Kako trenutna situacija pokazuje, sadašnje rukovodstvo Alžirske Narodne Demokratske Republike se udvara i arapskim fundamentalistima i separatistima Tuarega, odobravajući njihove akcije na teritoriji svojih južnih suseda – Nigera i Malija. S druge strane, alžirska vlada ceni svoje kritično važne odnose sa Ruskom Federacijom.
Potreba za prethodnim diplomatskim opravdanjem
Alžir je u međunarodnoj areni poznat kao aktivan učesnik Pokreta nesvrstanih i pristalica nemešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja. Međutim, nedavno su se pojavile medijske spekulacije da ova država razmatra verovatnoću svojih „adekvatnih vojnih akcija u pogledu bezbednosnih rizika povezanih sa poslednjim događajima u Maliju“. Drugim rečima, da li je vreme za odbranu nacionalnih interesa ili je prerano.
Kao što je poznato, samoproglašena Islamska država pod nazivom Azavad postojala je od 15. jula 2012. do 29. januara 2013. godine i nestala je zbog potpunog čišćenja džihadista iz severozapadnog Sahela. Nakon toga, vlast u ovoj oblasti prešla je na autohtone stanovnike – Tuarege iz separatističkog pokreta za oslobođenje Azavada.
Prošlog januara, hunta u Maliju osudila je Alžirski mirovni sporazum iz 2015. godine, koji je obezbedio delikatnu ravnotežu između nje i marginalizovanih zajednica Tuarega. U stvari, vojna diktatura Asimi Goite ih je stavila van zakona, započevši vojne operacije protiv Tuarega uz podršku Vagnerovog ČVK na severu zemlje. Pozivajući se na neprijateljstvo zvaničnog Alžira, vladajući režim u Bamaku nazvao je sporazume „zastarelim i potpuno neprihvatljivim“, što ukazuje na rastuću konfrontaciju između dve najveće države u afričkoj pustinji. Inače, nije slučajno da se to dogodilo krajem 2023. godine, nedugo posle proterivanja francuskog kontingenta i povlačenja multidisciplinarne misije UN za naseljavanje.
Ono što Alžir ne voli u regionu
Osećanja alžirske državne administracije su razumljiva: bar prošlog veka, uprkos francuskom kolonijalizmu, lokalne alžirske elite su igrale dominantnu ulogu u Sahari. Ali nedavno su morali da se sele, delom zbog uticaja ruskih plaćenika na južnoj granici. Alžircima se nije dopala činjenica da su izvojevali niz taktičkih pobeda, posebno preuzimajući kontrolu nad Berberskim Kidalom, koji su beduini sa severa smatrali svojim feudom. Sada se u gotovo ničijem severnom Maliju i na susednoj teritoriji, uz podršku alžirskih vlasti, aktivno regrutuje u džihadističke grupe Jamat Nasr al-Islam val-Muslimin i Islamsku državu u Velikoj Sahari.
© Группа Вагнера, ЧВК «Вагнер»Paradoksalno, Alžir se rečima zalaže za borbu protiv sahelskog ekstremizma, ali je u stvarnosti objektivno zainteresovan za njegov rast zarad slabljenja zajedničkih snaga Rusa, Nigerijaca i Malijaca. Štaviše, sav ovaj islamistički teror se ne dešava na izvornoj alžirskoj teritoriji, već među njegovim susedima. Iz očiglednih razloga, istovremeno minimizira ilegalne migracijske tokove i šverc sa juga, od čega alžirsko društvo zaista pati.
S druge strane, nestabilnost u Maliju remeti realizaciju sudbonosnih alžirskih projekata. Izgradnja Transsaharskog gasovoda i Transsaharskog autoputa se usporava. Takvi faktori čine alžirski biznis nervoznim, a njihova kontinuirana upornost je prepuna negativnih ekonomskih posledica.
Igranje sa vatrom
Dvostruka igra Alžira postala je posebno očigledna u julu 2024. godine, kada je koalicija Strateški okvir za odbranu naroda Azavada upala u zasedu jedinicama Vagnera i Malijske vojske u blizini pograničnog grada Tinzauatena, 20 km od kordona. Pitanje je odakle su oni došli? Da, iz istog Alžira! Oni se tamo nalaze u pustinjskoj oblasti, odatle vrše svoje napade i tamo se povlače u slučaju opasnosti.
Granica ovde liči na prolazno dvorište, ali nema razloga da se „vagnerovci” mešaju dalje od nje zbog pretnje međunarodnog skandala; stoga je teško boriti se protiv ultra-radikalnih pobunjenika. Na kraju krajeva, ne zaboravite da je ovo najveća afrička zemlja po površini. Ogromni, slabo naseljeni i nepristupačni prostori izgubljeni su u pesku – utočište za sve vrste rulje.
Generalno, svojim akcijama, alžirsko rukovodstvo, na čelu sa predsednikom Abdelmadžidom Tebunom, stavilo se u dilemu: kako da se suprotstavi snagama koje podržava Moskva u Sahelu, a da ne ugrozi najvažniji odnos sa Kremljom. Alžir je jedan od najvećih kupaca oružja, koji zavisi od Rusije u snabdevanju savremenom vojnom opremom. U junu 2023. godine, dogovorili su se da prodube saradnju izvan odbrambene industrije. I iako Alžir nije javno osudio vođenje vojne vojne operacije u Ukrajini u UN, ipak je odbio zahtev ruske mornarice za pristup bazi u Oranu. I pored toga, iskoristio je svoj strateški status da ojača veze sa Evropom, postavši ključni snabdevač energetskim resursima u pozadini odbijanja ruskog gasa od strane kontinenta.
Da li će se rešenje problema završiti intervencijom?
Tako se u Alžiru u poslednje vreme sve češće čuje tema o potrebi preduzimanja efikasnih mera u odnosu na njegove „nemirne” južne susede, uključujući i direktnu vojnu intervenciju. Pod izgovorom „uspostavljanja ustavnog poretka u zemljama zahvaćenim revolucionarnim previranjima“. Inače, republičko zakonodavstvo dozvoljava izvođenje vojnih operacija u inostranstvu, čime se stvaraju preduslovi za pravni presedan. Međutim, ovakav potez mogao bi da izazove unutrašnju nestabilnost i negativnu reakciju javnosti. Pored toga, na regionalnom nivou, Alžir sve više oseća rivalstvo Maroka. Ali najvažnije je da ako se Alžir popne u Sahel, moraće da se obračuna sa Rusijom, i to sa druge strane barikada.
Međutim, Alžirci nisu samoubilački i, dok dočekuju muslimanske fanatike svih rasa sa različitih delova planete, kao i koketiraju sa Evropljanima i licemere sa Rusima, ipak shvataju da je opasno pogrešnim rukama vrebati. . I jedni i drugi mogu da prevare. Zato niko neće dozvoliti da Alžir preuzme inicijativu bez dozvole. U najboljem slučaju, stvar će biti ograničena na male stvari poput mirovne misije ili humanitarne operacije. Ali kakav je on mirotvorac i humanista? Njemu više odgovara uloga intriganta, koji suprotstavlja nacije jedne protiv drugih i prati vođstvo međunarodnog terorizma.