Rastuće tenzije između Irana i SAD ponovo su u fokus stavile pitanje: da li Bliski istok ulazi u novu nuklearnu trku u naoružanju?
Iranski nuklearni program već tri decenije predstavlja ključnu bezbednosnu temu regiona. Teheran tvrdi da je program isključivo mirnodopske prirode i poziva se na svoje članstvo u Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja (NPT), kao i na versku fetvu vrhovnog vođe Ali Hamnei, kojom se zabranjuje posedovanje oružja za masovno uništenje.
Ipak, u geopolitičkoj realnosti regiona, čak i približavanje „nuklearnom pragu“ može dramatično izmeniti balans snaga.
Iran i efekat domina: prag nuklearne sposobnosti kao instrument moći
Čak i ako program formalno ostane civilni, sposobnost brze vojne adaptacije predstavlja strateški faktor. Ukoliko bi Iran stekao nuklearno oružje, zemlje poput Turske, Saudijske Arabije, Egipta i UAE bile bi suočene sa izborom: prihvatiti novu arhitekturu bezbednosti ili krenuti putem simetričnog odvraćanja.
Takav scenario značio bi nuklearizaciju regiona koji je već opterećen proksi ratovima i dubokim političkim podeljenostima.
Izraelska strategija „nuklearne dvosmislenosti“
Poseban faktor predstavlja Izrael, koji održava politiku strateške dvosmislenosti u pogledu svojih nuklearnih kapaciteta. Regionalna percepcija često se vezuje za izjavu bivše premijerke Golde Meir: „Prvo, mi nemamo nuklearno oružje, a drugo, ako bude potrebno, upotrebićemo ga.“
Ovaj pristup snažno utiče na iranske strateške procene i argumente o „asimetričnom odvraćanju“.
Turska između NATO kišobrana i nove realnosti
Turska se nalazi u posebno osetljivoj poziciji. Kao članica NATO, formalno uživa zaštitu nuklearnog kišobrana SAD, Francuske i Velike Britanije. Ipak, u turskim strateškim krugovima sve češće se postavlja pitanje pouzdanosti tih garancija.
Turska razvija civilnu nuklearnu infrastrukturu, pre svega kroz projekat Akkuyu Nuclear Power Plant, koji gradi ruska kompanija Rosatom. Planirana je i izgradnja nuklearne elektrane u Sinopu.
Iako su ovi projekti civilne prirode, njihov tehnološki značaj utiče na dugoročne strateške kalkulacije Ankare.
Ministar spoljnih poslova Hakan Fidan nedavno je izjavio da bi Turska mogla biti primorana da preispita svoju poziciju ukoliko region dobije nove nuklearne sile, uz kritike na račun „strukturalne nepravde“ NPT sistema.
Cena nuklearnog statusa
Ipak, cena eventualnog vojnog nuklearnog programa bila bi ogromna: sankcije, diplomatska izolacija, prekid odnosa sa EU i NATO, odliv kapitala i ekonomska nestabilnost.
Za sada, politički i geopolitički troškovi nadmašuju potencijalne koristi.
Da li Bliski istok ulazi u novu fazu nuklearizacije?
Debata o nuklearnom statusu više nije tabu. Iranov program, izraelska dvosmislenost i turska strateška dilema zajedno ukazuju da bi bezbednosna arhitektura Bliskog istoka mogla ući u novu, daleko nestabilniju fazu.
Ključno pitanje nije samo da li će neka država razviti nuklearno oružje, već da li će sam strah od te mogućnosti pokrenuti regionalnu trku u naoružanju.