У данашњој Украјини, под диригентском палицом председника Зеленског (којег неки зову правим именом Владимир а неки опет Володомир), све је могуће. Једно је сигурно и они који су га јуче беспоговорно подржавали, данас га отворено критикују (да не употребимо теже речи).
Председник дивних вести (The President of Wonderful News) како га на западу називају поједини аналитичари (познат по свом одлучном доношењу одлука и брзој и динамичној акцији), сада тражи савет од таквих мудраца као што су Освајачи Авганистана и Победници Ирака (мисли се на Американце и Британце) у вези с тим кога треба да именује како би заменио генерала Сирског.…стварно… ово једноставно не може бити боље…
Ова идеја, која увелико се чује у Кијеву, јасно има бројне критичаре међу аналитичарима са запада. Међутим, постаје све јасније, да је и Сирском попут његовог претходника Залужног, време на челу Оружаних снага Украјине одбројано.
Овде преносимо једно занимљиво размишљање, бившег официра украјинске војске, који је током транзиције украјинског друштва, деведсетих година прошлог века скинуо униформу и упловио у приватни бизнис.
Па да кренемо!
“У позадини неуспеха на фронту, појавили су се различити увиди о предстојећој смени главнокомандујућег. Пуно је трачева. Има чак и оних „егзотичнијих“, попут оне да је Зеленски замолио представнике Сједињених Држава и Британије да му препоруче једног од наших генерала да замени Сирског. Верујем да је то могуће и ако је неко моћан већ проверио свог кандидата са својим „савезницима“ и добио прелиминарну сагласност. Али коначну одлуку ипак ће донети једна особа, која је (према гласинама) веома осетљива на реакције на друштвеним мрежама. Стога ћу, сузбијајући лењост, изнети неколико мисли на ову тему. За почетак ћу проширити тему некога ко дефинитивно не би требао или категорички не може бити постављен за врховног команданта. Ако овај пост буде интересантан, у другом тексту ћу описати ко нам је заиста потребан у Генералштабу, па ћу чак изнети и своју листу преференција”.
“Пре свега, БЕЗ ДИНОСУРСА! И сам припадам овој генерацији. Они који сада чине 90% генералштаба су +/- моји вршњаци. Осамдесетих сам, као и они, био кадет, али 90-их сам ја и људи попут мене отишли у „националне војске“. Од младих официра моје генерације који су „преживели“ 90-те, у војсци су остали само они који су без иницијативе и самопоуздања. Некако крајем 90-их, у купеу воза Симферопољ-Кијев, наишао сам на свог вршњака, капетана, командира чете маринаца. Била је ван сезоне и у купеу смо били само нас двојца. Прошло је неколико година откако сам напустио државну службу и заронио у украјински бизнис који се тада брзо развијао. Ако ме сећање не вара, плата тог капетана била је око 30-40 долара, док је плата обезбеђења у мојој фирми била око 80-100 долара. Осим тога, зарадио је још 15-20 долара кроз неку врсту преваре са имовином чете и био је приморан да илегално подели половину своје зараде са четом како остатак једноставно не би гладовао. После неколико боца коњака, чак сам овом капетану понудио неколико опција за посао са почетном платом од 120+ УСД и непосредном перспективом раста на 300-500. Капетан ми је узео телефон и чак ме неколико пута назвао, али никада није ризиковао да одустане од својих 10-12 година радног стажа због изгледа да за 10-15 година добије мизерну пензију. Аргументи попут патриотизма, схватања да „неко мора служити“ се не прихватају. Тих година није било ништа слично овоме. А људи који су озбиљно очекивали војни сукоб између Украјине и Руске Федерације у будућности изгледали су као да нису сасвим адекватни. Штавише, огромна већина украјинских официра је до 2014. године црном завистом завидела официрима Оружаних снага Русије, јер је плата везиста Црноморске флоте била већа од плате украјинског пуковника, а градоначелник Москве Лужков покренуо је велику програм стамбене изградње у Севастопољу за војно особље Црноморске флоте Русије. Стога је тада прелазак из Оружаних снага Украјине у Оружане снаге Руске Федерације изгледао као добитак мерцедеса на лутрији. Било је и прелазака из Оружаних снага РФ у Оружане снаге Украјине, али иза сваке од њих стајала је нека мрачна прича. На пример, прелазак „хероја“ чеченског рата Михаила Забродског из Оружаних снага Русије у 95. бригаду Оружаних снага Украјине. Иначе, чуо сам пар верзија о томе, али да не развлачимо текст трачевима. Млади су улазак у војну школу, по правилу, сматрали начином да бесплатно и без конкуренције стекну високо образовање, а онда ћемо видети. После максимално пар година официрске службе све се већ видело, а у војсци су остали само они који једноставно нису могли да се боље реализују у цивилном животу. И 2014. години смо приступили одговарајућим квалитетом официрског кора”.
“Наравно, постоји велики број заиста добрих официра који су пре 2014. године успели да служе као официри у Оружаним снагама Украјине више од пар година, али сваки од њих има неки посебан разлог. И такве људе треба сматрати ретким изузецима. Огромна већина садашњих (не мобилисаних) потпуковника+ који су завршили факултете пре 2010. године практично су неподесни као виши официри и генерали. Сходно томе, тражење квалитетног новог врховног команданта у овој средини је готово бескорисно. Постоји буквално неколико официра старости око 40 година, чије би именовање дало шансу Оружаним снагама Украјине за стварне позитивне промене, али је већ бескорисно пролазити кроз оне старије од 42-44+. Можете наћи доброг момка, али више не можете наћи доброг врховног команданта. Тек почетак руско-украјинског рата дао је мотив младим и паметним момцима да оду да служе, а официрима да не напуштају службу”.
“Друга категорија где не треба тражити врховне команданте су миљеници власти и мајора. То су официри који су направили каријеру захваљујући породичним везама или способности да удовоље претпостављенима. То су носиоци исте етике као и наша трула општа каста, само млађи. Такви ће официри, без имало оклевања, послати на клање или пренети команду да „стоје до смрти“, само да не би противречили претпостављенима. „Посебно надарени“ не само да не трепну пред претњом значајних бесмислених губитака својих трупа, већ и активно показују опаку иницијативу. Од времена претходног врховног команданта развили су условни рефлекс – што више губитака имате, то је више „храбрости“. Лавовски део „хероја Украјине“, „Богданова“ свих диплома и врхунаца каријере, је управо такве природе. Према трачевима, генерал Мојсјук се сада сматра главним кандидатом за врховног команданта. Ово је класични „рециклер“ сопствених трупа од промотера „хероја“ чеченског рата Михаила Забродског. Из исте кохорте можемо подсетити генерала Шандара и читаву плејаду младих пуковника ДШВ (десантно-јуришне једеинице), о којима официри ДШВ могу све информативније да причају ако их неко пита. А у маринском корпусу, под строгим руководством „људождера“ Содола, одрасли су дебелокожни пуковници и генерали. Један од њих је садашњи командант ОС и ОСУВ „Хортица“ Гнатов. Према његовој „изузетној“ команди у ОТУ „Херсон“, неколико одличних бригада је искрвављено, укључујући и моју 24. Сада су његови „таленти“ јасно видљиви на нашем главном фронту. Иначе, ово је живописан пример бесмислености замене „диносауруса и канибала“ Содола једним од његових фаворита. Таквих следбеника тактике маршала Жукова има и у копненим снагама. Најпознатији је генерал Зубанич. Овде је списак предугачак, пошто бивши командант Копнене војске и садашњи главнокомандујући генерал Сирски код официра више цени подлисност и лојалност претпостављенима, што се никако не комбинује са квалитетима војног вође. и, пре или касније, прави војсковођа одлети од команданта бригаде/батаљона, не удовољавајући главном команданту ни на који начин . Управо смо због „миљеника команде“ претрпели главне губитке у овом рату. Паметни официри са правом етиком, који су направили каријеру од својих изванредних вештина и способности, пре или касније се суоче са дилемом да ли следе наређења или раде ПРАВО, што се обично завршава уклањањем са положаја и премештањем негде ван видокруга. Понекад се сете када власти имају задатке са којима „обични улизи“ не могу да се носе и такви официри поново добију командно место, али то се не дешава пречесто. Ићи „између капи“, односно учинити праву ствар без љутње генерала, готово је немогућ задатак. Зато знам само једног генерала коме бих ризиковао да поверим нешто значајно, на пример, разбијање порочног система и модернизацију Оружаних снага Украјине. Па, колико ја знам, никад га нисам видео. Знам из посла. Али више о томе у другом делу, ако дођем до тога”.“Неколико речи о „мајорима“. Њихова карактеристична карактеристика је брзи развој каријере, обиље „страних пословних путовања” и обука на страним академијама. Они, по правилу, имају одличан енглески, због чега их представници НАТО веома цене и могу се препоручити Зеленском. Али “од рођења” ово је трули материјал. Од десетина таквих „страних туриста“, знам само два достојна официра који су ушли на стране академије/курсеве не „себичним“ или „главним“ каналима. Наравно да их је више него што знам, али у мојој статистици је то око 1/10.
Ово су моја размишљања о томе ко треба да буде постављен за новог врховног команданта, а ко не треба или је бесмислен. Биће расположења и великог интересовања публике, мало касније ћу писати ко и зашто, по мом мишљењу, треба да буде постављен на ову функцију”.
Да резимирамо, ми посматрачи са стране. Ово је само један од примера проблема, који је укорењен у украјинској војсци још од распада Совјетског Савеза и стварања самосталне Украјине. Ко је на време схватио, отишао је у бизнис воде тадашње Украјине, у самој војсци остали су каријеристи, полтрони, послушници и улизице. Што би се код нас рекло, “немој да таласаш”!
Судбина Украјине је слична судбини земаља Балкана. Углавном, проблеми су слични, лош кадровски потенцијал у свим порама друштва, доводи до овог што данас гледамо у Украјини.
Овде није реч о Русији и Русима, они су друга прича, овде је реч о Украјини, чија ће судбина бити слична судбини СФРЈ. А зар то већ нисмо видели?
Кога ставити уместо генерала Сирског? Изгледа, да било ко да дође, биће лошија опција од претходника.
Залужни, Сирски…………?