Онај који се бори против чудовишта мора да пази да и сам не постане чудовиште… Ако дуго гледаш у провалију, и провалија се загледа у тебе. – Фридрих Ниче
МАЈДАН И УЛАЗАК УКРАЈИНЕ У ГРАЂАНСКИ РАТ
После вишенедељних протеста у склопу покрета Евромајдан (2013–2014), проруски украјински председник Виктор Јанукович и лидери украјинске парламентарне опозиције су 21. фебруара 2014. године потписали споразум о нагодби којим су тражили превремене изборе. Следећег дана, Јанукович је побегао из Кијева уочи гласања о опозиву којим су му одузета овлашћења председника. Лидери руског говорног подручја источних региона Украјине прогласили су трајну лојалност Јануковичу што је изазвало проруске немире у Украјини 2014. године. Немире је пратила анексија Крима од стране Русије у марту 2014. и рат у Донбасу, који је почео у априлу 2014. године стварањем самопроглашених држава Доњецке и Луганске Народне Републике које је подржала Русија.
© Screenshot MAP DonbasТако је Украјина склизнула у грађански рат. Борбе на истоку Украјине трајале су различитим интензитетом од априла 2014. године до фебруара 2022. године.
Борбе у Донбасу су значајно ескалирале 17. фебруара 2022. године. Док се дневни број напада током првих шест недеља 2022. године кретао од два до пет, украјинска војска је пријавила 60 напада 17. фебруара. Руски државни медији су такође известили о преко 20 артиљеријских напада на положаје сепаратиста истог дана. Украјинска влада оптужила је руске сепаратисте да су гранатирали обданиште у Станици Луганској користећи артиљерију, при чему су ранила три цивила. Луганска Народна Република саопштила је да је украјинска влада напала њене снаге минобацачем, бацачима граната и митраљеском ватром.
Ескалација сукоба указивала је много штошта, па и на руску интервенцију. Док је председник САД Џо Бајден рекао да ће Русија напасти Украјину, Марија Захарова је рекла да то није тачно, чак је и председник Украјине Зеленски рекао, да је сигуран Русија неће напасти Украјину.
Међутим, дошао је четвртак 24. фебруар 2022. године и Американци су били у праву.
РУСКИ БЛИЦКРИГ, МНОГИ СУ ОЧЕКИВАЛИ КРАЈ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ ЗА НЕКОЛИКО ДАНА
Инвазија Русије на Украјину почела је 24. фебруара 2022. године, око 05:00 часова ујутро, широком војном инвазијом снага Руске Федерације на Украјину из правца Русије, Белорусије и Крима, а у борбе су се укључиле и јединице Доњецке Народне Републике (ДНР) и Луганске Народне Републике (ЛНР). Војске су кренуле у офанзиву на четири главна правца – са севера према Кијеву, са североистока према Харкову, са југоистока од Донбаса и са југа од Крима.
Оружане снаге Руске Федерације ушле су 21. фебруара 2022. године у регион Донбас у источној Украјини. Дана 24. фебруара 2022. године, око 05:00 часова по локалном времену, председник Русије — Владимир Путин, најавио је „специјалну војну операцију” у источној Украјини. Неколико минута касније, почели су ракетни удари по локацијама широм Украјине, укључујући престоницу Кијев. Украјинска гранична служба саопштила је да су нападнути њени гранични прелази са Русијом и Белорусијом. Два сата касније копнена војска Русије је ушла у земљу. Председник Украјине Володимир Зеленски је одговорио доношењем ванредног стања, прекидом дипломатских односа са Русијом и најавом опште мобилизације. Као оправдање за инвазију, Путин је навео потребу заштите ДНР и ЛНР и саме Русије, а такође је употребио карактеризацију Украјине као неонацистичке државе.
Руска војска је газила напред, украјинска војска се сламала под налетима противника.
Инвазија је добила широку међународну осуду, укључујући нове санкције уведене Русији. Против инвазије су одржани глобални протести, док су се током протеста у Русији догодила масовна хапшења. И пре и током инвазије, разне државе су Украјини пружале страну помоћ, укључујући подршку у наоружању и другом материјалу.
БИТКА ЗА КИЈЕВ
Процене су у почетку говориле да су Руси ушли са око 50.000 војника, чији број је касније нарастао на око 170.000 војника. У старту је било јасно, да је тај број био недовољан да покрије простор од 123.229 квадратних километара колико су Руси успели да заузму до априла 2022. године.
Процене многих експерата разних провенијенција биле су да ће Кијев да падне за 72 часа.
Русија је покушала да брзо заузме Кијев, а спецназ се инфилтрирао у град уз подршку ваздушних операција и брзог механизованог напредовања са севера, али није успела. Руске снаге које су напредовале на Кијев из Белорусије стекле су контролу над градом духова Чернобилом. Већ 26. фебруара Ваздушно-десантне снаге Русије покушале су да заузму два кључна аеродрома у близини Кијева, покренувши десанте на аеродром Антонов (Гостомел),и на ваздушну базу Василков.
© shutterstock/Drop of LightУ тренутку је било јасно, да нешто ту не штима. Руси су заузели аеродроме, али падобранцима нису стигла потребна појачања. Авиони Ил-76 Ваздушно-десантних јединица остали су на својим аеродромима у Русији, нису полетели. Руси су успели да из Антонова извуку сву конструкторску документацију пребацивши је у Русију, али су жртвовали своје елитне јединице.
Док се оперативна украјинска попуњавала и припремала за фронталну борбу, отпор руским снагама пружиле су снаге Националне гарде и Територијалне одбране Украјине. За заустављање руских снага, Украјинци су масовно употребили противоклопна средства од ручних бацача до противоклопних ракета. Код Кијева тренутну славу су стекле противоклопне ракете Џевелин и беспилотне летелице Бајрактар. Али томе су и придонели и сами Руси, својом потпуно погрешном тактиком на терену.
У одбрани Кијева, истакао се данашњи главнокомандујући Оружаних снага Украјине генерал Сирски.
БОРБЕ У МАРТУ И АПРИЛУ 2022. ГОДИНЕ
Почетком марта, руско напредовање дуж западне стране Дњепра било је ометано украјинском одбраном. Од 5. марта, велики руски конвој, наводно дугачак 64 километра (40 миља), био је заустављен у напредовању према Кијеву.
Међутим, руске јединице су наставиле са напредовањем са северозапада. Тако да су на том правцу руске снаге заузела нека насеља.
Украјинске снаге су 16. марта почеле контраофанзиву како би одбиле руске снаге. Већ 25. марта, украјинска контраофанзива је повратила неколико градова источно и западно од Кијева. До 1. априла украјинске снаге су повратиле целокупан кијевски регион под своју контролу.
Руске снаге се повлаче пред нападима и крећу према Донбасу, како би се прераспоредиле за нову офанзиву.
На источној/левој обали реке Днепр, 42. гардијска моторизована дивизија (ГМТД) 49. комбиноване армије (КА) руске војске покренула „масовни напад“ на Запорожје, док је на десној/западној обали 20. ГМТД 58. КА руске војске напала положаје украјинских снага код Кривог Рога.
Међутим, било је јасно да су Руси прешли у дефанзиву.
РУСКО ЗАУЗИМАЊА МАРИУПОЉА
У првој седмици рата Руси су потпуно опколили град, а хуманитарни коридори за евакуацију нису успели јер се нису поштовали договори о прекиду ватре.
На украјинском јужном фронту ситуација је и даље била критична у Мариупољу, граду који је већ седмицама у потпуности био окружен руским снагама. Руска војска, је у борбе у граду укључила и јединице из Чеченије. Јединице су биле ушле у град и већ неколико дана на овом подручју су трајале уличне борбе.
Украјинске снаге повукле су се у челичану Азовстал, која је постала симбол украјинског отпора у том тренутку, где су одбијали руске нападе, али су на крају били приморани предати се 16. маја када су пали и Азовстал и Мариупољ.
ХЕРСОН ОД ЗАУЗИМАЊА ДО ПОВЛАЧЕЊА
Херсон је био једини већи град који су Руси заузели у почетку сукоба. На том правцу напредовала је 58. комбинована армија руске војске под командом генерал-потпуковника Михаила Степановича Жучка. Армија је енергично напредовала. Тако је већ 1. марта 2022. године 58. армија убрзо по попуни покренула ефикасан напад. Тако је армија овладала градом Херсон. Први знаци да се нешто дешава били су извештаји о приласку групе руских амфибијских јуришних бродова, у пратњи неколико ратних бродова, на подручје Одесе. Руска морнарица је почела да уништава украјинску флоту. Истовремено, генерал Жушко је покренуо комбиновани напад уз учешће 810. бригаде морнаричке пешадије и руских падобранаца. Резултат је био неспоран, Руси су ушли у Херсон.
Колико су Руси добро одрађивали јужни фронт, истовремено су били уочљиви знаци слабости на осталим фронтовима. Због чега су убрзо у руским редовима почели да долазе нови команданти, јер се стари нису добро снашли.
Осам месеци пошто је заузела Херсон, једну од регионалних престоница на југу Украјине, руска војска је одлучила да се из ње повуче у јеку најава да ће се око тог града водити велика битка која би могла да утиче на даљи ток рата.
Тадашњи командант руских снага у Украјини, генерал Сергеј Суровикин, рекао је да више није могуће наставити снабдевање града.
„У овим околностима, најразумнија опција је организовање одбране дуж линије баријере дуж реке Дњепар“, рекао је генерал Суровикин на састанку војног врха.
У јесен 2022. године Русија је објавила припајање четири региона Украјине, међу којима је била и Херсонска област.
Убрзо потом, већ у новембр 2022. године руске јединице су се повукле из Херсона. Још у октобру руска власт је почела припреме становништва за повлачење војске из Херсона. Убрзо по повлачењу руске јединице су заузеле утврђене положаје на целом делу фронта у Украјини који је био још увек под њиховом контролом.
Руска војска је укопана чекала, нову 2023. годину надајући се да ће бити боља од претходне. Било је јасно да се крај рату не назире.
БОРБЕ НА УКРАЈИНСКОМ ФРОНТУ 2023. ГОДИНЕ И ПРОПАСТ УКРАЈИНСКЕ ПРОТИВОФАНЗИВЕ
Предстојећа 2023. биће година победе Украјине у рату против Русије, поручио је 31. децембра 2022. председник Украјине Володимир Зеленски.
Међутим, није 2023. година била ништа боља по Украјину у односу на претходну. Напротив, није донела Украјини коначну победу јер то није било реално.
Јесте, отворила магацине војног наоружања земаља НАТО и оних земаља које су у блиским односима са овом алијансом. Али то је било све. Испоручено оружје за које су многи “есперт” тврдели да ће поразити Русију то није учинило, напротив на терену је уништавано као и свако друго оружје.
Много се очекивало од украјинске противофанзиве. Али је она у првој половини године изостала. Противофанзивуодлагале су блато и бљузгавице на терену. Зеленски је у мају рекао да им је потребно још времена, а нешто касније Путин да су сви украјински покушаји пропали.
Док се медијски полемисало о противофанзиви и док су знани и незнани “свезнајући стручњаци” говорили о истој, на терену су се одвијали обрачуни беспилотним летелицама. У почетку су то биле беспилотне летелице комерцијалног типа које су наоружаване разним гранатама мање масе, да би се затим појавиле и специјализоване јуришне беспилотне летелице које су назване дроновима камиказама.
Истовремено, украјинска авијација је нападала руску дубину пристиглим крстарећим ракетама Сторм Шадоу британске производње и њеним француским еквивалентом. Поред бродова црноморске флоте, овим ракетама гађани су бројни важни руски објекти међу којима и мост на Криму.
Али им ни Руси нису остали дужни. Уништавали су им привредну, путну и војну инфраструктуру користећи своје стратегијске бомбардере и крстареће ракете.
Украјинска војска није могла ући у нападна дејства са очекиваним резултатима који је требало да их одведу до Азовског мора, без претходно обезбеђене потпуне превласти у ваздушном простору. Затим, убедљиве надмоћи над руском артиљеријом. Много ту елемената није испуњено. Заправо, осим пуке емоције, Украјинци на својој страни нису имали ништа друго. Кренули су у дејства од којих се очекивало много у медијима. Више су посматрачи са стране, са Запада, очекивали него што је било реално да се тамо постигне.
Руска војска је такође имала бројне проблеме, али је учила у ходу.
Украјинска противофанзива ипак је почела првих дана јуна. На руске снаге ударили су из три правца. План је био да се руска војска подели и прекине рута снабдевања до Крима. Украјинска војска остварила је неке циљеве, међутим веома споро и уз велике губитке.
Од украјинског продора у харковској области, када су избацили руске снаге преко реке Оскол, и руског повлачења из херсонске области, а то су догађаји из друге половине 2022. године, током 2023. године није било озбиљних померања на линији фронта.
Оно што се већ те године било уочило јесте, несразмеран утрошак артиљеријске и ПВО муниције од стране украјинских снага. Било је јасно, да ће се залихе муниције на Западу истрошити а да ће Русија прећи на ратну производњу. Ту је дошло до јасног несразмера Русије и Украјине.
Западни медији већ у августу прошле године писали су о томе како Украјинци, обучени на Западу, напуштају америчку тактику у својој контраофанзиви. Они су, према наводима Њујорк Тајмса, одустали од планова да директно нападну руске положаје користећи компликоване западне маневре и уместо тога исцрпљују непријатеља артиљеријским и ракетним нападима.Због недостатка успеха у 2023. години за украјинску страну и Запад, свако има потребе да се оправдава. Зависно од извора на које се ослања, наићи ће на анализе који говоре да Американци никако нису криви за оно што се десило. Украјинци ће увек да терете неког другог за своје заблуде у планирању и вођењу операција. Али све што се дешава на терену, највише се тиче онога ко је тамо на задатку и на њима је да изналазе решења. Али неуспех на терену довео је до сукоба између председника Зеленског и генерала Залужног, који је на крају резултовао сменом генерала на месту главнокомандујућег украјинске војске. Већ у септембру 2023. године, било је јасно да су планови Украјинаца пропали.
На реду су били Руси.
ПАД БАХМУТА И ПОБУНА ВАГНЕРА
Борбе за Бахмут или Артјомовск почеле су још 8. маја 2022. године. Већ у октобру исте године у борбу за град руска страна уводи групу Вагнер поредвођену Јевгенијем Пригожним.
© Принтскрин ТелеграмБорбе око града биле су једна од најкрвавијих епизода рата у Украјини ако не и целог рата, онда засигурно за тај период борби.
Званично, Бахмут је пао Русима у руке 21. маја 2023. године. Истовремено, пад града у руске руке, исцртао је бројне неспоразуме у руским редовима.
Већ 22. маја 2023. године, дошло је до борби између украјинских снага које су упале у Белгородску област и руских пограничних јединица. Било је јасно, да се руске јединице нису смеле повући са севера Украјине.
На реци Дњепар ноћу 5. на 6. јуна украјинци су срушили брану Нова Коаховка, као увертира у предстојећу нападну операцију. У почетку су за то били оптужени Руси, али је касније потврђено да су то рушење обавили припадници СБУ.
И док је је украјинска нападна операција та “фамозна контраофанзива” била у повоју уз све веће губитке, код Руса се одиграла оперета звана “Вагнерова побуна”. Почело је снимком на коме се тврдило да су руске јединице извеле ракетни напад на базу војне компаније Вагнер у којој је страдао велики број припадника те огранизације. Уследио је други снимак, где се виде две ватрице у рову и гомила лишћа и један борац како лежи, а онда је кренуло. У петак увече 23. јуна 2023. године, најпре се бесно огласио лидер војне компаније Вагнер Јевгениј Пригожин који је, преко свог телеграм канала сипао увреде на војни врх Русије, посебно министра одбране Сергеја Шојгуа и начелника генералштаба Валерија Герасимова.
© Принтскрин ТелеграмОтужбе, увреде и претње су се ређале једна за другом. Уследила је и директна претња да ће кренути у поход на Москву, где ће збацити војни врх.
Убрзо затим, Вагнер је кренуо ка Москви. Међутим, побуна је изненада прекинута. Изледало је да ће како је почела тако ће и да се заврши. Погибија Пригожног 23. августа 2023. године, остала је без много одговора.
РЕЗУЛТАТ УКРАЈИНСКЕ ОФАНЗИВЕ 2023. ГОДИНЕ
Поред три главна правца у Запорошкој и јужном делу Доњецке области, украјинска војска је у више наврата покушавала да направи мостобране на десној страни Дњепра у Херсонској области и спроводила офанзивне операције у околини Артјомовска.
Упркос великим напорима украјинских снага и пропагандним извештавањем западних медија који су од офанзиве правили “догађај који ће окончати рат”, а од НАТО возила “чудотворно оружје” – напредак украјинских јединица био је минималан.
Наиме, највећи продори остварени су код Роботина и Урожајна – седам до десет километара по дубини, а украјинске јединице, поред 14 села, заузеле су једино истурене положаје испред “Суровикинове линије” и укупно 200 квадратних километара.
Дакле, добро припремљена одбрамбена линија и садејство свих видова и родова руске војске било је пресудно у заустављању “гвоздене песнице” украјинске војске опремљене неким од најсавременијих возила западне производње, а летња офанзива остаће упамћена по катастрофалним губицима нападача и Роботину као симболу руске одбране.
РУСКА ИНЦИЈАТИВА И ПАД АВДЕЈЕВКЕ
Већ у августу 2023. године, наставља се сага о америчким ловцима Ф-16 у Украјини. Чак се Зеленски са госпођом сликаоу кабини двоседа. Али се “борбени соколови” те 2023. године нису појавили изнад бојишта Украјине.
Август је био месец обостране масовне приме дронова камиказа, посебно су масовни примењивани FPV-дронови. Русија је лагано преузимала примат употребе дроново над бојиштем од Украјине.
У септембру руска авијација је почела да изводи чешће масовне ударе по објектима украјинских снага. Међутим, ни Украјинци нису одустајали од своје освете, на ударима украјинских ракета и дронова било је бродоградилште у Севастопољу.
Избијањем сукоба у Гази 7. октобра између Израела и Хамаса, указано је јасно шта је приоритет САД. Било је јасно да ће се саме САД окренути Израелу, остављајући Украјину први пут саму а потом је предавајући подељеној Европи.
Русија се са својом “пузајућом офанзивом”, могла концентрисати на исцрпљивање Украјине. Начин борбе Руса који је почео да се примењује још крајем 2022. године, половином октобра 2023. године дао је опипљиве резултате. Руска авијација, ракете и дронови, почели су масовно да уништавају украјинску привредну, војну, енергентску и сваку другу инфраструктуру. Украјинци више нису могли парирати Русима. Западне силе су почеле да условљавају Украјинце за својупомоћ.
У првој половини новембра месеца 2023. године, Руси покрећу нападну операцију у циљу заузимања града Авдејевка.
У међувремену је француски председник Макрон изјавио, “да је децембар 2023. године, пресудан месец за војне операције у Украјини”. Запад је почео лагано да пушта Украјину “низ воду“, јер им је Израел био приоритет.
У новембр 2023. године, у Кијеву су се све јасније чули гласови за сменом генерала Залужног. Крајем новембра руске снаге су се већ бориле у самом граду Авдејевка. Украјински генерал Залужни је предлагао извлачење украјинских снага из града, и припрему за одбрану од руског напредовања. Међутим, било је јасно да ће генерал Залужни бити смењен.
Све је ишло Русима на руку. Сукоб у Гази, западна неодлучност и прелазак руске привреде на систем ратног привређивања.
Напори који се улажу да се обнове границе Украјине нису уродили плодом, на фронту се створио застој у коме ниједна армија не може да реши своје проблеме. У том контексту, Запад треба да преусмери фокус са очувања територијалног интегритета Украјине на њене безбедносне гаранције. Ово је изјавио бивши амерички амбасадор у НАТО Иво Далдер. Све је било јасно.
© принтскрин јутјубРуска војска је увелико напредовала на фронту код Авдејевке. У суботу 2. децембра било је потврђено да су руске јединице заузеле Маринку.
У децембру је било јасно да је Запад постао све уморнији од рата у Украјини.
“После неуспеле противофанзиве украјинских оружаних снага и потоњег разочарања колективног Запада, обим војне помоћи додељене Украјини смањен је за 87 одсто у односу на исти период прошле године. Ако је прошле године за период август – октобар Кијев добио 16 милијарди евра (2022), онда је ове године (2023) нешто више од две милијарде”.
Руска авијација почиње масовно да употребљава планирајуће бомбе, за које украјинска нема одговор.
У новогодишњој ноћи на крају 2023. године, руска авијација није дала мира Украјини.
У фебруару 2024. године са места главнокомандујућег Оружаних снага Украјине смењен је генерал Залужни, а на његово место је дошао генерал Сирски. Већ 17. фебруара 2024. године руска војска је ушла у Авдејевку. Настављена је руска нападна операција на авдејевском правцу.
Руско напредовање је настављено и почетком марта 2024. године.
РУСКЕ ГРЕШКЕ У УКРАЈИНИ И СПОСОБНОСТ БРЗОГ УЧЕЊА
Кад се погледа рат у Грузији 2008. године, када је 58. армија руске војске која је већином била попуњена регрутима успела да победи професионалну грузијску војску, било је јасно да је руска војска имала бројне пропусте. Сви уочени пропусту из рата, убрзаће процес модернизације руске војске, који ће резултирати њеним повратком међу савремено обучене и модерно опремљене војске и изједначити је са јединим ривалом – Војском САД.
Руска анексија Крима 2014. године, јасно је показала нову руску војску. Истовремено, нова војска показала је своју моћ у Сирији 2015. године, као и током помоћи Казахстану јануара 2022. године.
Али, шта се догодило с том војском 24. фебруара 2022. године?
У првих месец дана борби било је јасно уочљиво, да је број војника који су упућени у борбу у Украјину било недовољно. Иако је руска војска имала велика напредовања, било је јасно да је број војника недовољан да се заузети простор и задржи. Тако је до краја 2022. године број руских војника у Украјини повећан на 170.000 људи, да би већ на почетку 2023. године број повећан на 300.000 војника.
Рат у Украјини који је у априлу 2022. године, улазио у други месец, није донео Русима апсолутну превласт у ваздушном простору Украјине. Напротив, уочени су бројни проблеми, неретко и недостатак интервидовског садејства између појединих руских јединица.
Али, није све ишло по плану, ако је плана уопште и било. Неретко, чула су се негодовања ваздухопловаца, која су чак била и јавна. Конфузна ситуација на копненом делу фронта, стварала је конфузију и у ваздушном простору.
Руска војска је у почетку сукоба направила грешке, као што је и америчка 1991. године у операцији Пустињској олуји и током напада на Ирак 2003. године. Напредујући ка Кијеву, руска војска је створила себи проблем у снабдевању. Развукла је своје линије снабдевања, што ће убрзо потом успорити напредовање и затим довести до повлачења руских снага први из кијевске области. Истовремено се руске снаге повлаче са севера Украјине, остављајући тако Белгородску и Курску област изложене нападима украјинске војске.
„Повлачећи се у харковском правцу, уместо да на истом задржи борбене положаје, макар као потковицу заогрнувши Харков и тиме спутавајући дејства украјинске војске, руска војска се ужурбано повлачили и из оних насеља која нису била под притиском током „контраофанзиве” украјинских оружаних снага. Истина, за то постоји објашњење – недостатак снага и средстава у тој фази сукоба. Али су се Руси повукли, напуштајући људе којима је обећано да се „Русија заувек вратила“…“.
Црноморска флота, постала је жртвом Црног мора, које је једно од мора, која су у оператици и стратегији познати као уска мора. Украјинци су нашли начин да се флота обузда уз употребу крстарећих ракета и поморских дронова. Руска војска је требала да већи број бродова пошаље у луку Тартус, остављајући у водама Црног мора само онај број неопходних бродова, који би били довољни да се изводе борбене операције без бојазни да ће бити масовно нападнути од украјинских дронова. Очигледно је било јасно, да флота није извукла нека искуства из свог сукоба са Грузијом из 2008. године. Тада је једна руска корвета била потребна, да уништи четири грузијска брода. Ако се зна, да је флота онеспособила украјинску морнарицу још у почетку рата, било је јасно да је задржавање целокупне црноморске флоте у водама уског мора, било непотребно.
Руска војска је показала неке одређене проблеме, али је показала и способност да учи у ходу.
Постојећи фронт на северу Украјине треба преместити 40 км, а где је потребно, и на целих 100 км дубоко у територије Черниговске, Сумске и Харковске области, стварајући озбиљну тампон зону. Штавише, што се пре створи такав „санитарни појас“, то боље за Русију. Москва има више могућности, а украјинске оружане снаге неће моћи да покрију области које су свуда постале све напетије.
Почетком 2024. године, дошло је до неколико битних догађаја одједном: руска војна индустрија достигла је пуни степен рада пребацујући се на ратни режим привређивања уз истовремено кашњење америчког финансирања Украјине. На истој листи је приметна трансформација у тактици и стратегији Оружаних снага Русије. Промене су изнуђене и повезане су са јасним сагледавањем Украјинаца о ситуацији на линији фронта. Заједно са засићењем високопрецизних дронова, ово чини борбена дејства изузетно ризичним.
Због тога се тренутно ради на „разбијању“ борбених формација и истовремено постепене али не и брзе продоре дубоко у одбрану. Барем до оперативне дубине. Напади се изводе у малим групама. Употреба ове тактике је обострана.
Све се дешава у позадини постепеног уништења војно-индустријског комплекса Украјине непрекидним нападима до пуне дубине. Тактика „хиљаду резова“ постепено смањује одбрамбени потенцијал украјинских оружаних снага, а тиме се убрзава и напредовање руских трупа. Али прерано је „испијати победнички шампањац“ – догађаји на фронту могу постати компликовани, и то брзином муње.
Дрон се уклапа у савремено бојно поље и има дефинисано место на коме се налази. Дронове сада треба уврстити у наоружање и спровести обуку. Артиљерија је и даље “краљица рата”. Али су тенкови и борбена возила пешадије, још увек битна борбена средства. Доношење брзоплетих закључака отписујући ове тврђеве на гусеницама, је израз непознавања борбених дејства и борбе као такве уопште. Па и 1973. године било је пресуђено тенку, а они су још увек ту. Не постоје превазиђена борбена средства, већ превазиђене тектике примене тих средстава.
Шта ће бити даље, пред нама је, па није прошао ни месец март!