Иако су САД и Израел показали војну надмоћ над Ираном, кључ исхода можда више не лежи у ваздушним ударима, већ у три много тежа питања: где је преостали обогаћени уранијум, како обезбедити Персијски залив и да ли режим у Техерану може да одржи контролу над сопственим становништвом.
Рат са Ираном ушао је у фазу у којој више није пресудно само колико ће циљева бити погођено, већ шта ће остати после ваздушне кампање. Највећа питања сада су да ли ће бити обезбеђене иранске залихе обогаћеног уранијума, да ли ће у Заливу бити створен нови оквир безбедности и колико је унутрашњи апарат репресије у Ирану и даље способан да спречи било какву дестабилизацију режима. Према проценама IAEA, Иран је пре удара располагао са 440,9 килограма уранијума обогаћеног до 60 одсто, а део тог материјала и даље није под међународном контролом.
После првог таласа тумачења у коме је главна пажња била усмерена на америчке и израелске ударе, као и на ирански одговор, све више постаје јасно да се исход овог рата неће мерити само бројем уништених база, лансера и складишта. Право питање је шта ће уследити после војне демонстрације силе и да ли ће САД и њихови савезници успети да реше суштинске проблеме због којих је ова кампања уопште покренута.
Три теме посебно се издвајају. Прва је судбина преосталог иранског обогаћеног уранијума, који и после удара остаје централни безбедносни проблем. Друга је потреба за новом регионалном безбедносном архитектуром у Персијском заливу, где су иранске претње већ показале колико је лако угрозити енергетске токове. Трећа је питање унутрашње контроле у Ирану, односно да ли је режим и даље довољно чврст да спречи дестабилизацију изнутра. IAEA је последњих дана јасно ставила до знања да нуклеарно питање није затворено и да се тражи нови дипломатски оквир.
Преостали ирански уранијум остаје најважније питање
Чак и ако су кључна иранска нуклеарна постројења тешко оштећена, суштински проблем није само инфраструктура, већ и материјал који је већ произведен. Према IAEA, Иран је пре удара имао 440,9 килограма уранијума обогаћеног до 60 одсто, што је само кратак корак до нивоа погодног за оружје. По мерилима агенције, то би, уколико би било даље обогаћено, могло бити довољно за око 10 нуклеарних бомби.
Највећи проблем је што тај материјал још није у потпуности верификован после удара. Директор IAEA Рафаел Гроси изјавио је да се више од 200 килограма тог материјала вероватно налази у тунелском комплексу код Исфахана. То значи да, чак и после интензивне ваздушне кампање, срж иранског нуклеарног питања можда није решена.
Без контроле над материјалом нема трајног решења
Ако обогаћени уранијум не буде лоциран, стављен под контролу или физички обезбеђен, сва досадашња кампања остаће непотпуна. У практичном смислу, то отвара једно веома незгодно питање за Вашингтон: да ли је за такав исход довољна само ваздушна сила.
Амерички званичници до сада су били веома опрезни када је реч о било каквом копненом ангажовању у Ирану. Али из чисто оперативне перспективе, физичко преузимање или обезбеђивање нуклеарног материјала тешко је замислити без присуства на терену, било у облику специјалних снага, било преко неке локалне или партнерске мреже. То је засад више логичан стратешки закључак него потврђен план, али управо ту лежи једна од највећих недоумица наредне фазе рата. Подлога за такав страх лежи у чињеници да IAEA и даље нема физички увид у материјал после удара.
Персијски залив тражи нову безбедносну архитектуру
Други велики проблем је безбедност Залива. Последњих дана већ је постало јасно колико су државе региона осетљиве на иранску способност да запрети поморским рутама и енергетским токовима. Сервиси за праћење поморског саобраћаја показују да је пловидба кроз Ормуски мореуз готово стала у више наврата због сукоба, што је одмах утицало на тржиште нафте и регионалну безбедност.
Ако се рат заврши без уверљивог механизма одвраћања, Иран ће задржати значајну полугу притиска над суседима и светским енергетским токовима. Зато ће, после борбене фазе, вероватно све више на значају добијати разговори о интегрисаној противваздушној и противракетној одбрани у Заливу, као и о широј поморској координацији. То није само војно, већ и економско питање, јер је регион показао колико лако може бити гурнут у шок. Сада је већ приметна озбиљна забринутост западних савезника и заливских држава због ескалације нуклеарног и војног питања Ирана.
Иранов унутрашњи апарат силе могао би бити пресудан
Треће питање, можда и најнепредвидивије, јесте унутрашња стабилност режима. Чак и ако је Иран претрпео озбиљне губитке у инфраструктури, то не значи аутоматски да је ослабила и његова способност да контролише сопствено становништво. Кључну улогу у томе имају Исламска револуционарна гарда, Basij милиција и унутрашњи механизми надзора и репресије.
Зато евентуалне наде у брзу унутрашњу дестабилизацију режима могу бити преурањене. Војни успех споља не мора нужно да произведе политички лом изнутра. Да би се то догодило, режимов апарат присиле морао би бити озбиљно ослабљен, а за сада нема потврђених назнака да се то у довољној мери већ десило. Овај закључак произлази из природе иранског система власти, док неки извештаји показују да се међународна пажња и даље пре свега држи нуклеарног питања и дипломатског исхода, а не непосредног слома режима.
Војна надмоћ не значи аутоматски и стратешку победу
САД и Израел су показали да могу да нанесу Ирану озбиљну војну штету. Али стратешка победа тражи више од ваздушне надмоћи. Ако обогаћени уранијум остане ван контроле, ако Персијски залив остане рањив на нове кризе и ако режим у Техерану задржи пуну способност унутрашње репресије, онда ће многи кључни циљеви ове кампање остати недовршени.
Зато ће наредна фаза рата вероватно зависити мање од самог броја нових удара, а више од тога да ли ће Вашингтон и савезници наћи одговор на ова три проблема. У том смислу, права битка можда тек почиње после првог таласа војног успеха.
Наредни ток рата са Ираном неће одредити само бомбе и ракете, већ три далеко сложенија питања: где се налази преостали обогаћени уранијум, како трајно заштитити Персијски залив и да ли режим у Техерану може да сачува контролу над друштвом. Док IAEA и даље покушава да дође до новог дипломатског оквира и физичке верификације иранског материјала, постаје јасно да војна надмоћ сама по себи не гарантује и политички исход. Управо ће решавање ова три проблема одредити да ли ће се рат завршити као кратка кампања или као почетак много дубље регионалне кризе.