Вашингтон је направио заокрет у приступу Сирији. Уместо да инсистира на политичком компромису, Сједињене Америчке Државе све отвореније прихватају сценарио у којем нова власт у Дамаску земљу уједињује силом. Та одлука, иако краткорочно може деловати прагматично, носи озбиљне безбедносне и геополитичке ризике.
Након слома Асадовог режима у децембру 2024. године, Сирија улази у нову фазу трансформације. Истовремено, последњи реални остаци америчког присуства у земљи – неколико база и партнерство са Сиријским демократским снагама – практично се гасе. Вашингтон очигледно жели да затвори једно дуго и скупо поглавље, чак и по цену нестабилности коју тај излазак може да произведе.Сукоб између централне власти у Дамаску, коју предводи председник Ахмед ал-Шара, и Сиријских демократских снага био је очекиван. Почетком јануара борбе су избиле у курдским квартовима Алепа, након чега је уследило повлачење СДФ-а из града. Сиријска војска је затим наставила операције западно од Еуфрата, потискујући преостале јединице СДФ-а и јасно сигнализирајући намеру да се крене ка североистоку земље.
Кључна промена у односу на ранији период јесте изостанак америчке реакције. Оно што је до скоро било недопустиво – директан војни притисак Дамаска на СДФ – сада пролази без озбиљног отпора. Напротив, САД чак подстичу спровођење крхког примирја које у великој мери испуњава захтеве централне власти.
Одлучујући ударац СДФ-у није, међутим, дошао са сиријских линија фронта, већ изнутра. Арапска племена у Раки, Деир ез-Зору и ширем североистоку окренула су леђа формацији коју су све више доживљавала као курдски политички и безбедносни пројекат, повезан са PYD-ом и PKK-ом. Дамаск је ту пукотину вешто искористио, ослањајући се на сунитске и исламистичке везе које су се показале снажнијим од савеза из нужде створеног у борби против Исламске државе.
Посебно је индикативно понашање Вашингтона. Иако су Сиријске демократске снаге годинама биле кључни амерички партнер у борби против Исламске државе, њихова стратешка вредност је очигледно потрошена. Амерички приоритет више није очување СДФ-а, већ што брже и „чистије“ повлачење из Сирије, уз минималан ризик од повратка џихадистичких структура.
У том контексту, Трампова администрација се ослања на добро познату логику „ауторитарне стабилности“ – уверење да је снажна централна власт, чак и репресивна, боља од фрагментације и хаоса. Тај модел је већ више пута примењиван на Блиском истоку и готово увек је имао исту последицу: привремену стабилизацију, а затим нови талас сукоба.
Искуство Арапског пролећа показало је да наметнута стабилност не решава дубоке друштвене и политичке трауме. У Сирији, земљи која је прошла један од најразорнијих ратова 21. века, ризик од нове ескалације је реалан. Свако силом изнуђено „уједињење“ може краткорочно функционисати, али дугорочно производи нове линије поделе.
Иако Вашингтон формално и даље говори о подршци политичком решењу, дела говоре другачије. САД су могле релативно лако дипломатским путем да зауставе напредовање Дамаска. Одлучиле су да то не учине. Изјава специјалног изасланика Тома Барака, да је улога СДФ-а у борби против Исламске државе „углавном истекла“, јасно потврђује да је америчка политика ушла у фазу контролисаног напуштања терена.
За САД, исход је прихватљив: Дамаск преузима одговорност, СДФ нестаје као фактор, а америчке трупе се повлаче. За Сирију и регион, међутим, такав расплет отвара нова питања без јасних одговора – од безбедности затворских кампова Исламске државе до дугорочне одрживости власти успостављене силом.