Сједињене Америчке Државе требало би да развијају партнерство са Израелом у области сајбер моћи, у тренутку када ауторитарни режими усавршавају механизме дигиталне контроле знатно брже него што демократске државе успевају да изграде адекватне управљачке и правне оквире.
Недавни протести у Ирану јасно показују како контрола над дигиталном инфраструктуром може бити директно претворена у контролу над друштвом, али и колико пажљиво ту лекцију посматрају противници САД.Од 8. јануара, у условима масовних протеста изазваних економским колапсом, инфлацијом и отвореним позивима на смену режима, иранске власти увеле су једну од најдужих блокада интернета у историји земље. Улазећи у трећу недељу, овај прекид је више од 92 милиона људи гурнуо у информациони мрак, паралишући комуникацију, извештавање и основне услуге, док је истовремено прикрио насилни обрачун са демонстрантима у којем су, према доступним подацима, страдале хиљаде људи.
Гашењем дигиталне видљивости, режим је показао како доминација над комуникационом инфраструктуром може неутралисати друштвену координацију и изоловати репресију од јавне контроле. Овај „blackout“ не функционише само као цензура, већ као оперативни алат, који дигиталну контролу претвара у механизам управљања самим друштвом.
Последице оваквог приступа далеко превазилазе Иран. Противници САД усвајају кључну лекцију: у савременим сукобима између државе и сопственог становништва, овладавање комуникационом инфраструктуром може бити подједнако пресудно као и употреба физичке силе. Дигитална изолација убрзава репресивне процесе и омогућава да принуда надмаши одговорност. У ширем контексту, ова логика води ка систематској примени напредних сајбер и надзорних способности, продору у шифроване канале, мапирању опозиционих мрежа и гушењу отпора пре него што он постане политички видљив, стварајући модел који други режими могу лако да копирају.
Истовремено, било би стратешки неодговорно игнорисати кључну улогу коју исте те способности имају за САД и њихове савезнике када се користе у функцији безбедности, а не контроле. Напади од 7. октобра и рат који је уследио показали су шта се губи када државе немају правовремене дигиталне обавештајне податке. У непосредном периоду након координисаног напада Hamas-а, у којем су стотине цивила отете из својих домова и са музичког фестивала, сајбер и сигнално извиђање, укључујући анализу метаподатака и законито пресретање комуникација, одиграли су кључну улогу у реконструкцији кретања, идентификацији мрежа и лоцирању талаца. У многим случајевима, управо су дигитални трагови представљали разлику између спасавања и нестанка, између ситуационе свести и стратешке слепоће. За државе суочене са тероризмом и транснационалним криминалом, сајбер обавештајна делатност представља темељ безбедности.
Кључна линија поделе, стога, не лежи у самој технологији, већ у стратешкој намери и институционалним ограничењима. У западном моделу, ови алати имају за циљ очување видљивости у условима реалних безбедносних претњи, уз јасна законска овлашћења, надзор и одговорност. Код противника САД, исти алати све више су усмерени ка унутрашњој употреби, са циљем сузбијања политичких изазова, управљања становништвом и очувања власти. Управо та разлика дефинише централну тензију дигиталног доба: како обезбедити безбедност без прихватања логике контроле која све више обележава репресивне моделе ауторитарних држава.
Ова динамика јасно је видљива у кинеском приступу дигиталној приватности и комуникацијама. На платформама попут WeChat-а, политички осетљив садржај се рутински цензурише, а корисници су хапшени због наводног ширења „гласина“ на интернету. Иако WeChat користи енкрипцију између уређаја корисника и сервера платформе, комуникација није end-to-end шифрована на начин уобичајен у западним државама, што омогућава да садржај, бар у теорији, буде доступан и компанији Tencent и државним органима.
У међувремену, Вашингтон више не третира офанзивне сајбер способности као споредно питање. Према писању Bloomberg-а, Белa кућa припрема националну сајбер стратегију која предвиђа укључивање приватних компанија у агресивније операције против криминалних и државно подржаних хакерских група, уз изричито охрабривање употребе комерцијално развијених офанзивних сајбер технологија. Овај заокрет одражава све ширу свест да су сајбер способности постале саставни део националне безбедносне доктрине. Кључно питање више није да ли такве способности треба да постоје, јер оне већ постоје, већ како њима управљати у условима када противници САД напредују са мање ограничења и јаснијом доктрином.
Кина је сајбер операције у потпуности интегрисала у свој концепт државне моћи, третирајући контролу над токовима података, мрежама и дигиталним платформама као стратешки домен раван копну, мору, ваздуху и космосу. Истраживачи из Google Project Zero открили су 2019. године серију iOS рањивости које су злоупотребљаване путем компромитованих веб-сајтова које су посећивали припадници ујгурске заједнице, омогућавајући тиху инсталацију злонамерног кода на њихове уређаје. Независни безбедносни стручњаци су ову кампању широко оценили као државно повезану и осмишљену за дугорочно надгледање етничке мањине.
За Пекинг не постоји суштинска разлика између унутрашње безбедности и спољне конкуренције. Сајбер способности се не посматрају као алати за повремено реаговање у кризама, већ као средства за дугорочно обликовање политичког понашања, информационог окружења и друштвене контроле. Ова логика управљања, континуирана и превентивна, све је привлачнија режимима који желе да сузбију унутрашње неслагање и истовремено ојачају одвраћање на међународном плану.
Иран је, паралелно с тим, постепено усвајао сличан приступ. Током последње деценије, Техеран је проширио своје сајбер јединице, развио офанзивне способности усмерене ка страној инфраструктури и изградио паралелни домаћи интернет, који држави омогућава прецизну контролу приступа, садржаја и идентификације корисника. Ове мере део су шире стратегије заштите режима од притисака, управљања протоком информација и наметања трошкова противницима, уз истовремено смањење рањивости на санкције, надзор и унутрашње немире. Ова еволуција није импровизација, већ резултат учења, и у великој мери одражава елементе кинеског модела.
Ширење оваквих пракси ствара својеврстан „селекциони ефекат“ у међународној политици. Како сајбер и надзорне способности постају кључне за опстанак режима, оне не јачају само постојеће власти, већ фаворизују одређени тип државе. Режими спремни да превентивно сузбијају неслагање и управљају друштвом путем дигиталне контроле показују се отпорнијим од оних који се ослањају на спорије механизме засноване на пристанку. Временом, то мења равнотежу, дајући предност системима оптимизованим за опстанак кроз принуду, а не стабилност кроз легитимитет.
За САД, овај изазов превазилази питања регулације или апстрактних норми. Успостављање стандарда за закониту употребу, овлашћења и одговорност није само чин самоограничавања, већ начин да се обликује оперативно окружење пре него што га дефинишу противничке доктрине. Задатак није само у стицању офанзивних сајбер способности, већ у њиховом управљању на начин који чува безбедносну вредност без репродукције логике контроле коју усавршавају противници САД. Уколико Вашингтон не постави те границе, ризикује да се такмичи у домену чија су правила већ написали други.
У том контексту, америчко-израелски безбедносни екосистем добија стратешки значај. Многе од најнапреднијих сајбер способности које улазе у западну доктрину потичу из Израела, не као апстрактне иновације или инструменти управљања становништвом, већ као одговор на стални притисак терористичких мрежа, хибридног ратовања и државно подржаних проксија. За разлику од Кине или Ирана, Израел је био приморан да интегрише сајбер обавештајне способности у континуирано управљање кризама, где неуспех доводи до непосредних цивилних жртава и стратешких изненађења.
Догађаји од 7. октобра показују како такво окружење обликује доктрину. Након напада Hamas-а, у тренутку када се Израел суочио са ескалацијом дуж северне границе и притиском Ирана и његових савезника, сајбер и сигнална обавештајна средства коришћена су за враћање видљивости у хаосу, а не за наметање тишине. Ови алати служили су за реконструкцију кретања, мапирање непријатељских мрежа и лоцирање отетих цивила, чији је опстанак зависио од брзине и прецизности.
Израел је у овом домену постао водећи актер и зато што никада није био део обавештајног оквира Five Eyes. Делујући у изразито непријатељском регионалном окружењу, био је приморан да развије независне сајбер и сигналне способности како би превазишао end-to-end шифроване комуникације које терористичке организације користе деценијама. То искуство обликовало је приступ који је усмерен мање на апстрактну моћ надзора, а више на брзу идентификацију, оперативну јасноћу и обавештајне податке спремне за доношење одлука.
САД и њихови савезници несумњиво поседују технолошки и интелектуални капацитет да конкуришу у овом пољу. Али када се те способности примењују у великом обиму, оне морају почивати на јасним и легитимним правним оквирима који омогућавају демократским државама да се бране без нормализације злоупотреба. Управо ту заједничко искуство и стратешко усаглашавање САД и Израела нуде посебну предност.
Посматрано на тај начин, америчко-израелски сајбер однос није маргиналан у надметању са Кином, већ представља његову осовину. Противници САД користе Иран као полигон за усавршавање модела дигиталне контроле усмереног на очување режима. САД би, заједно са Израелом, требало да развијају алтернативни модел, у којем се сајбер моћ користи за заштиту живота, без учвршћивања репресије. Суштина сукоба није у технологији, већ у томе која ће оперативна логика постати глобални преседан.