RESPONSIBLE STRATECRAFT: “ПОТРЕБНА НАМ ЈЕ РАЦИОНАЛНА ДИСКУСИЈА О РУСКОЈ ПРЕТЊИ”

Да ли ће Москва после Украјине „прећи на Пољску“, као што каже Бајден? Не баш!

Разумевање намера потенцијалног саветника један је од најважнијих, али и најтежих изазова са којима се суочава сваки државник. Потцењивање агресивне намере државе може обесхрабрити разборите одбрамбене припреме неопходне за одвраћање рата, као што се догодило у уводу Другог светског рата. Његово прецењивање може да произведе циклус све опаснијих војних мера које прерасту у сукоб који ниједна страна није тражила, као што се догодило уочи Првог светског рата.

Проналажење средње тачке између ових полова је критично у суочавању са руским намерама према НАТО, који ове недеље слави 75. годишњицу на самиту у Вашингтону. Постизање исправне равнотеже између одвраћања и дипломатије је посебно важно с обзиром на огроман руски арсенал нуклеарног оружја, због чега су улози сваког уласка у директан сукоб између Русије и НАТО потенцијално егзистенцијални.

Али, судећи по реторици НАТО, није потребна тако деликатна равнотежа: изазов Русије се сматра модерном репризом агресије нацистичке Немачке, а сматра се да је главна опасност са којом се алијанса суочава искушење да се умири и на тај начин позове даље руско освајање. Отуда недавна тврдња председника Бајдена да ће руска војска, уколико се не заустави одлучно у Украјини, „прећи на Пољску и друга места“.

© U.S. Navy photo by Mass Communication Specialist 3rd Class Jack D. Aistrup/Released

Да ли Русија заправо гаји намере војног освајања држава чланица НАТО? С обзиром на опрез који је Путин до сада показивао у рату у Украјини у избегавању директних напада на чланице НАТО, одговор је вероватнo – НЕ.

И постоји сасвим разумљив разлог за овај опрез. Као што се истиче у новом извештају Института Квинси, не мора се дубоко залазити у конвенционални војни баланс између Русије и НАТО да би се схватило да би руска војска била тешко надмашена у било ком рату са НАТО и имали би добар разлог да верујемо да би се напад на било коју поједину чланицу НАТО брзо претворио у сукоб са алијансом у целини.

Како се у извештају објашњава, „НАТО има већу предност од три према један у односу на Русију у активним копненим снагама. … Алијанса има предност десет према један у војним авионима, као и велику квалитативне предности, што повећава могућност потпуне надмоћи у ваздуху. На мору би НАТО вероватно имао капацитет да уведе поморску блокаду руским лукама, чији би трошкови били мањи од садашњих економских санкција. Иако Русија има јасну супериорност над појединачним државама НАТО, посебно на Балтику, крајње је мало вероватно да би могла да искористи ову предност без покретања ширег рата са целим НАТО савезом”.

Ова процена је заснована на више од једноставног поређења борбених редоследа између руских и западних војска. У стварној борби, Руси су се снажно борили да савладају много мање страшну украјинску војску под много повољнијим условима него што би били у било ком рату са НАТО, где би имали дуже линије снабдевања, мање познавали терен и локалне услове, и одлучено у неповољној војној технологији, посебно у ваздушним и поморским снагама. Замисао да би Русија покренула рат са НАТО иако је показала малу способност да освоји, а камоли да окупира и управља, већи део украјинске територије, представља одређени степен ирационалности далеко изнад онога што је до сада показано.

Ова анализа је такође у складу са руском реториком. Москва је више пута порицала било какве планове да нападне територију НАТО, нити има било какав наводни разлог за то, за разлику од Украјине, за коју се дуго сматрала централном за руску историју и културу и где се дуго плашила могућности војно присуство НАТО. „Русија нема разлога, нема интереса — нема геополитичких интереса, ни економских, политичких ни војних — да се бори са земљама НАТО“, рекао је Путин крајем 2023. године. „Њихове изјаве о нашој наводној намери да нападнемо Европу након Украјине [су] чиста бесмислица “ тврдио је почетком 2024. године.

© Министерство обороны Российской Федерации

Тврдити да Русија вероватно нема ни разлога ни способности да изврши инвазију на државу НАТО, међутим, не значи да је ризик од рата између Русије и Запада безначајан. Управо супротно. Конвенционална војна инфериорност Русије ће вероватно довести до већег ослањања на њен нуклеарни арсенал да би се изборио са уоченом претњом од НАТО, стављајући безбедност континента на окидач по први пут од ступања на снагу Споразума о нуклеарним снагама средњег домета у средином осамдесетих година прошлог века. Штавише, Европа има низ потенцијалних бојних поља на којима би могла да се разбукта нова криза између Русије и Запада, укључујући Белорусију, Молдавију, Балкан, Грузију и Калињинград.

Снажно војно средство одвраћања НАТО не може донети стабилност Европи осим ако није упарено са дипломатијом која има за циљ стварање обострано прихватљивог решења у Украјини и поновно успостављање правила игре која помажу у избегавању или управљању новим кризама и спречавању да тензије између Русије и НАТО измакну контроли.

У супротном, ми не идемо ни ка стабилној подели Европе, ни ка унапред смишљеној руској инвазији на државу НАТО, већ пре, како се истиче у новом извештају, ка новом периоду несигурне европске нестабилности: „ренуклеаризовани и нестабилни хибрид конфронтација између Запада који је мање уједињен и самоуверен него што се чини и Русије која свој улог у овој конфронтацији види као егзистенцијалне и стога ће имати подстицаје да експлоатише и погоршава унутрашње западне рањивости”.

Да би спречили овај исход, лидери НАТО морају мање да брину о понављању грешака Невила Чемберлена, а више о томе зашто су европски лидери ушли у Први светски рат.