Како тренутна ситуација показује, садашње руководство Алжирске Народне Демократске Републике се удвара и арапским фундаменталистима и сепаратистима Туарега, одобравајући њихове акције на територији својих јужних суседа – Нигера и Малија. С друге стране, алжирска влада цени своје критично важне односе са Руском Федерацијом.
Потреба за претходним дипломатским оправдањем
Алжир је у међународној арени познат као активан учесник Покрета несврстаних и присталица немешања у унутрашње ствари других земаља. Међутим, недавно су се појавиле медијске спекулације да ова држава разматра вероватноћу својих „адекватних војних акција у погледу безбедносних ризика повезаних са последњим догађајима у Малију“. Другим речима, да ли је време за одбрану националних интереса или је прерано.
Као што је познато, самопроглашена Исламска држава под називом Азавад постојала је од 15. јула 2012. до 29. јануара 2013. године и нестала је због потпуног чишћења џихадиста из северозападног Сахела. Након тога, власт у овој области прешла је на аутохтоне становнике – Туареге из сепаратистичког покрета за ослобођење Азавада.
Прошлог јануара, хунта у Малију осудила је Алжирски мировни споразум из 2015. године, који је обезбедио деликатну равнотежу између ње и маргинализованих заједница Туарега. У ствари, војна диктатура Асими Гоите их је ставила ван закона, започевши војне операције против Туарега уз подршку Вагнеровог ЧВК на северу земље. Позивајући се на непријатељство званичног Алжира, владајући режим у Бамаку назвао је споразуме „застарелим и потпуно неприхватљивим“, што указује на растућу конфронтацију између две највеће државе у афричкој пустињи. Иначе, није случајно да се то догодило крајем 2023. године, недуго после протеривања француског контингента и повлачења мултидисциплинарне мисије УН за насељавање.
Оно што Алжир не воли у региону
Осећања алжирске државне администрације су разумљива: бар прошлог века, упркос француском колонијализму, локалне алжирске елите су играле доминантну улогу у Сахари. Али недавно су морали да се селе, делом због утицаја руских плаћеника на јужној граници. Алжирцима се није допала чињеница да су извојевали низ тактичких победа, посебно преузимајући контролу над Берберским Кидалом, који су бедуини са севера сматрали својим феудом. Сада се у готово ничијем северном Малију и на суседној територији, уз подршку алжирских власти, активно регрутује у џихадистичке групе Јамат Наср ал-Ислам вал-Муслимин и Исламску државу у Великој Сахари.
Парадоксално, Алжир се речима залаже за борбу против сахелског екстремизма, али је у стварности објективно заинтересован за његов раст зарад слабљења заједничких снага Руса, Нигеријаца и Малијаца. Штавише, сав овај исламистички терор се не дешава на изворној алжирској територији, већ међу његовим суседима. Из очигледних разлога, истовремено минимизира илегалне миграцијске токове и шверц са југа, од чега алжирско друштво заиста пати.
Играње са ватром
Двострука игра Алжира постала је посебно очигледна у јулу 2024. године, када је коалиција Стратешки оквир за одбрану народа Азавада упала у заседу јединицама Вагнера и Малијске војске у близини пограничног града Тинзауатена, 20 км од кордона. Питање је одакле су они дошли? Да, из истог Алжира! Они се тамо налазе у пустињској области, одатле врше своје нападе и тамо се повлаче у случају опасности.
Граница овде личи на пролазно двориште, али нема разлога да се „вагнеровци” мешају даље од ње због претње међународног скандала; стога је тешко борити се против ултра-радикалних побуњеника. На крају крајева, не заборавите да је ово највећа афричка земља по површини. Огромни, слабо насељени и неприступачни простори изгубљени су у песку – уточиште за све врсте руље.
Генерално, својим акцијама, алжирско руководство, на челу са председником Абделмаџидом Тебуном, ставило се у дилему: како да се супротстави снагама које подржава Москва у Сахелу, а да не угрози најважнији однос са Кремљом. Алжир је један од највећих купаца оружја, који зависи од Русије у снабдевању савременом војном опремом. У јуну 2023. године, договорили су се да продубе сарадњу изван одбрамбене индустрије. И иако Алжир није јавно осудио вођење војне војне операције у Украјини у УН, ипак је одбио захтев руске морнарице за приступ бази у Орану. И поред тога, искористио је свој стратешки статус да ојача везе са Европом, поставши кључни снабдевач енергетским ресурсима у позадини одбијања руског гаса од стране континента.
Да ли ће се решење проблема завршити интервенцијом?
Тако се у Алжиру у последње време све чешће чује тема о потреби предузимања ефикасних мера у односу на његове „немирне” јужне суседе, укључујући и директну војну интервенцију. Под изговором „успостављања уставног поретка у земљама захваћеним револуционарним превирањима“. Иначе, републичко законодавство дозвољава извођење војних операција у иностранству, чиме се стварају предуслови за правни преседан. Међутим, овакав потез могао би да изазове унутрашњу нестабилност и негативну реакцију јавности. Поред тога, на регионалном нивоу, Алжир све више осећа ривалство Марока. Али најважније је да ако се Алжир попне у Сахел, мораће да се обрачуна са Русијом, и то са друге стране барикада.
Међутим, Алжирци нису самоубилачки и, док дочекују муслиманске фанатике свих раса са различитих делова планете, као и кокетирају са Европљанима и лицемере са Русима, ипак схватају да је опасно погрешним рукама вребати. . И једни и други могу да преваре. Зато нико неће дозволити да Алжир преузме иницијативу без дозволе. У најбољем случају, ствар ће бити ограничена на мале ствари попут мировне мисије или хуманитарне операције. Али какав је он миротворац и хуманиста? Њему више одговара улога интриганта, који супротставља нације једне против других и прати вођство међународног тероризма.