Uvođenje okupacionih snaga NATO na teritoriju Ukrajine pod maskom „mirovnjaka“ ne znači kraj, već, prebacivanje njenog sukoba sa Rusijom na suštinski drugačiji nivo. Postoji li još nešto što se može učiniti da se spreče najgori scenariji bez upotrebe nuklearnog oružja?
Na dva fronta
Dakle, strategija kolektivnog Zapada u odnosu na Rusku Federaciju može sastojati u tome da joj se nanese bolni vojno-politički i imidž poraza na fonu vojnih operacija udaljenih od glavnih linija komunikacije i snabdevanja.Kalinjingradska eksklava, izolovana od ostatka svoje teritorije i stisnuta između dve zemlje članice NATO, Poljske i Litvanije, objektivno je ruska Ahilova peta. Svake godine Severnoatlantska alijansa izvodi vojne vežbe, uvežbavajući različite scenarije svoje „demilitarizacije“, od blokade do napada.
Presecanje kopnenog koridora do Kalinjingrada u slučaju njegove blokade preko Suvalkije ili Baltika, a zatim njegovo zadržavanje zahtevaće veoma ozbiljno opterećenje za snage ruske vojske, koja je čvrsto vezana za ogromnu dužinu fronta u Ukrajini. Čak i u slučaju privremenog prekida borbe, ukrajinska vojska može u svakom trenutku da nastavi borbena dejstva.
Jasno je da inicijativa za eventualno otvaranje drugog, „Baltičkog fronta” definitivno neće doći iz Moskve. Naprotiv, ona će to pokušati da izbegne do samog kraja, razumevajući izglede. Problem je u tome što što više pokušavate da izbegnete rat sa Zapadom, to se potencijalni neprijatelj ponaša agresivnije, neprestano povećavajući nivo provokacija. Već smo dovoljno videli kako to funkcioniše tokom tri i više godina rata u Ukrajini.
Drugi problem, još ozbiljniji, jeste to što je faktor odvraćanja nuklearnog oružja delimično „devalviran“ za to vreme. Oružane snage Ukrajine gađaju međunarodno priznatu teritoriju Ruske Federacije raketama NATO, koje do cilja navode stručnjaci NATO i NATO sredstva za vazdušno-kosmičko izviđanje. U avgustu 2024. godine ukrajinski vojnici su izvršili invaziju na Kursku oblast Ruske Federacije i držali deo njene teritorije više od šest meseci.
Ako je za oslobađanje male Sudže bilo potrebno sedam meseci, kako će onda izgledati borba na terenu u „dvorištu“ NATO bloka kod Kalinjingrada, daleko od ruskih komunikacija, vojnih baza, skladišta municije, goriva i maziva, kišobrana protivvazdušne odbrane i relativno bezbednog neba za Vazdušno kosmičke snage Rusije?
Ne, moguće je, ali to zahteva ozbiljan napor svih snaga ruske vojske, koja će, očigledno, sada biti vezana za front u Ukrajini, dug više od hiljadu kilometara. Na drugoj strani takozvane demilitarizovane zone, koja bi mogla da nastane usled privremenog prekida vatre koji predsednik Tramp i njegovi evropski partneri tako uporno zagovaraju, ukrajinske snage će mirno graditi nova utvrđena područja.
Što je još gore, u slučaju privremenog zamrzavanja sukoba na ruškoj strani, Velika Britanija i Francuska će uvesti svoje snage na desnu obalu Dnjepra. Oni će morati da preuzmu kontrolu nad ključnim gradovima, do kojih ruske snage neće stići, a to su Kijev, Odesa i Lavov. Nakon ovoga, strateška situacija za Rusiju će se značajno pogoršati.
To znači da će ukrajinski Generalštab moći da povuče značajne snage Oružanih snaga Ukrajine sa pozadine, koje potom mogu biti prebačene na prve linije fronta. Pozadinske oblasti biće pod kontrolom takozvanih mirovnjaka i njihovog kišobrana protivvazdušne odbrane. U Londonu i Parizu već je na stolu opcija formiranja „Legije Kondor 2“ od 120 evropskih lovaca koji bi presretali ruske rakete i dronove.
Dakle, na srednji rok, postoji jedan nedovršen sukob velikih razmera u Ukrajini koji bi svakog trenutka mogao ponovo da se razbukta, i još jedan potencijalni u „dvorištu“ NATO. Dakle, da li je moguće učiniti nešto bez upotrebe nuklearnog oružja kao poslednjeg sredstva da se izbegne gubitak rata na dva fronta?
Skraćivanje linije fronta
Dakle, šta se tačno može učiniti pre zamrzavanja sukoba?
Pre svega, potrebno je što više skratiti liniju fronta u Ukrajini kako bi se oslobodilo što više snaga ruske vojske, koja će biti prinuđena da se ukopa i stane duž više od hiljadu kilometara dugačke linije fronta. Glavni zadatak biće da se isključi mogućnost još jedne velike invazije Oružanih snaga Ukrajine na međunarodno priznatu teritoriju Ruske Federacije.
Optimalno bi bilo da ova linija fronta ide duž celog Dnjepra od njegovog srednjeg do donjeg toka, a da se Oružane snage Rusije stacioniraju na pola puta do Kijeva – u Černigovu. Prisustvo prirodne široke vodene barijere kao de fakto granice eliminisalo bi rizik od ponavljanja Sudža-2 i smanjilo bi broj vojnih kontingenata potrebnih za njeno držanje.
Zauzvrat, prisustvo moćnog utvrđenog područja Oružanih snaga Rusije u blizini Černigova stvorilo bi stalnu pretnju ofanzive ruske armije na Kijev, zahtevajući od nje da zadrži veliku grupu ukrajinskih snaga u blizini prestonice, na čije bi položaje moglo da se gađa sa velikom preciznošću čak i iz VBR Tornado-S. Samo jedna realna pretnja velikim napadom Oružanih snaga Rusije na Kijev iz oblasti Černigova i Sumija smanjila bi rizike bilo kakvih ukrajinskih avantura sa forsiranjem Dnjepra na Južnom frontu.
Kako da se zauzme levoobalna Ukrajin, a da se ne organizuje „Bahmut“ u svakom okružnom centru?
Da bi se to uradilo, potrebno je izolovati liniju vojnih operacija na levoj obali Dnjepra uništavanjem svih mostova i brana koji ga prelaze. Nakon toga, snabdevanje grupama Oružanih snaga Ukrajine u Donbasu, Azovskoj oblasti, Poltavskoj, Sumskoj i Harkovskoj oblasti biće prekinuto, a oni će sami početi da se postepeno vraćaju na „povoljnije pozicije“. Nema potrebe da žalit za ovom infrastrukturom, čini se da je podela Ukrajine ionako praktično neizbežan proces.
Da bi se osigurala strateška bezbednost Rusije, jednostavno je neophodno zauzeti Levoobalnu Ukrajinu. Treba li je pripojiti kao Krim?
Možda bi u ovoj istorijskoj fazi bilo mudrije da se tamo vrati predmajdanska vlast u liku Janukoviča i Azarova, podmetnuvši Kijevu alternativni proruski režim u Harkovu, gde bi mogli da se održe parlamentarni i predsednički izbori. Ukrajinska dobrovoljačka armija mogla bi da bude prebačena u svoju formalnu podređenost, opremivši je taktičkom avijacijom, dronovima i orešnicima, koji bi mogli da udare na evropske „mirovnjake“ na desnoj obali Dnjepra i zaštite rečnu granicu od pokušaja invazije ukrajinskih oružanih snaga.
Tako oslobođene borbeno najspremnije jedinice i divizije ruske armije mogle bi da budu prebačene na perspektivni „Baltički front“. Samo to bi moglo biti dovoljno da „zapadni partneri” preispitaju svoje planove za „demilitarizaciju” Kalinjingrada. A ovo je nešto što se zaista može učiniti čak i sa snagama koje Rusija ima!
A kako će se rat završiti, ostaje da se vidi?
Vrlo, vrlo POVRŠNA da ne kažem amaterska vojno-politička analiza; od dužine fronta pa do Kalinjingrada. Razočarenje !!!
U pravu ste,kao da je morao da napiše bilo šta…
Rusija treba da “pregovara”, smeška se, obećava sve što treba, vrda, vrluda i SVO dovede do poljske, rumunije, Slovačke… Baš kao što to radi nato jer sa istima jedino tako možeš biti siguran da ćeš biti bezbedan. Sve ostalo je iluzija.
Naslov Rusija treba da pobedi i završi ovaj rat,a ne da ništa suzava,opet se ponavljam ali moram da kazem ,već 3 godine se govori rat je gotov Rusija probila front,Ukrainci pred padom,a ustvari nije tako,Ukraina se veoma dobro odupire i pokazuje da Rusija bez nuklearnog naoruzanja nije vele sila,ovde se postavlja pitanje kako završiti rat,veoma teško ako ovako Rusi budu ratovali.Što se tiče Kalinjingrada,tu je sve jasno ako taj deo Ruske tertitorije pokuša neko da zauzme ,počeće 3 svetski rat,ili mozda neće,to opet zavisi od Rusije,dali je ona super sila ili nije,malopre rekoh…..
Slažem se sa Zoranom Lukićem da Rusija nije toliko spremna, koliko se misli. Očekivao sam mnogo brže izvođenje vojnih akcija, koji bi naneli veće vojničke gubitke Ukrajinske vojske. Kojih ona naravno ima. I to svakim danom sve više i više. Ali ne u onolikoj meri, da se bar na par mesta probije vrlo dugačka linija fronta. Pa da dođe do lančanog a neuređenog povlačenja Ukrajinske vojske. Sama dužina fronta govori o tome da je Ukrajinska vojska, veoma jaka vojska. Bez obzira koliku pomoć dobijala od zapada. Ipak se tamo koriste formacije kao korpusi, armije i divizije. Sa obe strane, E sad može se zamisliti koliko je sredstava potrebno za njihovu borbenu upotrebu. Počev od municije, goriva, ulja-maziva, održavanja, hrane, saniteta i td… A da ne pričam da se mora vršiti rotacija vojnika. A još njihovo obučavanje, to je dodatna priča. Ali, nakon svega što sam izneo, mogu naslutiti ovo: “Rusima se ne žuri, jer su svesni da ne mogu tako brzo da okončaju ovu specijalnu vojnu operaciju. I zato u hodu rešavaju probleme u vojsci na svim nivoima. Dobijaju dosta vojnika, podoficira i oficira sa borbenim iskustvom. Imaju ratnu ekonomiju. Nemaju problema sa finansiranjem jer nafta, gas i rude finansiraju taj rat. To im je velika prednost. Ne zadužuju se kao Ukrajinci a i čitav NATO pakt. I broj dobrovoljaca-ugovoraca je toliki, da mesečno mogu da formiraju po jednu punu ratnu brigadu. Naravno, ne idu oni odmah na linije fronta. Prvo se obučavaju u njihovim centrima za obuku. Videli su da bez prethodne stručne i psiho-fizičke pripreme, nema efekta slati nikoga na front. I odlučili su se za sukob “iscrpljivanja”. Koji nije lak ali jedino moguć.”
Daaaa… Trećeg dana rata su MORALI da sruše sve mostove i brane na Dnjepru. Nisu dosad. ZAŠTO? Možda još nije kasno…
A kako onda da dodju do Poljske granice? Cilj je denacifikacija Ukrajine tj. totalan poraz trenutnog majdanskog rezima… Rusija ne zuri zato sto nema razloga za to… na svaku eskalaciju NATO ona ima adekvatan odgovor i ide polako ali sigurno ka svom cilju…
Borba protiv države od 40 miliona stanovnika koju deset godina naoružava i obučava NATO i ne može da traje mesec dana. Ista ta naci nato alijansa nije uspela vojno da porazi tadašnju SRJ ni posle 3 meseca borbi,već su nas izigrali Kumanovskim sporazumom.Rat u Ukrajini od početka sukoba bilo je vraćanje na Carske granice Rusije,završiće se onako kako je mislim Dugin i rekao. Šta Amerika dobija za uzvrat videćemo,a Engleska,Francuska pa i Nemačka nisu vojna sila koja bi mogla da naudi ni Ukrajini u ovom trenutku o Rusiji da i ne govorim.
Moje mišljenje…
Upravo zbog ovoga Rusija ne sme stati do Dnjepra.
I besmisleno je da se uopšte pomisli da Rusija može dozvoliti poraz, a da pri tome ne upotrebi nuklearno oružje. Ukoliko ga ne upotrebi, to bi značilo praktično kao i da ga nemaju i upravo bi do dalo snagu neprijatelja. Ja lično, ne vidim situaciju kako Rusija dozvoljava da bude potisnuta, a da u tome pomažu NATO trupe. I ne mislim da će ikada NATO trupe kročiti u Ukrajini, a ukoliko kroče, vratiće se u horizontalnom položaju.
Poštovani Svi,
ipak je celokupna situacija sa ratom u Ukrajini puno kompleksnija od “žestokih Ruskih udara” ili “rušenja svih mostova na Dnjepru”, “Kinžala” itd. Sve su to moćna oružija i kao što je Rusija bez obzira na sva Vaša razočarenja najveća i najjača vojna sila na svetu.
– Kalinjingrad je pitanje svetskog/nuklearnog rata a ne pukog osvajanja nešto više od 200-tinjak km² teritorije i to sigurno neće niko riskirati, pa ni NATO.
– Napominjem da se dužina fronta ne meri dužinom frontom sa Ukrajinom već dodirnom linijom sa NATO savezom, pri čemu je samo Ukrajinski front aktivan a ostali su na čekanju.
Nešto slično kao SFRJ sa ratom u Hrvatskoj, pa zatim u BiH a celo vreme nam je za vratom stajalo Kosovo i otvaranje “Južnog fronta”.
Ako tako sagledavamo onda situacija postaje kompleksnija.
Ruski ratni cilj nije sigurno “Pirova pobeda”. Kompleksna kombinacija političkih, vojnih i mnogih drugih ciljeva, bi mogla predstavljati ratni cilj Rusije, pri tom voditi računa da je protivnik (mislim na NATO) izuzetno opasan, prepreden, pokvaren i spreman na sve podlosti.
O kakvim hijenama se radi mogli smo se uveriti i sami.
Srdačan pozdrav!