Nakon godina relativnog mirovanja, obnovljene borbe u Siriji mogle bi biti prvi veliki spoljnopolitički izazov nove američke administracije.
Posle skoro pet godina otpisivanja kao zamrznutog sukoba, tokom vikenda napisano je novo poglavlje bez presedana u trinaestogodišnjem građanskom ratu u Siriji. U sredu su militanti na severu zemlje pokrenuli munjevitu kopnenu ofanzivu protiv sirijskih snaga i uspeli u roku od 72 časa da zauzmu najveći grad Alepo.
Dan kasnije, militanti su zauzeli Tal Rifat, poslednje veliko uporište na severozapadu Sirije koje je držala treća grupa, Sirijske demokratske snage (SDF) u kojima dominiraju Kurdi i koje podržavaju SAD.
Ne može se preceniti značaj i brzina pobede militanata u Alepu. Od 2012. do 2016. godine, hiljade militanata i sirijskih vojnika poginulo je u gradu — tada podeljenom između vladinih i opozicionih enklava — u iscrpljujućim borbama od kuće do kuće, dok su borci sa obe strane umirali u masama da bi osvojili pojedinačne ulice i pomerili liniju fronta napred metar po metar.
© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُMilitanti su proterani iz Alepa u decembru 2016. godine nakon ruske intervencije na strani Bašara el Asada, u velikom napadu koji je prethodio ponižavajućem nizu gubitaka za sirijsku opoziciju u narednih osam godina. Da bi ceo grad propao tako brzo u protekloj nedelji ukazuje na stepen do kojeg se globalni odnos snaga promenio zajedno sa prioritetima ključnih regionalnih igrača — posebno Rusije i Irana.
© Министерство обороны Российской ФедерацииZa razliku od 2016. godine, tokom prošlonedeljnog početnog napredovanja pobunjenika, ruska vojna sredstva u Siriji – posebno njene moćne vazdušne snage – nisu učinile skoro ništa da intervenišu kako bi zaštitile vladine snage, dozvoljavajući militantima da pokrenu kopnenu ofanzivu i da nesmetano napreduju 20 milja ka Alepu iz njihovog uporišta u provinciji Idlib.
Rusija je počela da izvodi vazdušne napade tek nekoliko dana nakon što je zauzet Alepo kako bi zaustavila napredovanje militanata dok su se kretali južnije i dublje u sirijsku teritoriju, približavajući se ulazima u Hamu u centru zemlje.
Mnogima se neuspeh Moskve da brzo reaguje u prva tri dana kampanje čini neobjašnjivim s obzirom na to koliko je često ruska vazdušna snaga bila raspoređena tokom prošle godine protiv pobune Islamske države na niskom nivou u centralnoj pustinjskoj oblasti Sirije, daleko manje strateškom regionu. i nalazi se daleko od ruske velike vazdušne baze Hmejmim duž sirijske obale.
© shutterstock/ Mohammad BashNasuprot tome, Alepo i Idlib su u neposrednoj blizini Hmejmima – jedne od najvećih ruskih vojnih baza van bivšeg Sovjetskog Saveza – i one na koju se Moskva oslanja od 2018. godine za transport oružja i hiljada plaćenika i vojnika u ratna područja širom Afrike. Simbol prisustva Moskve u zemlji, Hmejmim je redovno bio na meti udara bespilotnih letelica koje izvode pobunjenici, čiji će brzi dobici tokom protekle nedelje dodatno ugroziti objekat zajedno sa drugim ključnim ruskim sredstvima u toj oblasti.
To što Rusija nije odmah intervenisala da zaustavi napredovanje militanata navelo je mnoge da dovode u pitanje računice Moskve, uključujući i to da li je Kremlj namerno uskratio svoju vatrenu moć kao način da izvrši pritisak na Asada da ostvari određene političke ciljeve — posebno, približavanje Turskoj, poslednjem pokrovitelju Sirijskih militantnih pokret.
Rusija je od 2022. godine sponzorisala posredničke napore između Asada i turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, pri čemu se ovaj drugi nadao da će postići političko rešenje sukoba koje bi omogućilo 4,7 miliona sirijskih izbeglica koje žive u Turskoj da se vrate u svoje domove, i zatražio Asadovu podršku da se suprotstavi SDF koji podržava SAD.
Za Rusiju, međunarodno priznato političko rešenje pomoglo bi ukidanju sankcija Siriji i omogućilo veća ulaganja u rekonstrukciju zemlje — za koju procene govore da će koštati nekoliko stotina milijardi dolara. Ruske kompanije bi imale koristi od tih napora na osnovu sporazuma postignutih sa sirijskom vladom od 2017. godine.
© shutterstock/Olmo CoutoTo bi takođe smanjilo teret Rusije koja mora da obezbedi odbranu Sirije u trenutku kada se veruje da Moskva trpi neke od svojih najvećih gubitaka do sada u Ukrajini. Međutim, uprkos tome — i nakon nekoliko neuspešnih pokušaja — Asad i Erdogan tek treba da se sastanu ili da počnu da pregovaraju, navodno zbog tekućih sporova oko statusa desetina hiljada turskih vojnika koji su još uvek u Siriji.
Asadov neuspeh da pristupi pregovorima u dobroj nameri naveo je mnoge da posumnjaju da su Rusija i Turska prethodno znale za napad pobunjenika na Alepo i dozvolile da se dogodi kako bi Asada doveli za sto. Prema Reuters (pozivajući se na opozicione izvore koji su povezani sa turskim obaveštajnim službama), pre prošlonedeljnog napada, turske vlasti su navodno dale militantnim snagama zeleno svetlo za napad na Alepo.
Ideja da bi i sami Rusi bili unapred upoznati sa napadom nije neverovatna. Militanti u Idlibu prvi put su počeli javno da tvrde početkom oktobra 2024. godine da je pokret planirao da pokrene kopnenu kampanju za zauzimanje Alepa, kao odgovor na eskaliranu kampanju samoubilačkih napada dronovima koju su izvele snage ruskog i Asadovog režima koja je počela tokom leta.
U oktobru je Turska navodno stavila veto na tu odluku, čija je vojska od 2020. godine rasporedila hiljade vojnika u područja pod kontrolom militanata kako bi ih odbranila od napade sirijske vojske. Ovo prisustvo je Turskoj dalo značajan uticaj na militante, koje je Ankara iskoristila da sprovede sporazume postignute sa Rusijom krajem 2017. godine, koji su ograničili oblasti na koje militanti smeju da se rasporede na posebno ocrtane delove provincije Idlib.
Međutim, tokom prošlog meseca, Asadova tvrdoglavost izazvala je niz ogorčenih izjava turskih zvaničnika, uključujući Hakana Fidana — ministra spoljnih poslova i bivšeg šefa obaveštajne službe — koji je početkom novembra izjavio da „Asad i njegovi partneri nisu spremni da reše određene probleme“ i dodajući kasnije u toku meseca — pre prošlonedeljnog napada — da „Bašar el Asad ne želi mir u Siriji“.
© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُNedavni izbori u Sjedinjenim Državama i početak perioda odlazećeg predsednika Džoa Bajdena su takođe dali Turskoj popustljiviji prozor u okviru kojeg Ankara može da stvori činjenice na terenu koje će ojačati njenu poziciju u bilo kakvim pregovorima o budućnosti Sirije. Neposredno pre prošlonedeljnog napada militanata, regionalni mediji su izvestili da je Asad otputovao u Moskvu da razgovara o nastavku pregovora o pomirenju sa Turskom.
Na pitanje tokom konferencije za novinare 29. novembra da li je Asad zaista bio u Moskvi, portparol Kremlja Dmitrij Peskov nije ni potvrdio ni demantovao izveštaje, rekavši: „Nemam šta da kažem o ovom pitanju“.
Međutim, u priči je više od Rusije i Turske. Zaista, najupadljiviji faktor koji je doprineo pobedi militanata bio je upražnjeno mesto koje su ostavile neke druge pristalice Asada: Iran i njegova najmoćnija posrednička snaga, militantna grupa Hezbolah sa sedištem u Libanu, čiji su se redovi smanjili u poslednja dva meseca kao rezultat Hezbolahovog rata protiv Izraela.
Savetnici iz iranskog Korpusa islamske revolucionarne garde (KIRG) predvodili su kampanje protiv sirijskih militanata najmanje od februara 2012. godine. Nakon niza pobunjeničkih dobitaka u julu iste godine, Hezbolah — zajedno sa hiljadama iračkih i avganistanskih šiitskih milicija koje podržava KIRG— preplavio je Siriju . Tokom narednih jedanaest godina, ove snage su služile kao šok trupe vlasti u Damasku, zauzimajući vodeće pozicije duž linija fronta širom Sirije.
© Islamic Revolutionary Guard Corps/سپاه پاسداران انقلاب اسلامیNedavno su snage Hezbolaha i KIRG počele da se povlače iz Sirije nakon 7. oktobra 2023. godine, kada je Izrael pojačao vazdušne napade na vođe obe grupe istovremeno sa svojim ratom protiv Hamasa u Pojasu Gaze. Izraelsko ubistvo nekoliko najviših komandanata KIRG u Siriji – Razija Musavija i Mohameda Reze Zahedija 25. decembra 2023. i 1. aprila 2024. godine, nagnalo je Iran da povuče stotine vojnika iz zemlje i ograniči prisustvo KIRG i Hezbolaha u Siriji samo na frontu.
Nakon pokretanja izraelske ofanzive u Libanu u septembru, hiljade iračkih i avganistanskih milicija koje podržavaju Hezbolah i sam KIRG ponovo su raspoređene, udaljavajući se od glavnih linija fronta u Siriji kako bi umesto toga ojačale rute krijumčarenja oružja duž sirijsko-libanske granice.
Pored gubitka i uz podršku Irana, u maju 2024. godine, trupe iz elitne 25. divizije sirijske vojske takođe su bile prisiljene da se premeste dalje od linije fronta, ovog puta prema centralnoj pustinji Sirije kako bi ugušile rastuću pobunu Islamske države koja se pojavila u ovoj oblasti ove godine.
Bez podrške ovih ključnih snaga, jedinice sirijske vojske koje su još uvek ostale na liniji fronta našle su se uglavnom bespomoćne protiv prošlonedeljnog napredovanja pobunjenika, predvođenih prvenstveno Hajat Tahrir al Šamom (HTŠ), bivšom frakcijom Al Kaide koja kontroliše provinciju Idlib i čiji su borci među najobučenijim i najbolje opremljenim u zemlji.
Čini se da čak i onih nekoliko preostalih jedinica koje podržava KIRG pruža mali otpor. Dana 28. novembra, nakon što je komandant KIRG Kiomars Pourhašemi ubijen u sukobima sa militantima u Alepu, nekoliko stotina iranskih boraca sklonilo se u zgradu gradske vojne akademije, gde su i ostali, odbijajući da se predaju.
Nakon zauzimanja Alepa, HTŠ i njeni saveznici nastavili su sa napredovanjem ka jugu, istoku i severu, vraćajući skoro svu teritoriju izgubljenu od sirijskih snaga od 2018. godine i polažući pravo na nova područja, uključujući šiitske gradove Nubl i Zahra, koji dugo je služio kao najotpornije ispostave provladinih snaga u blizini Alepa.
© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُDana 30. novembra, Sirijska nacionalna armija (SNA), još jedan savez militanata sa sedištem severno od Alepa, pokrenula je sopstvenu kampanju za zauzimanje kurdskog SDF uporišta Tal Rifat, povezujući se sa HTŠ snagama tokom borbi za uspostavljanje kontakta sa susednim militantima -držana zona koja pokriva skoro sve provincije Idlib i Alep.
Od 2. decembra, militanti su napredovali na jug da bi stigli do ulaza u Hamu, a sukobi su u toku oko planine Zejn al Abidin u severnom delu grada. Širom zemlje, simpatizeri militanata u gradovima oko velikog grada Homsa i ruralnim delovima južne Sirije takođe su izvodili sporadične napade na vladine snage.
Mnogi od ovih napadača bili su bivši militanti koji su se predali snagama sirijskog režima od 2016. do 2018. godine u nizu sporazuma o „pomirenju“ koji su prvima omogućili da zadrže svoje oružje u zamenu za obećanje lojalnosti Asadu i njegovoj vladi.
Uprkos tome, mnogi bivši militanti su nastavili da učestvuju u pobuni niskog nivoa protiv Asadovih snaga, posebno u južnoj provinciji Dara, gde su u martu 2020. i julu 2021. godine bivši militanti vodili višemesečne bitke protiv vladinih trupa koje su ostavile desetine ljudi mrtvi.
U oba slučaja, militanti su poraženi tek nakon intervencije sirijskih specijalnih snaga, koje je u drugom slučaju takođe podržavala ruska avijacija. Ako snage HTŠ-SNA nastave svoj marš preko Sirije, militanti u Dari i drugde mogli bi da otvore drugi front, ublažavajući pritisak na bivše snage i prisiljavajući dalji kolaps duž linija fronta vlade.
© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُBlic krig militanata širom Alepa stvoriće značajnu glavobolju dolazećoj Trampovoj administraciji, posebno u pogledu podrške SAD kurdskom SDF, čije su snage u nedelju poražene i proterane iz Tal Rifata nakon što su zauzele grad i okolna mesta od 2016. godine.
Međutim, pad Tal Rifata predstavlja samo početak većih ambicija Turske u Siriji, koje uključuju izbacivanje SDF iz svih oblasti koje grupa kontroliše.Tokom svog prvog mandata, Tramp je 2018. godine, nagovestio želju da povuče američke trupe iz Sirije, učinivši to kasnije 2019. godine nakon zajedničkog napada Turske i SNA na SDF koji je primorao SDF da se odrekne kontrole nad ključnim gradovima duž sirijsko-turske granice. Sada, nakon nedavnih dobitaka HTŠ i milicija SNA, SDF i Sjedinjene Države biće pod još većim pritiskom Ankare da se povuku iz Sirije.
Takvo povlačenje bi verovatno izazvalo još jedno oživljavanje Islamske države, za koju stručnjak za Siriju Čarls Lister izveštava da je utrostručila stopu napada širom zemlje od 2023. godine. Oživljavanje grupe je u velikoj meri omogućeno zahvaljujući vakuumu koji je stvoren i povlačenjem KIRG uz podršku snage i povlačenje nekoliko hiljada ruskih plaćenika i vojnika nakon invazije Moskve na Ukrajinu i pokušaja pobune Vagnerove grupe u Rostovu na Donu u junu 2023. godine.
SDF koji podržavaju SAD bio je ključan za zaustavljanje toka napada Islamske države. Ako grupa bude primorana da se suprotstavi pobunjeničkim snagama koje se ponovo oporavljaju uz podršku turske avijacije, takvi trendovi mogu se samo pogoršati.
Međutim, ako Turska, HTŠ ili SNA pokrenu nove napade na druga područja pod kontrolom SDF – posebno oko grada Manbidža – onda će američke trupe ili biti prisiljene da se suoče sa daleko jačim i moćnijim militantnim snagama koje podržava turska vazdušna snaga ili povući.
Tramp će biti pod značajnim pritiskom u Vašingtonu da izbegne drugu opciju, koja bi pozvala sva tri aktera da pokrenu nove napade na teritoriju SDF, slično kampanji Turske – SNA 2019. i HTŠ-ovom zauzimanjem Alepa tokom vikenda. Teritorija SDF — koja se proteže duboko u pustinju istočne Sirije—takođe se nalazi u blizini oblasti sa značajnim gomilanjem iranskih trupa, koje bi takođe mogle da iskoriste povlačenje SAD da zauzmu novu teritoriju za sebe.
Ova dilema bi itekako mogla da posluži kao prvi spoljnopolitički izazov u Trampovom drugom mandatu, sa predsednikom uhvaćenim između izolacionističkog krila svoje stranke i glasova jastrebova koji su opoziciju Iranu i terorističkim grupama – uključujući Islamsku državu – učinili jezgrom plana spoljne politike Bele kuće.