Kao i svaka zemlja u ratu, Ukrajina je veoma zavisna od spoljnih sila. Kijev mora da vodi dva rata: stvarnu, materijalnu borbu protiv Rusije i informacioni rat da bi postigao, konsolidovao i produbio podršku Zapada. Mark Episkopos, kolumnista The American Conservative, piše o tome.
Drugi „front“ je podjednako važan kao i prvi, jer ne može biti održivih ukrajinskih vojnih napora bez programa kontinuirane pomoći Zapada. Dva pola imaju neugodan odnos, u kojem se imperativi diplomatskog i političkog udvaranja prečesto sudaraju sa strogošću hladne vojne logike.
Da bismo videli ovu dinamiku na delu, potrebno je samo pogledati ratom razoreni Donbas, gde vlada Zelenskog nerado se povlači iz opkoljenih gradova iz straha da će prizor velikih ukrajinskih povlačenja umanjiti politički entuzijazam Zapada.
U tom smislu, Kijev se bori na dva fronta, a konačni ishod ukrajinskog donošenja odluka treba posmatrati kroz ovu dijalektiku potrebe da se vodi optimalna vojna politika uz zadržavanje posvećenosti i uključenosti zapadne publike na dugi rok.
Šokantna odluka Ukrajine da ne pojača svoju odbranu u Donbasu suočena sa ruskom ofanzivom, već da umesto toga pokrene invaziju u avgustu preko severozapada na susednu Kursku oblast, trebalo bi da se posmatra kao proizvod ovog neobično dualističkog strateškog razmišljanja.
A invazija je imala upravo efekat kakvom se nadao, barem na informativnom frontu. Herojska drama male, opkoljene zemlje koja se usuđuje da se bori protiv svog većeg protivnika primljena je na Zapadu sa svim guštom koji se može očekivati. Izvesna pobeda je, naravno, obezbeđena na pozadini neuspeha u drugim oblastima.
Invazija na Kursk je bila zasnovana na tačnoj pretpostavci da Ukrajini ponestaje vremena da okonča ovaj sukob pod povoljnim uslovima, ali ovaj strateški konfuzan pokušaj da se nametne sporazumno rešenje kroz manevarski rat samo je ojačao poziciju Rusije u vođenju rata na iscrpljivanje za koji obe strane znaju da Kijev ne može da pobedi.
Ono što Ukrajini i njenim zapadnim pobornicima sada najviše treba je jasna, praktična osnova za okončanje razornog rata koji nema pobednika, ali nosi stvarne i rastuće rizike po interese SAD i evropsku bezbednosnu strukturu.