Сједињене Државе се углавном сматрају силом која је успоставила „ваздушну надмоћ“ над Ираном, али то ни издалека не значи потпуну контролу иранског ваздушног простора.
Операција Epic Fury почела је вишедоманским напором да се обезбеди приступ небу изнад Ирана, а тај напор је, судећи по досадашњим резултатима, у великој мери био успешан.
Ипак, остаје важно питање да ли су америчке и савезничке снаге успоставиле ваздушну надмоћ или чак ваздушну превласт. Та два израза се у јавности често користе као да значе исто, али у војној доктрини означавају различит степен контроле неба. Управо та разлика помаже да се боље разуме шта су коалиционе снаге постигле током три недеље операције Epic Fury, али и који ризици и даље постоје.
Шта значи ваздушна надмоћ
Ваздушна надмоћ је чешћи циљ у савременом ратовању и означава ситуацију у којој једна страна има довољну контролу над ваздушним простором да може да изводи своје задатке без озбиљног ометања непријатеља. То омогућава извођење ударних мисија, дејство бомбардера, ISR платформи и ловаца, као и подршку копненим снагама из ваздуха.
Међутим, чак и у условима ваздушне надмоћи одређени степен опасности и даље постоји. Противник и даље може да располаже авионима способним за изоловане полетне мисије, а у случају слабијег противника као што је Иран, већа је верovatnoća ослањања на системе ПВО земља-ваздух. Такви системи су јефтинији, лакше покретни и често подједнако ефикасни у оспоравању ваздушног простора као и непријатељска авијација.
Иако су такве претње често лоше координисане и недовољне да значајније поремете ширу операцију, оне и даље могу да нанесу губитке. Један од познатих примера ваздушне надмоћи из новије историје јесте НАТО агресија против СР Југославије 1999. године. Алијанса је брзо потиснула југословенску авијацију, али је војска задржала системе ПВО, који су у марту те године оборили амерички F-117 Nighthawk.
Шта је ваздушна превласт
Ваздушна превласт представља још виши степен доминације у ваздуху. У таквим условима противник је практично неспособан да ефикасно омета операције у ваздушном простору. То у пракси значи да су непријатељски авиони уништени, приземљени или неспособни за борбено дејство, док су мреже противваздухопловне одбране неутралисане или потиснуте до мере да пријатељска авијација може да делује готово без страха од претње са земље.
Ваздушна превласт омогућава операције као што су извиђачки летови на великим висинама, патроле споријих летелица и трајне ударне мисије. Ипак, права ваздушна превласт је релативно ретка и најчешће се постиже тек после обимних SEAD кампања, односно систематског сузбијања противничке ПВО.
Класичан пример ваздушне превласти био је Заливски рат, када су коалиционе снаге после уништења већег дела централизоване ирачке ПВО мреже успоставиле готово потпуну контролу неба. Новији пример је Operation Inherent Resolve, америчка кампања против Исламске државе, у којој та организација практично није имала могућност да озбиљније угрози коалиционе летелице.
Да ли су САД успоставиле ваздушну надмоћ над Ираном
Досадашњи извештаји из операције Epic Fury указују на то да су САД и Израел најмање успоставили јасну ваздушну надмоћ над Ираном. На то упућује чињеница да су коалиционе летелице у стању да гађају циљеве широм Ирана уз ограничено ометање.
Као један од важних показатеља наводи се и присуство авиона U-2 Dragon Lady у извиђачким мисијама изнад иранске територије. Такве летелице се не би користиле без високог степена контроле ваздушног простора, јер је реч о спорим платформама за велике висине које су тешко надокнадиве и намењене деловању само тамо где је ризик прихватљив. Иако је U-2 некада могао да се ослони на велику висину како би избегао ране системе ПВО, савремене ракете земља-ваздух без проблема досежу те висине и могу да га оборе.
A-10 и U-2 као показатељ смањене иранске ПВО
Присуство авиона A-10 Warthog такође се наводи као показатељ да су ирански системи противваздухопловне одбране озбиљно ослабљени. A-10 је спор авион који лети на мањим висинама и веома је рањив у спорном и опасном ваздушном простору. Управо зато његово ангажовање указује да Вашингтон верuje да је претња са земље у великој мери сузбијена.
Такви авиони се не уводе у борбу уколико противничка ПВО и даље функционише у пуном капацитету. Самим тим, њихово присуство у зони операција говори да је Иран претрпео озбиљне губитке у систему ваздушне одбране.
Иран и даље може да угрози поједине мисије
Упркос тим предностима, операција Epic Fury najverovatnije није донела потпуну ваздушну превласт. И даље вероватно постоје преостале претње, укључујући мобилне системе ПВО, јединице које брзо дејствују и мењају положај, као и остатке иранских дронова и авијације.
Ти системи не могу да зауставе коалиционе операције у целини, али могу да их узнемиравају, отежавају дејства и нанесу несразмерне губитке. Управо зато се тренутна ситуација најпрецизније може описати као ваздушна надмоћ, али не и као потпуно неспорна контрола неба изнад Ирана.
Контрола неба није исто што и потпуна безбедност
Кључна разлика је у томе што ваздушна надмоћ омогућава извођење мисија, али не елиминише сав ризик. Потпуна ваздушна превласт подразумева далеко виши ниво сигурности и много темељније уништење противничких капацитета.
За сада све указује да су САД и њихови савезници у стању да слободно делују над великим делом Ирана, али не и да су небо учинили потпуно безбедним. Другим речима, коалиција има иницијативу у ваздуху, али ирански ваздушни простор још није у потпуности очишћен од претњи.