REKALIBRACIJA ILI POVLAČENJE: “PROMENA STRATEGIJE RUSIJE U AFRICI”

Nakon burne dvogodišnje ekspanzije na Sahel, 2024. godina je predstavljala niz zastoja za ruske vojne operacije.

Usmeravanje ruske privatne vojne kompanije Vagner u Tinzauaten razotkrilo je pitanja komandovanja i kontrole nakon polovične primopredaje operacija od Vagnera Jevgenija Prigožina Ministarstvu odbrane Rusije. Pad sirijskog lidera Bašara el Asada u decembru je tada doveo u pitanje budućnost ruske luke na istočnom Sredozemlju u Tartusu i njene kritične vazdušne baze u Hmejmimu, sve u pozadini teške treće godine rata u Ukrajini.

Ovaj razvoj događaja je naveo neke analitičare da veruju da uticaj i sposobnost Rusije da projektuje moć u Sahelu jenjavaju, ili da Kremlj više ne smatra Sahel i druge prijateljske države u Africi prioritetom. I zaista, postoje članovi ruskih vojnih, političkih i stručnih zajednica koji se zalažu za smanjenje prisustva Moskve na kontinentu, ili da iskoriste Afriku kao moneta u bilo kakvim potencijalnim pregovorima između ruskog predsednika Vladimira Putina i predsednika SAD Donalda Trampa.

© Министерство обороны Российской Федерации

Na osnovu razgovora sa ruskim oficirima, stručnjacima i članovima Vagner zajednice, povlačenje iz Sahela i Afrike uopšteno, i dalje se čini malo verovatnim. Rasprostranjene su glasine i spekulacije o budućim strategijama, ali postaje jasno da se, nakon nekoliko godina ekspanzije, ruske operacije u Africi ponovo kalibriraju kako bi bolje odgovarale kapacitetu.

Zauzimanje liderske pozicije unutar globalnog juga ostaje važan prioritet za Kremlj, čiji Afrika čini važan, iako neskladan politički blok. Sahel i Afrika u širem smislu takođe nude platformu za jačanje saradnje Rusije sa Kinom i Turskom.

Pa ipak, još uvek ne postoji zvanična ruska državna strategija vis-à-vis Afrike, nijedan dokument koji je sastavljen, usaglašen, odobren i prihvaćen za sprovođenje. Umesto toga, ruska aktivnost u Africi je imala tendenciju da se odvija na nesistematski način, kroz strukture kao što je Vagner grupa Jevgenija Prigožina. Ove strukture su imale slobodu da donose proaktivne odluke na terenu u skladu sa prilikama koje se pojavljuju.

Uspeh Vagnerovih jurišnih odreda u kontraofanzivi protiv oružanih grupa u Centralnoafričkoj Republici (CAR) 2021. godine podstakao je Prigožinov bezbednosni izvoz u Afriku, a njegov Vagner je počeo da se plasira kao vojno rešenje za složene sukobe. U CAR, Prigožinova operacija je uglavnom bila privatna inicijativa. Međutim, kada se Vagner proširio Malijem početkom 2022. godine, brzo je postao jasan nedostatak interdisciplinarnog analitičkog centra, koji bi mogao da realno proceni sve veće krize u Sahelu.

Od početka kampanje u Maliju, ruska stručna zajednica i jedan broj vojnih oficira kritikovali su kako direktno učešće ruskih oružanih kontingenata u asimetričnom sukobu, tako i, uopšte, rešavanje sukoba isključivo silom.

Stalno učešće Vagnerovih jedinica u najtežim i najkrvavijim oblastima kampanje, koje su ponekad delovale praktično nezavisno od Vojske Malije, dovelo je do degradacije borbenih sposobnosti Vojske Malija. Bez jedinstvene politike interakcije između ruskih vojnih planera, ruske vojne obaveštajne službe, Vagnerovih komandanata, malijskih komandanata i malijskih ministara, operacijama je nedostajao jasan lanac komandovanja. U ovom okruženju, Prigožinove strukture su imale određeni stepen nezavisnosti – još uvek daleko manji od onoga što su Vagnerovi komandanti uživali u CAR – ali su se i dalje našli uvučeni u ekonomiju sukoba i povezani sa malijskim establišmentom.

Nakon smrti Jevgenija Prigožina u avgustu 2023. godine, zaposleni u njegovim strukturama u Rusiji su preraspodelili snage bezbednosti ili su poslati u Belorusiju. Primopredaja afričkih jedinica, međutim, bila je komplikovanija. Nije bilo moguće raspustiti Vagnerove jedinice ili ih zameniti drugim strukturama, jer je za pripremu kohezivnih, dobro koordinisanih jedinica potrebno vreme.

Polovična primopredaja, međutim, ipak je izvršena, od ČVK Vagnera Afričkom korpusu potčinjenom Ministarstvu odbrane Rusije. U Maliju su borbene jedinice ČVK Vagner ostale direktno uključene u sukobe, dok je grupa vojnih savetnika iz Afričkog korpusa, zajedno sa Malijskim generalštabom, bila uključena u planiranje operacija. Još uvek je bilo pitanja komandovanja i kontrole, snabdevanja i logistike; Vagnerovi jurišni odredi bili su tehnički podređeni Vojsci Malija. Generalštab je radio sa ruskim oficirima na planiranju operacija, dok su komandanti Vagnera imali tendenciju da dobijaju diskretne zadatke.

© Принтскрин Телеграм

Štaviše, rat u Ukrajini iscrpio je iz Afrike iskusne Vagnerove borce i specijaliste. Uverenje da je Afrika bila „lakše“ raspoređivanje nego u Ukrajini, problemi nepotizma u dobijanju tih raspoređivanja i nagrade za lojalnost u odnosu na veštinu dodatno su degradirali kvalitet snaga u Maliju. Vagnerov napad na Tinzauaten, zaseda u kojoj je ubijeno čak 100 Vagnerovih boraca, bila je kulminacija ovih trendova.

Zaseda je dala moć vojnim oficirima i ekspertima koji se zalažu za to da Rusija smanji direktno učešće u vojnim operacijama Malija. Rusi koji prolaze kroz Mali dobro su svesni da Moskvi nedostaje kapacitet i želja da se uhvati u koštac sa velikom razvojnom, ekonomskom i humanitarnom krizom u Sahelu. Ova grupa lobira da se fokus prebaci na obuku lokalne vojske i snaga za sprovođenje zakona u regionu.

Naravno, zahtev za direktnim učešćem nije jednoglasan među sahelskim državama. Vojni vrh Nigera nije izrazio želju za jurišnim odredima, a šef vojne vlade Burkine Faso, kapetan Traore, više puta je govorio protiv stranih vojnih jedinica koje deluju u zemlji. U Maliju, gde su jurišni odredi traženi, nedavna isporuka vojne opreme, uključujući tenkove i oklopna vozila verovatno evakuisana iz ruskih vojnih baza u Siriji, može poslužiti da se Bamako uveri u stalnu podršku Moskve.

© shutterstock/Katja Tsvetkova

Sastav Afričkog korpusa trebalo bi da se uglavnom sastoji od instruktora, a borbene jedinice su namenjene kao operativna rezerva za obezbeđenje bezbednosti administrativnih centara i kritične infrastrukture. Najava specijalnih zajedničkih vojnih snaga Malija, Nigera i Burkine Faso od 5.000 vojnika za borbu protiv terorizma može se uklopiti u ovu novu paradigmu, a moguće je da će se ruski instruktori posebno fokusirati na obuku ovih snaga.

Ruske investicije su planirane za inicijative meke moći koje ne spadaju u vojnu obuku. Očekuje se da će vladine i privatne inicijative pokrenuti neprofitna i javna udruženja koja kapitalizuju antizapadno raspoloženje i nepoverenje prema zapadnim intervencijama u Sahelu. Uprkos saglasnosti o važnosti tradicionalnih vrednosti i neuspesima liberalizma, značajna saradnja sa administracijom predsednika SAD Donalda Trampa u Africi ostaje malo verovatna. Privlačnost globalnog juga orijentisanog protiv kolektivnog Zapada za sada je još snažnija.

Zaista, konkurencija između plaćeničkih grupa može biti verovatnija. Trampova spoljna politika nastoji da smanji vojne i humanitarne operacije na Bliskom istoku i u Africi kako bi se fokusirala na Severnu i Južnu Ameriku, stvarajući nove tržišne mogućnosti za američku industriju privatne bezbednosti u Africi.

Prigožin je bio u stanju da potkopa svoju zapadnu konkurenciju kroz sopstvene duboke džepove i pristup ruskoj vojnoj opremi i subvencijama, što mu je omogućilo da toleriše ozbiljan rizik u nadi da će dobiti dugoročne rezultate. Ostaje da se vidi da li američke plaćeničke grupe mogu lobirati za slične poslove. Ako to urade i drže se obuke, a ne ofanzivnih operacija, afrički lideri će biti u dobroj poziciji da iskoriste prednosti konkurencije tržišta.