Од поновног оживљавања побуњеничке групе М23 на истоку 2022. године, Демократска Република Конго је настојала да одбрани свој суверенитет војном стратегијом која се у великој мери ослањала на заступнике, коалиције, плаћенике и савезничке снаге.
То је произвело збуњујућу мешавину бораца далеко од главног града Киншасе. Ниједна од регионалних снага из источне и јужне Африке није донела стабилност, док су се локалне провладине милиције зване Вазалендо (свахили за „патриоте”) и побуњеници М23 борили једни против других и некажњено терорисали цивиле. Настављајући да тражи начине да допуни Оружане снаге Конга (FARDC), влада је 2023. године успоставила резервну војску, познату као Резервна армија одбране (RAD), коју чине наоружане групе и припадници милиције.
Парламент је једногласно усвојио закон, али га је критиковао у расправи. Један члан је упозорио да се не гради „војска паралелна са републичком војском“.
RAD постаје оперативан две године касније, али су неки стручњаци упозорили ДР Конго да не користи оружане групе као помоћне јединице. Јудит Вервеијен, помоћник професора међународних развојних студија на Универзитету у Утрехту, и Мишел Тил, виши програмски официр у swisspeace истраживачком институту, недавно су рекли да ће резерва војске ДР Конго овековечити грешке из прошлости.
„Прва појава побуне М23 2012. године била је резултат погрешне интеграције побуњеника“, написали су у чланку од 27. јануара за часопис The Conversation Africa. „Резервна војска ризикује да ослободи исту динамику награђивања побуне додељивањем положаја вођама наоружаних група и давањем им некажњивости за насиље у прошлости”.
Заузимање главног града Северног Кивуа, Гоме, од стране М23 крајем јануара представљало је велику ескалацију у двогодишњим борбама које су трајале скоро свакодневно. Присуство руандских снага подигло је улог и претњу по цивиле.
Ригоберт Минани из Центра за студије друштвене акције са седиштем у Киншаси рекао је да је у последњих тридесет година у сукобу у Кивуу учествовао запањујући број државних и регионалних војних и недржавних оружаних група.
„Сада је разлика у томе што М23 заузима територију три пута већу него 2012.“, рекао је он у интервјуу Натанијелу Оуксу из Вилсон центра 30. јануара. „Постоји врло јасна, веома изражена умешаност руандских специјалних снага које не оклевају да пређу границу и подржавају побуну у борби против војске Конга.“Извештај експерата Уједињених нација објављен у јулу 2024. године детаљно описује налет од 3.000 до 4.000 руандских војника и тешког наоружања у источни ДР Конго. Директна подршка Руанде омогућила је ширење М23, што је заузврат дало лидерима владе Конга подстицај да легитимишу оружане групе у добровољачке снаге територијалних бранилаца.
Вервеијен и Тил су рекли да су се многе од стотина наоружаних група у Северном и Јужном Кивуу промениле у Вазалендо чак и ако нису део борбе против М23.
„Већини Вазалендо група је дозвољено да слободно лутају и драматично су прошириле своје зоне утицаја и насилне системе генерисања прихода“, написали су. „Ово укључује опорезивање на пијацама и брзо растуће блокаде путева, али и отмице са откупнином и наручена убиства. Такође постоје докази да се групе Вазалендо баве мучењем, сексуалним насиљем и произвољним хапшењима, и често регрутују децу војнике”.
Експерти УН су детаљно описали како су владине и војне власти превезле вође 48 група Вазалендо у Киншасу у априлу 2024. и рекли им да „остану уједињени“ и да наставе са мобилизацијом „младих“ регрута. Власти су такође рекле лидерима Вазаленда да припреме спискове својих бораца како би могли да буду интегрисани у нову резервну војску након сукоба са М23.
Службеници FARDC и владини званичници су у више наврата говорили стручњацима УН да је снабдевање и распоређивање група Вазалендо у борби „неопходно зло“. То је рекао и председник Конга Феликс Чисекеди, који је 2024. године за француски лист Le Monde признао да су борци Вазаленда били „необучени цивили“.
„Војска резерва се може тумачити као најновији покушај решавања деценијама старог проблема отклањања многих наоружаних група у источном ДР Конго, овог пута довођењем у окриље државе, али не и у војску“, написали су Вервеијен и Тил.
„Међутим, ово решење ризикује да ослободи многе исте штетне динамике као и интеграција војске. То може да подстакне оружану мобилизацију и милитаризацију, а не да је обузда.”