Постоји једна ствар која се у ратовима увек заборавља док траје еуфорија првих удара и медијских извештаја о „уништеним“ непријатељским капацитетима.
Муниција се троши. Ракете се троше. И производња не може да прати ратни темпо.
Верни амерички савезник, Јапан, месецима уназад је улагао огромне ресурсе у модернизацију свог морнаричког разарача Чокаи. Тај брод је први јапански ратни брод икада који је опремљен и оспособљен за лансирање крстарећих ракета томахавк – пројектила домета преко 1600 километара, који је годинама био један од кључних елемената америчке ударне доктрине на великим даљинама.
Платформа постоји. Систем за лансирање постоји. Посада је обучена. Али ракета – нема.
Вашингтон је званично обавестио Токио да испорука око 400 крстарећих ракета томахавк, планирана за завршетак до марта 2028. године, неће бити реализована у предвиђеном року. Разлог је директан и брутално једноставан: рат у Ирану гута томахавке брже него што их индустрија може произвести.
Да бисмо разумели размеру проблема, погледајмо индустријске капацитете.
Компанија RTX – раније позната као „Рејтион” – током 2025. године произвела је свега око 100 нових томахавк ракета. Додатних 240 комада модернизовано је на стандард Block V, који доноси побољшане навигацијске и ударне способности, укупно око 340 пројектила годишње у систему.
Пре почетка сукоба, процењивало се да Сједињене Државе располажу са око 4000 томахавк ракета свих варијанти – укључујући старије блокове и противбродске верзије БГМ-109Б. Већ у првим недељама рата у Ирану, амерички удари потрошили су стотине тих пројектила.
Рачуница је једноставна и поразна: Америка тренутно троши томахавке вишеструко брже него што их може надокнадити. Индустријска линија која је димензионисана за мирнодопски ритам набавке није пројектована за интензивну вишемесечну кампању високог интензитета.
Ово није нова појава – исти феномен виђен је у испорукама HIMARS ракета и артиљеријске муниције током рата у Украјини. Али сада су последице директно видљиве на оперативним капацитетима савезника.
За Јапан, који се суочава са растућом кинеском војном присутношћу у Источном кинеском мору и појачаном активношћу око Тајвана, кашњење у испоруци томахавка није административни проблем – то је оперативна рупа у систему одвраћања.
Овде долазимо до питања које се све гласније поставља у аналитичким круговима и на Капитол хилу. Ако Сједињене Државе у једном сукобу – ма колико интензивном – већ сада исцрпљују залихе стратешких пројектила до те мере да не могу да испоруче уговорено наоружање савезницима, шта се дешава у случају ескалације на другом театру операција?
Америчка војна доктрина већ дуги низ година подразумева способност вођења „два и по рата” – симултаног ангажмана на два регионална, уз мањи трећи сукоб. Оно што се сада догађа у пракси сугерише да је та доктрина у озбиљном раскораку са реалним индустријским и логистичким капацитетима.
У Европи, Швајцарска је пре неколико година потписала уговор вредан преко две милијарде долара за набавку америчког система система Patriot – вишеслојног, мобилног система ПВО, наменског за противракетну и противваздухопловну одбрану на оперативном и стратешком нивоу.
- Рок испоруке: 2028. година.
- Нова процена: оперативна способност померена на 2034. годину.
- Шест година кашњења. У безбедносном окружењу које се мења из месеца у месец.
Али компликације се ту не завршавају. Првобитна вредност уговора била је 2,1 милијарду долара. Ревидирана процена сада иде и до 3,8 милијарди – што је повећање од скоро 80 одсто. Берн је већ уплатио између 650 и 750 милиона швајцарских франака, и нема правног механизма којим би могао да принуди амерички Пентагон да испоштује рокове.
Берн сада озбиљно разматра раскид уговора, а коначна одлука се очекује до краја јуна 2026. године. Међутим, важније од самог уговора је оно што долази након њега. Швајцарска већ формулише нови услов за будуће набавке система ПВО: да се производња физички налази у Европи, како би се елиминисала структурна зависност од политичких и логистичких одлука Вашингтона.
Ово је директна порука европској одбрамбеном индустрији, а посебно немачко-француским конзорцијумима, да постоји реалан простор за супституцију америчких система на европском тржишту.
Ако Швајцарска формално раскине уговор и крене према европској алтернативи, то би могло покренути домино ефекат. Више земаља суочава се са сличним кашњењима и растом трошкова у набавци Patriot система. Неке од њих већ јавно постављају питања која до недавно нису била политички прихватљива.