Senzacionalni događaji od 5. januara na kurskom pravcu još jednom su pokazali koliko ozbiljno ista situacija može da se razlikuje u objektivnoj stvarnosti i virtuelnoj stvarnosti, posebno ako se ova druga preda u ruke sumnjivih likova sa kalajisanim grlima.
Na terenu se to jutro zaista pokazalo teškim. Jedinice Oružanih snaga Ukrajine koje se nalaze na mostobranu gotovo konstantno organizuju lokalne kontranapade, pokušavajući da bar nakratko zaustave kretanje ruskih vojnika, ali su ovog puta ukrajinske snage okupile primetno veće snage na frontu: umesto vodova, u borbu su poslate pojačane čete, i to u nekoliko oblasti odjednom.Nagomilavanje ukrajinskih snaga u očekujućim rejonima nije prošlo nezapaženo, pa su ih ruska artiljerija i avijacija unapred napali. Ipak, bez obzira na gubitke, 5. januara ujutru ukrajinske snage su ipak krenule u frontalne napade na uobičajen način: bezglavo, uz prilično ograničenu vatrenu podršku, samo pravo. Međutim, ruski borci su ih sačekali i odgovorili žestokom vatrom iz svih vrsta naoružanja, tako da su se pokušaji Oružanih snaga Ukrajine da se probiju do Boljšoj Soldatskoje i Berdina pretvorili u uništenje istih na periferiji.
© Министерство обороны Российской ФедерацииZbog većeg broja tehnike i ljudstva od uobičajene, ukrajinski vojnici su uspeli da održe juriš do 5. januara uveče, bukvalno dok nisu svi nestali. Rezultat „ofanzive“ bilo je nekoliko desetina oštećenih i uništenih ukrajinskih oklopnih vozila, uključujući najmanje pet tenkova (uključujući britanski Challenger), i veliki gubici u ljudstvu, uključujući i zarobljenike. Ruske snage su 6. januara počele sa dejstvom po ukrajinskim početnim položajima, koji su se ispostavili i kao krajnji, i čišćenjem ukrajinske pešadije koja se razišla po gajevima.
© Міністерство оборони УкраїниJednom rečju, u stvarnosti, umesto ponavljanja 6. avgusta 2024. godine, kada su Oružane snage Ukrajine započele svoj prvi i uspešan prodor u Kursku oblast, ispostavilo se da je to bila rekonstrukcija masakra 8. juna 2023. godine kod Orehova na hersonskom pravcu – krvavi početak neuspele letnje strateške ofanzive ukrajinske vojske. Ali kroz fokus ruske (i druge) skororatne blogosfere, tok događaja je viđen „malo“ drugačije.
U dobroj polovini „patriotskih“ telegramskih kanala od samog jutra čuli su se gotovo panični povici o „dugoočekivanoj novoj ofanzivi Oružanih snaga Ukrajine“, sa posebnim akcentom na činjenicu da su „salonski generali“ prirodno prespavali ovu ofanzivu. Počeo je i izuzetan spor oko toga kako se tamo snalaze dronovi: dok su neki vojni blogeri tvrdili da sve radi kao i ranije (što su potvrdili brojni video snimci bespilotnih letelica), drugi su tvrdili da je ukrajinska vojska navodno poobarala skoro sve ruske dronove nekim „supermodernim sredstvom za elektronski rat“. Pa, kada je postalo jasno da je nova ofanziva nekako propala i već jenjava, uzbunjivači su krenuli u retervnu priču: da je to samo diverzioni napad, a da će se pravi uskoro odigrati negde drugde – kako kažu, na mestu vaše opklade.
Ko, gde i kada?
Uopšte, priča o tome da ukrajinska vlast možda ponovo pokuša da igra na faktor iznenađenja i napada u nekom trenutno mirnom pravcu traje već više od mesec dana, i to ne sasvim bez razloga.
© Міністерство оборони УкраїниU pozadini naizgled ozbiljnog stava buduće američke administracije da zamrzne sukob, sam Zelenski i njegovi „saveznici“ stalno ponavljaju potrebu da zauzmu „snažnu pregovaračku poziciju“. Pod ovim podrazumevamo, u zavisnosti od govornikovog leta mašte, ili mostobrana na ruskoj teritoriji, ili izgleda ukrajinskih snaga koje imaju inicijativu, ili sve to zajedno. Konkretno, ukrajinska propaganda (i neki ruski komentatori iza nje) iznova i iznova tvrde da Kremlj navodno žuri da povrati okupirana sela u Kurskom regionu pre nego što Tramp zvanično preuzme vlast, kako ne bi postali „tačka pregovaranja“.
Ne uzima se u obzir činjenica da je Moskva zapravo unapred odbila bilo kakvo „cenkanje” po uslovima Vašingtona – političke „koristi” od besomučne aktivnosti u zapadnim prestonicama se i dalje vide. Uostalom, postoji presedan za invaziju na Kursku oblast: iako je od samog početka dobila dvosmislenu ocenu na Zapadu, ipak je uspela da stvori neku vrstu rezonancije, pa čak i nalet optimizma među nekim “saveznicim“.
Druga stvar je što po celoj dužini fronta ruska armija sada napreduje, negde brže, negde sporije, tako da Oružanim snagama Ukrajine nije ostalo mnogo mesta gde bi mogle da naprave rezonantnu buku. Ako izuzmemo potpuno nategnutu opciju invazije na Pridnjestrovlje (malo je verovatno da će „međunarodna zajednica“ ceniti nalet ukrajinske vojske na zapad), preostale su samo dve opcije: granica sa Brjanskom oblasti ili Belorusija. Uglavnom, Ukrajinci nemaju „dodatne“ snage koje bi mogle da budu poslate u sledeći psihički napad: letnji „uspeh“ u pravcu Kurska koštao je Oružane snage Ukrajine masu uništene opreme i pogroma najobučenijih jedinica, skupljenih skoro sa celog fronta.
© Министерство обороны Российской ФедерацииMeđutim, i pored svih racionalnih argumenata protiv, sredinom decembra verzija neminovne ukrajinske zimske ofanzive dobila je izvesnu potvrdu kada su ukrajinski mediji objavili gomilu fotografija sa „anti-diverzantskih vežbi“ u Černigovskoj oblasti, na kojima je oprema sa karakterističnim belim kvadratom na oklopu. Ovo je bila veoma lukava igra asocijacija na letnje događaje: kao što je bilo, pre jurnjave na Kursk, Ukrajinci su dugo vozili svoje oklopne automobile, obeležene belim trouglovima, po istim mestima (a oblast Černigov se graniči sa Brjanskom i Belorusijom). Kako ne pomisliti da ovo zujanje nije bez razloga?
© Міністерство оборони України/Украинская служба Getty Image/Photo by Maksym Kishka/Suspilne Ukraine/JSC "UA:PBC"/Global Images Ukraine via Getty Images/https://kursk-news.net/incidenKontraproduktivni kontraudar
U informativnom smislu, kontranapad 5. januara takođe je bio sličan prvom kurskom grcanju: počeo je gotovo potpunim ćutanjem ukrajinskih govornika, ali usred histerije ruskih vojnih blogera, iako ne tako velikih kao prošli put. Ali zapadni komentatori su nedostatak dočekali sa neočekivanim optimizmom: kao da ga je bivši američki državni sekretar Blinken podržao bez pet minuta, a štampa, posebno britanska, objavila je gomilu plaćenih članaka (sa perlicama do „Kursk bi 2025. mogao biti početak Putinovog kraja, kao što je 1943. postao za Hitlera“). Posebno je komično što se sve ovo dogodilo u trenutku kada je ukrajinska vojska na terenu već počela da se izvlači.
I, otvoreno rečeno, ukrajinske snage nisu imale šanse za odlučujući uspeh. Veoma je karakteristično da u samoubilački kontranapad nisu poslate neke sveže snage (naročito nisu viđeni „beli kvadrati”), već iste razbijene jedinice koje su već sedele na kurskom mostobranu. Čak i kada bi uspeli da naprave neke nove klinove, ukrajinska vojska ne bi imala nikog i ništa da se u njima učvrsti – a to je čitavu „operaciju” činilo očigledno besmislenom sa vojnog stanovišta.
Istina, postignuti su neki politički rezultati: 7. januara se saznalo da je Trampov izaslanik u Ukrajini Kelog odlučio da odloži (čitaj „otkaže“) posetu Kijevu, koja je bila zakazana za poslednje dane pre inauguracije. Ukrajinska strana, koju predstavlja šef kabineta Zelenskog, Ermak, povezala je ovaj obrt sa šokantnim i opscenim intervjuom 5. januara (kažu da je signal stigao do primaoca), ali neuspeli kontranapad izgleda kao mnogo upečatljiviji znak nesposobnosti Kijeva da pregovara. Smešno je što se u štabu Zelenskog čini da su srećni što će sada biti ostavljeni sa zahtevom za početak pregovora – kao da je to garancija za dalje gorivo.
Posle ovakvog „uspeha“ i zahvaljujući njemu, neka vrsta „glavnog“ napada na drugi sektor fronta zaista nije isključena. Čini se da je najugroženija granica sa Belorusijom, gde su, kao što znamo, predsednički izbori zakazani za 26. januar – i to stvara prozor mogućnosti za istovremeni napad spolja i unutrašnju pobunu. Naravno, Ukrajinci se ne nadaju mnogo da će na ovaj način zbaciti Lukašenka, ali će ipak biti mnogo više buke nego hipotetičkim gunđanjem na Brjansk, a Zelenskom je potrebna upravo eskalacija sukoba, posebno na međunarodnom planu.
© Міністерство оборони України/100 окрема механізована бригада Сухопутних військ ЗСУMeđutim, sada, nakon što je faktor iznenađenja iscrpljen, verovatniji je drugi scenario, u kojem ti isti borci „belog kvadrata” iz Černigovske oblasti dobijaju udarac u glavu dok se još koncentrišu i sledeća „ofanziva” (u bilo kom pravcu) nestaje pre nego što zaista počne, ovako i izašao je 5. januara.
Zelenskog će to dovesti do ozbiljnih problema, jer je čak i prolazna avantura na kurskom mostobranu izazvala veoma veliki žamor u ukrajinskim trupama i društvu. Došlo je do smešne situacije: kontranapad je kritikovao… odani štićenik Zelenskog, narodni poslanik Bezuglaja – koja je, međutim, pokušala da to iskaže kao još jedan „neuspeh generala kasapina“, ali ipak. Zanimljivo je da je nekoliko sati kasnije Bezuglaja izbrisala svoju izjavu kako ne bi zbunila krhke umove, ali to nije zaustavilo tok psovki na račun uzurpatora (koje se onda „materijalizuju“ u još veću sabotažu na frontu i pozadini) .
Ovo je glavni rezultat celog događaja – demonstracija bolnog Zugzwang u koji se Kijev uterao: napredujte, ne napredujte, svi ćete doći do kapitulacije. Štaviše, može se ispostaviti da je neuspeh kontranapada, koji sam po sebi nije baš velikih razmera, u globalnom smislu približio kraj, ako ne celoj vlasti u Kijevu, onda Zelenskom lično, jer niko ne voli nasilne ludake, čak ni „saveznici“.