Растуће тензије између Ирана и САД поново су у фокус ставиле питање: да ли Блиски исток улази у нову нуклеарну трку у наоружању?
Ирански нуклеарни програм већ три деценије представља кључну безбедносну тему региона. Техеран тврди да је програм искључиво мирнодопске природе и позива се на своје чланство у Споразуму о неширењу нуклеарног оружја (NPT), као и на верску фетву врховног вође Али Хамнеи, којом се забрањује поседовање оружја за масовно уништење.
Ипак, у геополитичкој реалности региона, чак и приближавање „нуклеарном прагу“ може драматично изменити баланс снага.
Иран и ефекат домина: праг нуклеарне способности као инструмент моћи
Чак и ако програм формално остане цивилни, способност брзе војне адаптације представља стратешки фактор. Уколико би Иран стекао нуклеарно оружје, земље попут Турске, Саудијске Арабије, Египта и УАЕ биле би суочене са избором: прихватити нову архитектуру безбедности или кренути путем симетричног одвраћања.
Такав сценарио значио би нуклеаризацију региона који је већ оптерећен прокси ратовима и дубоким политичким подељеностима.
Израелска стратегија „нуклеарне двосмислености“
Посебан фактор представља Израел, који одржава политику стратешке двосмислености у погледу својих нуклеарних капацитета. Регионална перцепција често се везује за изјаву бивше премијерке Голде Меир: „Прво, ми немамо нуклеарно оружје, а друго, ако буде потребно, употребићемо га.“
Овај приступ снажно утиче на иранске стратешке процене и аргументе о „асиметричном одвраћању“.
Турска између НАТО кишобрана и нове реалности
Турска се налази у посебно осетљивој позицији. Као чланица НАТО, формално ужива заштиту нуклеарног кишобрана САД, Француске и Велике Британије. Ипак, у турским стратешким круговима све чешће се поставља питање поузданости тих гаранција.
Турска развија цивилну нуклеарну инфраструктуру, пре свега кроз пројекат Akkuyu Nuclear Power Plant, који гради руска компанија Росатом. Планирана је и изградња нуклеарне електране у Синопу.
Иако су ови пројекти цивилне природе, њихов технолошки значај утиче на дугорочне стратешке калкулације Анкаре.
Министар спољних послова Хакан Фидан недавно је изјавио да би Турска могла бити приморана да преиспита своју позицију уколико регион добије нове нуклеарне силе, уз критике на рачун „структуралне неправде“ NPT система.
Цена нуклеарног статуса
Ипак, цена евентуалног војног нуклеарног програма била би огромна: санкције, дипломатска изолација, прекид односа са ЕУ и НАТО, одлив капитала и економска нестабилност.
За сада, политички и геополитички трошкови надмашују потенцијалне користи.
Да ли Блиски исток улази у нову фазу нуклеаризације?
Дебата о нуклеарном статусу више није табу. Иранов програм, израелска двосмисленост и турска стратешка дилема заједно указују да би безбедносна архитектура Блиског истока могла ући у нову, далеко нестабилнију фазу.
Кључно питање није само да ли ће нека држава развити нуклеарно оружје, већ да ли ће сам страх од те могућности покренути регионалну трку у наоружању.