Након бурне двогодишње експанзије на Сахел, 2024. година је представљала низ застоја за руске војне операције.
Усмеравање руске приватне војне компаније Вагнер у Тинзауатен разоткрило је питања командовања и контроле након половичне примопредаје операција од Вагнера Јевгенија Пригожина Министарству одбране Русије. Пад сиријског лидера Башара ел Асада у децембру је тада довео у питање будућност руске луке на источном Средоземљу у Тартусу и њене критичне ваздушне базе у Хмејмиму, све у позадини тешке треће године рата у Украјини.
Овај развој догађаја је навео неке аналитичаре да верују да утицај и способност Русије да пројектује моћ у Сахелу јењавају, или да Кремљ више не сматра Сахел и друге пријатељске државе у Африци приоритетом. И заиста, постоје чланови руских војних, политичких и стручних заједница који се залажу за смањење присуства Москве на континенту, или да искористе Африку као монета у било каквим потенцијалним преговорима између руског председника Владимира Путина и председника САД Доналда Трампа.
© Министерство обороны Российской ФедерацииНа основу разговора са руским официрима, стручњацима и члановима Вагнер заједнице, повлачење из Сахела и Африке уопштено, и даље се чини мало вероватним. Распрострањене су гласине и спекулације о будућим стратегијама, али постаје јасно да се, након неколико година експанзије, руске операције у Африци поново калибрирају како би боље одговарале капацитету.
Заузимање лидерске позиције унутар глобалног југа остаје важан приоритет за Кремљ, чији Африка чини важан, иако нескладан политички блок. Сахел и Африка у ширем смислу такође нуде платформу за јачање сарадње Русије са Кином и Турском.
Па ипак, још увек не постоји званична руска државна стратегија vis-à-vis Африке, ниједан документ који је састављен, усаглашен, одобрен и прихваћен за спровођење. Уместо тога, руска активност у Африци је имала тенденцију да се одвија на несистематски начин, кроз структуре као што је Вагнер група Јевгенија Пригожина. Ове структуре су имале слободу да доносе проактивне одлуке на терену у складу са приликама које се појављују.
Успех Вагнерових јуришних одреда у контраофанзиви против оружаних група у Централноафричкој Републици (ЦАР) 2021. године подстакао је Пригожинов безбедносни извоз у Африку, а његов Вагнер је почео да се пласира као војно решење за сложене сукобе. У ЦАР, Пригожинова операција је углавном била приватна иницијатива. Међутим, када се Вагнер проширио Малијем почетком 2022. године, брзо је постао јасан недостатак интердисциплинарног аналитичког центра, који би могао да реално процени све веће кризе у Сахелу.
Од почетка кампање у Малију, руска стручна заједница и један број војних официра критиковали су како директно учешће руских оружаних контингената у асиметричном сукобу, тако и, уопште, решавање сукоба искључиво силом.
Стално учешће Вагнерових јединица у најтежим и најкрвавијим областима кампање, које су понекад деловале практично независно од Војске Малије, довело је до деградације борбених способности Војске Малија. Без јединствене политике интеракције између руских војних планера, руске војне обавештајне службе, Вагнерових команданата, малијских команданата и малијских министара, операцијама је недостајао јасан ланац командовања. У овом окружењу, Пригожинове структуре су имале одређени степен независности – још увек далеко мањи од онога што су Вагнерови команданти уживали у ЦАР – али су се и даље нашли увучени у економију сукоба и повезани са малијским естаблишментом.
Након смрти Јевгенија Пригожина у августу 2023. године, запослени у његовим структурама у Русији су прерасподелили снаге безбедности или су послати у Белорусију. Примопредаја афричких јединица, међутим, била је компликованија. Није било могуће распустити Вагнерове јединице или их заменити другим структурама, јер је за припрему кохезивних, добро координисаних јединица потребно време.
Половична примопредаја, међутим, ипак је извршена, од ЧВК Вагнера Афричком корпусу потчињеном Министарству одбране Русије. У Малију су борбене јединице ЧВК Вагнер остале директно укључене у сукобе, док је група војних саветника из Афричког корпуса, заједно са Малијским генералштабом, била укључена у планирање операција. Још увек је било питања командовања и контроле, снабдевања и логистике; Вагнерови јуришни одреди били су технички подређени Војсци Малија. Генералштаб је радио са руским официрима на планирању операција, док су команданти Вагнера имали тенденцију да добијају дискретне задатке.
© Принтскрин ТелеграмШтавише, рат у Украјини исцрпио је из Африке искусне Вагнерове борце и специјалисте. Уверење да је Африка била „лакше“ распоређивање него у Украјини, проблеми непотизма у добијању тих распоређивања и награде за лојалност у односу на вештину додатно су деградирали квалитет снага у Малију. Вагнеров напад на Тинзауатен, заседа у којој је убијено чак 100 Вагнерових бораца, била је кулминација ових трендова.
Заседа је дала моћ војним официрима и експертима који се залажу за то да Русија смањи директно учешће у војним операцијама Малија. Руси који пролазе кроз Мали добро су свесни да Москви недостаје капацитет и жеља да се ухвати у коштац са великом развојном, економском и хуманитарном кризом у Сахелу. Ова група лобира да се фокус пребаци на обуку локалне војске и снага за спровођење закона у региону.
Наравно, захтев за директним учешћем није једногласан међу сахелским државама. Војни врх Нигера није изразио жељу за јуришним одредима, а шеф војне владе Буркине Фасо, капетан Траоре, више пута је говорио против страних војних јединица које делују у земљи. У Малију, где су јуришни одреди тражени, недавна испорука војне опреме, укључујући тенкове и оклопна возила вероватно евакуисана из руских војних база у Сирији, може послужити да се Бамако увери у сталну подршку Москве.
© shutterstock/Katja TsvetkovaСастав Афричког корпуса требало би да се углавном састоји од инструктора, а борбене јединице су намењене као оперативна резерва за обезбеђење безбедности административних центара и критичне инфраструктуре. Најава специјалних заједничких војних снага Малија, Нигера и Буркине Фасо од 5.000 војника за борбу против тероризма може се уклопити у ову нову парадигму, а могуће је да ће се руски инструктори посебно фокусирати на обуку ових снага.
Руске инвестиције су планиране за иницијативе меке моћи које не спадају у војну обуку. Очекује се да ће владине и приватне иницијативе покренути непрофитна и јавна удружења која капитализују антизападно расположење и неповерење према западним интервенцијама у Сахелу. Упркос сагласности о важности традиционалних вредности и неуспесима либерализма, значајна сарадња са администрацијом председника САД Доналда Трампа у Африци остаје мало вероватна. Привлачност глобалног југа оријентисаног против колективног Запада за сада је још снажнија.
Заиста, конкуренција између плаћеничких група може бити вероватнија. Трампова спољна политика настоји да смањи војне и хуманитарне операције на Блиском истоку и у Африци како би се фокусирала на Северну и Јужну Америку, стварајући нове тржишне могућности за америчку индустрију приватне безбедности у Африци.
Пригожин је био у стању да поткопа своју западну конкуренцију кроз сопствене дубоке џепове и приступ руској војној опреми и субвенцијама, што му је омогућило да толерише озбиљан ризик у нади да ће добити дугорочне резултате. Остаје да се види да ли америчке плаћеничке групе могу лобирати за сличне послове. Ако то ураде и држе се обуке, а не офанзивних операција, афрички лидери ће бити у доброј позицији да искористе предности конкуренције тржишта.