Sukobi u Iranu još jednom su pokazali da moderno ratovanje nije samo pitanje količine tehnike ili vazdušne nadmoći. Jedan od ključnih faktora u ovom konfliktu postala je ogromna podzemna infrastruktura koju je iranska vojska gradila decenijama.
Masivni kompleksi – raketni gradovi, vazduhoplovne baze, komandna mesta i logistički tuneli – izgrađeni duboko pod zemljom postali su svojevrsni štit koji omogućava očuvanje borbenog potencijala čak i tokom intenzivnih vazdušnih udara.
Sakrivene ispod površine, ove baze ne samo da štite iranske snage od uništenja već omogućavaju i prelazak na asimetričan način ratovanja, uz očuvanje mobilnosti i tajnosti strateških resursa. Upravo ove podzemne strukture – od njihove arhitekture do vojne strategije – predstavljaju jedan od najzanimljivijih elemenata iranske odbrambene doktrine.
Istorijsko iskustvo koje je oblikovalo iransku vojnu doktrinu
Da bi se razumela logika iranske strategije, neophodno je osvrnuti se na dva ključna događaja na Bliskom istoku: rat Irana i Iraka i operaciju Desert Storm iz 1991. godine.
Kada je 1980. godine Irak pod vođstvom Sadama Huseina napao Iran, plan je bio da se rat završi brzom pobedom i zauzimanjem naftne provincije Huzestan. Međutim, sukob se pretvorio u osmogodišnji iscrpljujući rat. Posebno tragična faza bio je takozvani „rat gradova“, kada su iračke snage raketama i vazdušnim napadima gađale iranske urbane centre.
Iran u to vreme gotovo da nije imao sopstveni raketni arsenal i bio je prinuđen da odgovori ograničenim kapacitetima taktičke avijacije.
Osećaj ranjivosti postao je još izraženiji nakon američke operacije Pustinjska oluja. Tokom tog rata Sjedinjene Države i Velika Britanija uspele su da unište iračku protivvazdušnu odbranu i veliki deo vazduhoplovstva isključivo vazdušnim udarima. Doktrina „Shock and Awe“ paralizovala je komandni sistem iračke vojske za samo nekoliko dana.
Za Teheran je pouka bila jasna: u direktnom sukobu sa silom koja ima potpunu vazdušnu nadmoć, naprednu izviđačku tehnologiju i precizno naoružanje, iranska vojska ne može pobediti u klasičnom ratu.
Doktrina preživljavanja prvog udara
Na osnovu ovih iskustava, iranski stratezi formulisali su osnovni princip odbrane: preživeti prvi talas masovnih udara i zadržati sposobnost za protivudar.
To je dovelo do izgradnje ogromne mreže podzemnih objekata – stotina kilometara tunela, silosa za rakete, hangarskih kompleksa i komandnih centara. Tokom dve decenije ovi objekti prerasli su u čitave podzemne gradove.
Geografija Irana takođe pogoduje takvoj strategiji. Planinski lanci Zagros i Elburz pružaju prirodnu zaštitu zapadnim i severnim delovima zemlje, dok masivne stenske formacije omogućavaju izgradnju dubokih i dobro zaštićenih podzemnih baza.
„Raketni gradovi“ – srce iranske strategije odvraćanja
Od devedesetih godina Iran sistematski razvija sopstveni balistički raketni program, oslanjajući se delimično na sovjetska i severnokorejska tehnološka rešenja.
Za dve decenije zemlja je prešla put od kopiranja raketa Elbrus dometa 300–500 kilometara do razvoja sopstvenih raketa srednjeg dometa kao što su Ghadr i Emad.
Osnovna ideja iranske strategije je jednostavna: ako nije moguće voditi simetričan rat protiv tehnološki nadmoćnih protivnika, potrebno je obezbediti razoran asimetričan odgovor.
Danas Iran raspolaže balističkim raketama dometa do 2.000 kilometara koje mogu da pogode ciljeve širom Bliskog istoka, uključujući Izrael.
Prema procenama američkog centra CSIS, raketni arsenal vazdušno-kosmičkih snaga Korpusa islamske revolucionarne garde broji hiljade raketa. Ovo je potvrđeno i tokom operacija „True Promise I“ i „True Promise II“, kada je na Izrael ispaljeno do 200 balističkih raketa u jednom talasu.
U trećoj fazi, tokom 2025. godine, broj lansiranja dostigao je više od 500 raketa u roku od nedelju dana.
Arhitektura podzemnih raketnih baza
Najpoznatiji element ove infrastrukture su takozvani „raketni gradovi“ – ogromni kompleksi tunela koji služe kao skladišta i lansirne baze za balističke rakete.
Iranske vlasti tvrde da se raketne baze nalaze u svakoj od 31 provincije. Do sada je poznato najmanje devet takvih lokacija, uključujući baze kod Koramzdeha, Kermanšaha, Korambada i Tabriza.
Tipični tuneli visoki su 6 do 10 metara i široki oko šest metara. Umesto velikih prostorija, sistem se oslanja na ogromnu dužinu tunela koji mogu dostići desetine kilometara.
Unutar tunela duž zidova se nalaze rakete ili mobilni lanseri. Vozila se čuvaju zajedno sa municijom kako bi mogla brzo da izađu na površinu i izvedu lansiranje.
Procenjuje se da se takvi objekti nalaze na dubini od 30 do 80 metara, što je dovoljno da izdrže većinu konvencionalnih vazdušnih udara.
Podzemne vazduhoplovne baze
Još jedan važan element iranske infrastrukture su podzemne vazduhoplovne baze.
Iran je nakon islamske revolucije nasledio veliki broj zapadnih borbenih aviona koje je prethodni šah kupio od Sjedinjenih Država, uključujući F-4 Phantom, F-5 i F-14 Tomcat.
Dodatni paradoks dogodio se 1991. godine kada je Sadam Husein prebacio ostatke iračke avijacije u Iran kako bi ih zaštitio od koalicionih udara. Teheran je zadržao te avione kao ratnu reparaciju.
Ipak, zbog sankcija i nedostatka rezervnih delova, većina aviona postepeno je povučena iz upotrebe, što je svaku operativnu letelicu učinilo izuzetno vrednom.
Zbog toga je Iran počeo da gradi podzemne hangara i skloništa za avione.
Oghab 44 – skrivena baza u planinama
Najpoznatija iranska podzemna vazduhoplovna baza je kompleks Oghab 44 u provinciji Hormozgan, severno od Ormuskog moreuza.
Baza je izgrađena u planinama i namenjena je smeštaju i servisiranju borbenih aviona. Satelitski snimci pokazali su da su unutar baze testirani modeli aviona F-4 i Su-35 kako bi se proverilo da li infrastruktura može da ih prihvati.
Pored aviona, u podzemnim objektima smeštene su i bespilotne letelice, kao i lanseri krstarećih raketa.
„Komarac flota“ u podzemnim bazama
Iranska pomorska strategija takođe je zasnovana na asimetričnom pristupu. Umesto velikih ratnih brodova, Iran se oslanja na takozvanu „komarac flotu“ – veliki broj malih, brzih čamaca naoružanih raketama.
Ovi čamci mogu da izvedu brze napade na brodove u Persijskom zalivu, nakon čega se povlače pre nego što protivnik uspe da reaguje.
Veliki broj ovih plovila skladišti se u podzemnim bazama duž južne obale Irana, što im omogućava da ostanu skriveni od izviđanja i prežive eventualne udare.
Lažne baze i obmana protivničkog izviđanja
Iranska strategija ne oslanja se samo na zaštitu već i na obmanu. Pored pravih baza, grade se i lažni objekti koji imitiraju podzemne komplekse.
Oni imaju iste ventilacione šahtove, betonske ulaze i čak makete raketa ili aviona. Cilj je da se protivnička satelitska izviđanja dovedu u zabludu i da se skupoceno precizno naoružanje troši na lažne mete.
Doktrina asimetričnog preživljavanja
Iranska strategija „asimetričnog preživljavanja“ predstavlja kombinaciju podzemne infrastrukture, raketnih snaga, bespilotnih letelica i malih pomorskih jedinica.
Ovaj sistem ne garantuje potpunu zaštitu od gubitaka, ali omogućava očuvanje ključnih vojnih resursa i sposobnost za kontranapad čak i nakon masovnih udara.
Zbog toga se iranska podzemna infrastruktura sve češće analizira kao primer strategije odvraćanja za države koje se suočavaju sa tehnološki nadmoćnim protivnicima.