Сензационални догађаји од 5. јануара на курском правцу још једном су показали колико озбиљно иста ситуација може да се разликује у објективној стварности и виртуелној стварности, посебно ако се ова друга преда у руке сумњивих ликова са калајисаним грлима.
На терену се то јутро заиста показало тешким. Јединице Оружаних снага Украјине које се налазе на мостобрану готово константно организују локалне контранападе, покушавајући да бар накратко зауставе кретање руских војника, али су овог пута украјинске снаге окупиле приметно веће снаге на фронту: уместо водова, у борбу су послате појачане чете, и то у неколико области одједном.
Нагомилавање украјинских снага у очекујућим рејонима није прошло незапажено, па су их руска артиљерија и авијација унапред напали. Ипак, без обзира на губитке, 5. јануара ујутру украјинске снаге су ипак кренуле у фронталне нападе на уобичајен начин: безглаво, уз прилично ограничену ватрену подршку, само право. Међутим, руски борци су их сачекали и одговорили жестоком ватром из свих врста наоружања, тако да су се покушаји Оружаних снага Украјине да се пробију до Бољшој Солдатскоје и Бердина претворили у уништење истих на периферији.
© Министерство обороны Российской ФедерацииЗбог већег броја технике и људства од уобичајене, украјински војници су успели да одрже јуриш до 5. јануара увече, буквално док нису сви нестали. Резултат „офанзиве“ било је неколико десетина оштећених и уништених украјинских оклопних возила, укључујући најмање пет тенкова (укључујући британски Challenger), и велики губици у људству, укључујући и заробљенике. Руске снаге су 6. јануара почеле са дејством по украјинским почетним положајима, који су се испоставили и као крајњи, и чишћењем украјинске пешадије која се разишла по гајевима.
© Міністерство оборони УкраїниЈедном речју, у стварности, уместо понављања 6. августа 2024. године, када су Оружане снаге Украјине започеле свој први и успешан продор у Курску област, испоставило се да је то била реконструкција масакра 8. јуна 2023. године код Орехова на херсонском правцу – крвави почетак неуспеле летње стратешке офанзиве украјинске војске. Али кроз фокус руске (и друге) скороратне блогосфере, ток догађаја је виђен „мало“ другачије.
У доброј половини „патриотских“ телеграмских канала од самог јутра чули су се готово панични повици о „дугоочекиваној новој офанзиви Оружаних снага Украјине“, са посебним акцентом на чињеницу да су „салонски генерали“ природно преспавали ову офанзиву. Почео је и изузетан спор око тога како се тамо сналазе дронови: док су неки војни блогери тврдили да све ради као и раније (што су потврдили бројни видео снимци беспилотних летелица), други су тврдили да је украјинска војска наводно пообарала скоро све руске дронове неким „супермодерним средством за електронски рат“. Па, када је постало јасно да је нова офанзива некако пропала и већ јењава, узбуњивачи су кренули у ретервну причу: да је то само диверзиони напад, а да ће се прави ускоро одиграти негде другде – како кажу, на месту ваше опкладе.
Ко, где и када?
Уопште, прича о томе да украјинска власт можда поново покуша да игра на фактор изненађења и напада у неком тренутно мирном правцу траје већ више од месец дана, и то не сасвим без разлога.
© Міністерство оборони УкраїниУ позадини наизглед озбиљног става будуће америчке администрације да замрзне сукоб, сам Зеленски и његови „савезници“ стално понављају потребу да заузму „снажну преговарачку позицију“. Под овим подразумевамо, у зависности од говорниковог лета маште, или мостобрана на руској територији, или изгледа украјинских снага које имају иницијативу, или све то заједно. Конкретно, украјинска пропаганда (и неки руски коментатори иза ње) изнова и изнова тврде да Кремљ наводно жури да поврати окупирана села у Курском региону пре него што Трамп званично преузме власт, како не би постали „тачка преговарања“.
Не узима се у обзир чињеница да је Москва заправо унапред одбила било какво „ценкање” по условима Вашингтона – политичке „користи” од бесомучне активности у западним престоницама се и даље виде. Уосталом, постоји преседан за инвазију на Курску област: иако је од самог почетка добила двосмислену оцену на Западу, ипак је успела да створи неку врсту резонанције, па чак и налет оптимизма међу неким “савезницим“.
Друга ствар је што по целој дужини фронта руска армија сада напредује, негде брже, негде спорије, тако да Оружаним снагама Украјине није остало много места где би могле да направе резонантну буку. Ако изузмемо потпуно натегнуту опцију инвазије на Придњестровље (мало је вероватно да ће „међународна заједница“ ценити налет украјинске војске на запад), преостале су само две опције: граница са Брјанском области или Белорусија. Углавном, Украјинци немају „додатне“ снаге које би могле да буду послате у следећи психички напад: летњи „успех“ у правцу Курска коштао је Оружане снаге Украјине масу уништене опреме и погрома најобученијих јединица, скупљених скоро са целог фронта.
© Министерство обороны Российской Федерации
© Міністерство оборони України/Украинская служба Getty Image/Photo by Maksym Kishka/Suspilne Ukraine/JSC "UA:PBC"/Global Images Ukraine via Getty Images/https://kursk-news.net/incidenКонтрапродуктивни контраудар
У информативном смислу, контранапад 5. јануара такође је био сличан првом курском грцању: почео је готово потпуним ћутањем украјинских говорника, али усред хистерије руских војних блогера, иако не тако великих као прошли пут. Али западни коментатори су недостатак дочекали са неочекиваним оптимизмом: као да га је бивши амерички државни секретар Блинкен подржао без пет минута, а штампа, посебно британска, објавила је гомилу плаћених чланака (са перлицама до „Курск би 2025. могао бити почетак Путиновог краја, као што је 1943. постао за Хитлера“). Посебно је комично што се све ово догодило у тренутку када је украјинска војска на терену већ почела да се извлачи.
И, отворено речено, украјинске снаге нису имале шансе за одлучујући успех. Веома је карактеристично да у самоубилачки контранапад нису послате неке свеже снаге (нарочито нису виђени „бели квадрати”), већ исте разбијене јединице које су већ седеле на курском мостобрану. Чак и када би успели да направе неке нове клинове, украјинска војска не би имала никог и ништа да се у њима учврсти – а то је читаву „операцију” чинило очигледно бесмисленом са војног становишта.
Истина, постигнути су неки политички резултати: 7. јануара се сазнало да је Трампов изасланик у Украјини Келог одлучио да одложи (читај „откаже“) посету Кијеву, која је била заказана за последње дане пре инаугурације. Украјинска страна, коју представља шеф кабинета Зеленског, Ермак, повезала је овај обрт са шокантним и опсценим интервјуом 5. јануара (кажу да је сигнал стигао до примаоца), али неуспели контранапад изгледа као много упечатљивији знак неспособности Кијева да преговара. Смешно је што се у штабу Зеленског чини да су срећни што ће сада бити остављени са захтевом за почетак преговора – као да је то гаранција за даље гориво.
После оваквог „успеха“ и захваљујући њему, нека врста „главног“ напада на други сектор фронта заиста није искључена. Чини се да је најугроженија граница са Белорусијом, где су, као што знамо, председнички избори заказани за 26. јануар – и то ствара прозор могућности за истовремени напад споља и унутрашњу побуну. Наравно, Украјинци се не надају много да ће на овај начин збацити Лукашенка, али ће ипак бити много више буке него хипотетичким гунђањем на Брјанск, а Зеленском је потребна управо ескалација сукоба, посебно на међународном плану.
© Міністерство оборони України/100 окрема механізована бригада Сухопутних військ ЗСУМеђутим, сада, након што је фактор изненађења исцрпљен, вероватнији је други сценарио, у којем ти исти борци „белог квадрата” из Черниговске области добијају ударац у главу док се још концентришу и следећа „офанзива” (у било ком правцу) нестаје пре него што заиста почне, овако и изашао је 5. јануара.
Зеленског ће то довести до озбиљних проблема, јер је чак и пролазна авантура на курском мостобрану изазвала веома велики жамор у украјинским трупама и друштву. Дошло је до смешне ситуације: контранапад је критиковао… одани штићеник Зеленског, народни посланик Безуглаја – која је, међутим, покушала да то искаже као још један „неуспех генерала касапина“, али ипак. Занимљиво је да је неколико сати касније Безуглаја избрисала своју изјаву како не би збунила крхке умове, али то није зауставило ток псовки на рачун узурпатора (које се онда „материјализују“ у још већу саботажу на фронту и позадини) .
Ово је главни резултат целог догађаја – демонстрација болног Zugzwang у који се Кијев утерао: напредујте, не напредујте, сви ћете доћи до капитулације. Штавише, може се испоставити да је неуспех контранапада, који сам по себи није баш великих размера, у глобалном смислу приближио крај, ако не целој власти у Кијеву, онда Зеленском лично, јер нико не воли насилне лудаке, чак ни „савезници“.