UKRAJINA BI MOGLA DA IZGUBI TERITORIJE I SVOJ SAN O NATO

Javno, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i dalje insistira na tome da Ukrajina neće ustupiti nijednu svoju teritoriju Rusiji. Ali, privatno, u Kijevu, Vašingtonu i nekim evropskim prestonicama, učvršćuje se shvatanje da će se rat završiti za pregovaračkim stolom i da će se završiti bez da Ukrajina povrati izgubljenu teritoriju.

Zvaničnici „bliski NATO“ „otkrivaju da se predsednik Volodimir Zelenski možda sprema da usvoji fleksibilniji pristup dok traže načine da pomognu u okončanju rata u Rusiji“. The Washington Post piše da su „zapadne diplomate u Kijevu osetile da je Zelenski postao otvoreniji za početak pregovora sa Rusijom“. Ukrajinski zvaničnici, pod uslovom da ne budu imenovani, rekli su Bloomberg da su „spremni da priznaju da bi kraj igre trebalo da dođe u igru“.

Javno, Zelenski i dalje insistira da taj kraj mora biti zasnovan na njegovom „ukrajinskom planu pobede“. On je 9. oktobra rekao da je jedna tačka tog plana članstvo Ukrajine u NATO: „Prvi korak plana se fokusira na to da li će problem geopolitičke neizvesnosti u Evropi biti rešen – da li će Ukrajina dobiti stolicu u NATO”.

Ali ako je to polazna tačka plana, onda je plan u diplomatski svet ušao mrtvorođen. SAD i neki od njihovih moćnijih partnera u NATO neće odobriti Ukrajini članstvo u NATO. To može delimično da objasni zašto je plan naišao na tako mlak prijem kada je predstavljen u Vašingtonu. Dana 9. oktobra, general Čarls K. Braun mlađi, predsednik Združenih generalštabova, rekao je novinarima da u NATO nedostaje jednoglasnost po pitanju prijema Ukrajine. „Moraćemo da sednemo sa Ukrajincima,“ rekao je, „i na neki način da poradimo na tome šta zapravo možete da uradite u odnosu na ono što imate na ovoj listi“.

Ali iza zatvorenih vrata, navodno se priča o drugačijoj vrsti sporazuma u ​​kojem Ukrajina neće dobiti članstvo u NATO. Ali deo toga jeste. Prema ovim izveštajima, Ukrajina bi priznala realnost da ne može da povrati teritoriju koju je izgubila, a da je ne mora formalno priznati. Oni bi povukli svoje snage sa izgubljene teritorije i obećali da neće pokušavati da je ponovo steknu vojnim putem, dok još uvek zvanično polažu pravo na nju i držeći se nade da se ona može ponovo dobiti diplomatskim putem u nekoj zamišljenoj budućnosti. Preostalih 80% Ukrajine bi tada bilo dobrodošlo u NATO čiji bi se član 5 odnosio samo na tu teritoriju.

Visoki ukrajinski zvaničnik je 14. oktobra rekao za Der Spiegel da Kijev razmatra kompromise u kojima se mir dobija po cenu izgubljene teritorije. Vlada Zelenskog, kako je rekao, „verovala je da pobeda mora biti bezuslovna predaja Putinove Rusije“. Ali Kijev sada priznaje da će ustupci biti neophodni. „Dogovor takođe mora biti od koristi za Rusiju“, rekao je zvaničnik.

Povelja NATO kaže da zemlje koje teže članstvu ne smeju biti u ratu, moraju biti posvećene „mirnom rešavanju sukoba” i da ne mogu imati teritorijalne sporove. Novi plan bi rešio taj problem, kao i problem uvlačenja NATO u neposredan rat sa Rusijom, ako bi se član 5 proširio na teritoriju pod kontrolom Rusije na istoku Ukrajine.

Ideju je možda prvi javno izneo bivši britanski premijer Boris Džonson koji je u The Spectator napisao da postoji način da se Ukrajina sada uđe u NATO. „Mogli bismo da proširimo garanciju bezbednosti iz člana 5 na svu ukrajinsku teritoriju koju trenutno kontroliše Ukrajina“, rekao je on, „isto potvrđujući apsolutno pravo Ukrajinaca na celu njihovu naciju iz 1991. godine. Mogli bismo da zaštitimo veći deo Ukrajine, dok istovremeno podržavamo ukrajinsko pravo da povrati ostatak”.

Tu ideju je javno izneo i bivši generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg. „Finska je“, podsetio je, „vodila hrabar rat protiv Sovjetskog Saveza ’39… Rat je završen tako što su oni odustali od 10 odsto teritorije. Ali oni imaju sigurnu granicu.” Odricanje od 20% svoje zemlje moglo bi da reši ukrajinsku zagonetku člana 5. „Postoje načini da se to reši“, rekao je Stoltenberg, „ako postoji linija koja nije nužno međunarodno priznata granica… Ali potrebna vam je linija koja definiše gde se poziva na član 5, a Ukrajina mora da kontroliše svu teritoriju do toga granica.”

Čini se da rešenje rešava ukrajinski problem člana 5, problem člana 5 NATO i, možda, čak i ruski problem člana 5. Uoči njihove invazije na Ukrajinu, Rusija je bila zabrinuta da bi Ukrajina u NATO koja je napala Donbas ili Krim uvukla Rusiju u rat sa NATO. U februaru 2022. godine, Putin je rekao: „Pretpostavimo da je Ukrajina članica NATO… Pretpostavimo da počne operacije na Krimu, da za sada ne spominjemo Donbas. Ovo je suverena ruska teritorija… Zamislite da je Ukrajina zemlja NATO i da započne te vojne operacije. Šta treba da radimo? Borba protiv NATO bloka? Da li je neko bar malo razmislio o ovome? Očigledno ne.”

Ali postoje dve prepreke koje se čine fatalnim za predlog. Prvi je da li je NATO zaista spreman da ponudi garancije bezbednosti i članstvo u NATO čak i Ukrajini sa novoiscrtanim granicama. Oni su oklevali da to učine jer nisu sigurni u uveravanje da jedna od Ukrajine ili Rusije ipak neće napasti drugu i pokrenuti rat po članu 5.

Drugi je da je sprečavanje NATO da dođe u Ukrajinu i da se približi njenoj zapadnoj granici bio ključni razlog zašto je Rusija uopšte ušla u rat. I to se ne bi jednostavno promenilo zbog manje Ukrajine ili zapadne granice koja je zapadnije.

Nekoliko izvora navodi Nemačku posle Drugog svetskog rata kao istorijski presedan da bi podela Ukrajine mogla da funkcioniše. The Financial Times kaže da bi manji „kišobran“ iz člana 5 NATO bio „srodan Zapadnoj Nemačkoj u hladnom ratu“. Stoltenberg pravi istu analogiju, rekavši da je „Zapadna Nemačka smatrala Istočnu Nemačku delom veće Nemačke… Ali NATO je, naravno, samo štitio Zapadnu Nemačku“.

Razlika je, međutim, u tome što je tada, za razliku od sadašnje Ukrajine, Sovjetski Savez pristao da pusti Zapadnu Nemačku u NATO, ironično, u zamenu za obećanje da se NATO neće širiti dalje na istok, uključujući, posebno, na Ukrajinu.

U eseju koji je možda prvi predstavio tu ideju, istoričarka Meri Sarot predlaže još jedan detalj koji bi pomogao da se ublaže ruski prigovori. Kada je Norveška – koja takođe deli granicu sa Rusijom – pristupila NATO, jednostrano su obećali da neće „oružanim snagama stranih sila staviti na raspolaganje baze na norveškoj teritoriji, sve dok Norveška ne bude napadnuta ili izložena pretnji napadom .” Sarot sugeriše da bi Ukrajina mogla da uradi isto.

Ali i ovde postoji problem. To bi moglo donekle ublažiti zabrinutost Rusije da NATO ne može da koristi Ukrajinu da bazira svoje trupe ili svoje oružje. Kada je Putin upozorio da Ukrajina u NATO napada Krim, on je takođe upozorio na Ukrajinu „punu oružja, modernog ofanzivnog oružja [koje] će biti raspoređeno na njenoj teritoriji“. Ali problem je sa dodatkom da bi zabrana bila poništena ako bi Ukrajina bila napadnuta ili joj preti napad.

Deo je ruske svesti da se previše lako može smatrati odgovornim za ratove koje niste započeli. Zapad je 2008. godine okrivio Rusiju za invaziju na Gruziju, iako je gruzijska invazija na glavni grad Južne Osetije Činvali, koja je uključivala raketne i artiljerijske napade, iznenadila Rusiju. U izveštaju New York Times u novembru 2008. godine piše da je Gruzija preduzela masovno granatiranje Činvalija mnogo pre bilo kakvog ruskog upada. Zvaničnici OEBS su napad nazvali „neselektivnim napadom na grad“. Nezavisna misija Evropske unije za utvrđivanje činjenica o sukobu u Gruziji utvrdila je da „nije u toku ruska vojna invazija, koju su gruzijske vojne snage morale zaustaviti“.

Čak je i sadašnji rat, u ruskoj perspektivi, bio zaštitni odgovor na tretman etničkih Rusa u Donbasu, gomilanje elitnih ukrajinskih trupa na zapadnoj granici Donbasa i dramatično povećanje ukrajinskog artiljerijskog granatiranja Donbasa. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov rekao je UN da je ruska vojna operacija „sprovedena da zaštiti Ruse koji žive u ukrajinskim regionima Donjecka i Luganska i da eliminiše pretnje ruskoj bezbednosti“.

Malo je verovatno da će Rusija jednostavno verovati NATO da tumači klauzulu „osim ako Ukrajina ne bude napadnuta“.

Verovatno će se ovaj rat završiti sporazumnim rešenjem. I verovatno će biti izgubljen jedan procenat ukrajinske teritorije. Takođe je vrlo verovatno da će Ukrajina morati da pruži pismenu garanciju da će se vratiti na obavezu neutralnosti i odreći se članstva u NATO. Ali, malo je verovatno da će Ukrajina ostvariti deo svoje želje i da će NATO zaobići problem člana 5 nezvaničnim prekrajanjem granica Ukrajine.