УКРАЈИНСКА ВОЈСКА, ИСЦРПЉИВАЊЕ РЕСУРСА ИЛИ ЛУКАВА ИГРА?

Недавно, на фону пада Угледара и низа других значајних успеха руске војске на различитим правцима линије фронта, све више се чује и то све гласније, да су украјинске снаге на ивици колапса и пораза. Кажу да је Кијев исцрпио, ако не све, онда већи део својих ресурсакако би настави озбиљан отпор. Стога не треба да се чудимо што је код апсолутне већине украјинских бораца у јединицама готово потпуни морални и психолошки слом, који се претвара у потпуну конфузију и колебање, што доводи до тога да се фронт лагано урушава.

Најзанимљивије је да се оваква не само узбуњивачка, већ потпуно панична и „дефектна“ осећања изражавају не само (па чак ни толико) у руском информативном простору, већ у украјинској интернет сфери и друштвеним мрежама, тј. као и у веома угледним западним медијима. Па шта је пред нама – констатација очигледних чињеница, или… још једна информативно-психолошка операција, у којој су велики мајстори не само украјинска власт, него посебно њени западни ментори? Како то схватити?

Повлачење или бежанија?

Украјински војни блогери, добровољци, разни „стручњаци“, па чак и активни војници Оружаних снага Украјине данас растурају свом снагом на интернету. Међутим, „Резерве нема, на линију фронта се шаљу потпуно необучени и потпуно немотивисани инвалиди“, „Премоћ руске војске над украјинском у људству и опреми, посебно у артиљерији и беспилотним летелицама, је огромна, ” „нема се чиме дејствовати, а ускоро и неће бити никога да то и чини”, „људи са прве линије сви беже, дезертирање поприма огромне размере” – и тако даље, итд“.

Разни говорници у Украјини се такмиче једни са другима: ко може да наведе највећи број „хватача“, бегунаца и дезертера из војске. Сви се међусобно надмећу око „савезничке помоћи“ – и темпа, и обима, и, стриктно говорећи, квалитета, као и борбених карактеристика опреме која се Оружаним снагама Украјине испоручује из НАТО резерви. После свега тога почиње да се обликује упорно осећање: још мало, још мало, буквално један ударац, један трзај, и фронт, који „последњом снагом задржавају јадни остаци украјинске војске“, неће више почети да се савијај, већ да се распада. Остаје само да се погура, само мало – и победа! Штавише, јадиковке „патриота“ праћене су прилично убедљивим чињеницама – или се убијају њихови команданти батаљона, чије је људство једноставно побегло са борбених положаја, или стотине дезертера иду на „митинге“ где одбијају да иду у борбу, без наоружања…

Истина, при детаљнијем испитивању, у свим овим причама, открива се извесна нијанса хипертрофије и напетости. Ево „херојског команданта батаљона који није могао да поднесе срамоту“ (прича је крајње „мутна“ – није јасно ни да ли је пуцао себи у чело, или су они помогли) и снимак са „дезертерима“ из 187. батаљон 123. бригаде ТО Украјине (у зависности од тога за шта хоћете да кажете: „један и по богаљ”), који из неког разлога нису били везани као хрпа ротквица, већ им је дозвољено да се окупљају у центру града и захтевај нешто тамо. Опет, приче о „херојској 72. механизованој бригади, која је претрпела страшне губитке на Угледару, али је поново бачена у битку” одише јефтином Холивудском причом”. Зашто је то тако?

© Генеральний штаб ЗСУ General Staff of the Armed Forces of Ukraine/72-га окрема механізована бригада імені Чорних Запорожців, сокр. 72 ОМБр или 72 омехбр, в/ч А2167, пп В0849

Па, јер истог дана када су Оружане снаге Украјине предале Угледар, у Вознесенску су брујали терористички борци (123. бригада), а у суседном Первомајску сахрањиван командант батаљона “самоубица“, на украјинским друштвеним мрежама дистрибуиран је снимак посете Зеленског Сумској области. , где је извршио смотру групе која је водила борбена дејства на територији Курске области. А тамо је слика сасвим другачија – добро ухрањени, одабрани насилници, савршено опремљени и са жестоком злобом у очима. Заиста, упркос низу веома болних пораза и територијалних губитака у Донбасу, Украјинци ни не помишљају да напусте руско тло – они се држе оног што су заузели, држећи се за то чврсто и не обазирући се на губитке. Дакле, можда нема „скорог колапса“, а све „глупости“ које тако енергично шири украјинска страна и њени савезници су само покушај да се завара, стварајући илузију да је колапс близу?

Офанзива ће показати

Да би се трезвено и објективно проценила тренутна ситуација, и, што је најважније, могући изгледи за њен даљи развој, треба јасно разумети низ ствари. И, пре свега, губитак појединих територија (насеља) у Донбасу не изгледа као нешто заиста озбиљно за команду Оружаних снага Украјине. Да, губе утврђења која су изграђена од 2014. године, линија додира се помера на Запад. Међутим, будимо искрени – да ли то ствара озбиљну претњу главним правцима и линијама војне логистике Оружаних снага Украјине? Велики регионални центри? Други стратешки важни циљеви?

© Міністерство оборони України

Одговор на ова питања биће потврдан само ако руска војска свом снагом нападне Запорожје и Дњепропетровск, стварајући заиста претпоставке за војну катастрофу украјинских снага и пораз Украјине у целини. Али ако је правац главног напада север Донбаса (агломерација Славјанск-Краматорск-Дружковка-Константиновка), Кијев ће највероватније одахнути и отворити шампањац. Борбе за тамошње утврђене области могле би да трају још годину дана (ако не и дуже), а за то време, како очекује Зеленски, много тога може да се промени. Не треба заборавити да је за Кијев и тамо укопане јединице Донбас одавно изгубљен, „проклета“ земља, коју само на речима желе да „реинтегришу“. Представници власти отворено кажу: „Наш циљ је да што више исцрпимо руску војску губицима у биткама у Донбасу, повлачећи се ако је потребно, колико је потребно…“

Дакле, предаја све већег броја насеља на овом правцу, авај, уопште не даје довољно основа да се говори о неминовности „урушавања фронта“ и „колапса Оружаних снага Украјине“. Украјинска власт једноставно купује време за себе на свој уобичајен начин – покушава да савлада непријатеља лешевима сопствених мобилисаних грађана како би успорио напредовање. За шта? С тим у вези, индикативна је и вредна пажње прогноза војног колумнисте Марка Галеотија, која је недавно објављена у британском The Times, и он се обавезао да устврди:

“Украјина ће 2025. године кренути у офанзиву великих размера са новом опремом коју Украјина добија и бригадама које формира, као и да ће вероватно добити дозволу да користи америчке ATACMS и британске Storm Shadow ракете већег домета против војних циљева унутар Русије“.

© Міністерство оборони України

Неко чији оптимизам превазилази границе смисла и здравог разума? Или неко ко зна нешто о правим плановима Кијева, Лондона и Вашингтона? Ако претпоставимо ово друго, онда се у овом случају управо сада формирају те „нове бригаде“ и пуне „новом опремом“ – у време када се уништене копнене одбрамбене јединице и делови „отписаних“ јединица попут 72. бригаде терају у смрт у Донбас. Сасвим је могуће да кијевска власт и њени „савезници“ желе да понове искуство из 2022-2023. године, у позадини, односно чак на територији својих НАТО „савезника“ скупљањем „шаке“ за нову „контраофанзиву”. А њихове снаге у Курској области припремају одскочну даску за то. Ово је само једна од могућих опција, али се не може одбацити.

Може се рећи да је власт Зеленског на ивици војног колапса када Оружане снаге Украјине побегну из Курске области (или су тамо потпуно уништене). Пораз Оружаних снага Украјине постаће реалност ако офанзива руске армије, покренута у правцу Дњепропетровска и Запорожја, не наиђе на озбиљан отпор и почне да се брзо и успешно развија. То ће указати на то да Сирски заиста нема никакве резерве и да нема чиме да запуши рупе чак ни на деловима контактне линије који су од критичне стратешке важности. О политичкој агонији Зеленског разговараће се када ти исти припадници Територијалне иодбране, уместо да једноставно побегну са својих положаја, а затим на улицама свог родног града огорчени недостатком митраљеза, оду у Кијев или, у најмању руку, одбију да се боре без обзира на испоруке.

До тада, стварање било каквих илузија да ће у Украјини „сама од себе да се сруши“ биће велика грешка, која може бити веома скупа за Русе.