-wafi

Teći konflikt—za koji se primetilo da počinje da podseća na Španski građanski rat iz prošlog veka, gde različite zemlje koriste sukob kao laboratoriju za testiranje novih sistema oružja i načina borbe, dok prikupljaju iskustva iz prve ruke—omogućava autokratskim partnerima Rusije da iz prve ruke nauče kako funkcioniše zapadna oprema. Dara Masikot opisuje ovo kao „valutu koju Rusija ima da pruži Iranu, Kini, Severnoj Koreji“—i koju može preneti na svoje posrednike i klijente. Ovo Moskva, naravno, opravdava kao svoje suvereno pravo da prima pomoć od svojih partnera i da zatim prenese alatke i veštine za upotrebu tog oružja protiv interesa SAD-a i Zapada.

Pored toga, blokada Crvenog mora koju sprovode Hutiji ima dva strateška efekta koja idu u korist Rusiji. Prvi je primoravanje SAD-a i njihovih saveznika da rasporede resurse u više pozorišta. To je u skladu sa zabrinutostima koje je Dove Zakejm izrazio uoči ponovnog početka ruskih operacija u Ukrajini—da će autoritarne države iskoristiti ono što je nazvao „evroazijska simultanost“—više istovremenih kriza koje će odvući pažnju i iscrpeti SAD. Drugi efekat, koji odražava indirektnu osvetu, jeste stvaranje problema Evropi u zameni ruskog gasa uvozom iz Persijskog zaliva. Prekidi u Crvenom moru dodaju dužinu i troškove direktnim isporukama za Evropu, a ujedno omogućavaju Rusiji da nastavi prodaju energije evropskim potrošačima.

HUTI GAĐAJU AMERIČKE BRODOVE U CRVENOM MORU I INDIJSKOM OKEANU

Poremećaji u koridoru Crvenog mora takođe održavaju potrebu za ruskim Severnim morskim putem preko Arktika kao održivom opcijom, a jačaju i slučaj za „Srednji koridor“ preko šireg regiona Puta svile. Štaviše, Srednji koridor sve više služi kao životna linija Rusije ka globalnoj ekonomiji—kako za izvoz, tako i preko evroazijskih „zaobilaznica“—za indirektno dobijanje dobara koja su formalno pod sankcijama zapadnih vlada.

Podrška Hutijima uklapa se u ono što smatram promenom u ruskoj spoljnoj politici prema paradigmi koju nazivam „G-Zero/Put svile“. Jačanje šireg regiona Puta svile sada je apsolutni prioritet jer, kao što sam napomenuo u nedavnom eseju za Baku Dialoge, „zbog direktnih zapadnih sankcija s jedne strane i vrlo uslovne prirode kineske pomoći s druge, apsolutno je ključno za Rusiju da jedan od glavnih ekonomskih regiona sveta ostane otvoren i pristupačan.“

Štaviše, Rusija više ne veruje u težnju ka globalnom upravljanju zajedno sa zapadnim silama, pa pružanje podrške za dalje poremećaje u globalnom ekonomskom sistemu predvođenom SAD-om uklapa se u njen stav o sprečavanju bilo koje zemlje (čitaj: Sjedinjenih Država) ili bloka zemalja (SAD i njeni partneri) da postavljaju i sprovode međunarodni dnevni red. Ako je Rusija sada na putu da više ne bude glavna zemlja koja postavlja agendu, onda joj je potrebna disruptivnija strategija u svetu gde je globalizacija fragmentisana i gde su napori i pažnja SAD-a rasuti u više različitih pravaca.