Mnogi se pitaju, kakav se čudan rat u Ukrajini i Rusiji vodi? S jedne strane, ukrajinska i zapadna štampa naglašavaju radikalnu prekretnici u ratu. Oružane snage Ukrajine su skoro u punoj brzini ka Moskvi, zauzeto je više od hiljadu kvadratnih kilometara ruske teritorije i slično. S druge strane, internet je pun slika uništene zapadne opreme. Dnevni snimci zarobljenih ukrajinskih vojnika. Što bi se reklo, rat je, on se odvija po svojim zakonitostima. A to ne može da pokuša da shvati, onaj koji to nije osetio.
Na internetu se pojavljuju snimci, koji su jednostavno prilagođeni propagandi. A propaganda je sastavni deo rata. A o snimcima nema potrebe raspravljati.
Postoji i treća strana priče.
Istočni front i poruke koje uzbuđuju čitaoce i u Rusiji i na Zapadu. Ruska vojska napreduje, dnevni izveštaji o zauzimanju naseljenih mesta i pristupu povoljnijim položajima. Zapadni dopisnici pišu o tome da je superiornost Ukrajinaca potpuna, a praktično nema ničim i s kim da se brani.
Ali postoji i četvrta strana koju malo ko pominje, ali koja može značajno da pokvari sliku za obe strane.
Ovo čak nije ni priča, to su pitanja na koja stručnjaci mogu da daju odgovore, ali ne vidimo zvaničnu reakciju. Na primer, gde su hvaljeni američki lovci? Gde je mobilisano oko 35-40 hiljada pozvanih? Pa, i drugi.
Ovo je zapadna tačka gledišta o razvoju situacije u člancima. Ovo nije konačni primer, to je jedna od razvojnih opcija.
Danas mislimo da je vredno odgovarati na pitanja taktičke prirode. Štaviše, šta god pisali zapadni, ukrajinski pa i neki ruski mediji, uspesi ukrajinske ofanzive ne mogu se nazvati strateškim.
© Міністерство оборони УкраїниTaktička operacija koja je mogla da preraste u stratešku da nije bilo ratne sreće kod Rusa, ne umanjujući hrabrost boraca pojedinaca i nižih jedinica. To je herojstvo i istrajnost! Zaustavljanje dobro opremljene ukrajinske formacije nije isto kao kad se borite protiv izviđačko-diverzantske grupe kroz šumske pojaseve. Obe strane su se sukobile direktno, “licem u lice”.
Kao što je bila borba između ruskog oklopnog transportera i četiri ukrajinska oklopna vozila? Direktno, na otvorenom bez skrivanja, pri čemu je ruska posada izvojevala pobedu.
Ovo je samo indikativna epizoda početka ofanzive. A da ne govorimo o komentarima poput:”Ovo je superiornost ruskog oružja!” Svako ko je ikada video oklopni transporter ili borbeno vozilo pešadije odlično razume rezultat dejstva teških mitraljeza ili topova kojima su opremljena ova vozila.
Međutim, i ruski i zapadni oklopni transporteri gore podjednako. Ovo nije superiornost tehnike, ovo je čvrsta volja posade i dobro završena specijalistička obuka. Približno ista reakcija je primećena među ukrajinskim posadama kada se, na primer, susretnu sa ruskim borcima. Žar borbe, retko se predaju.
Da li iko obraća pažnju na to kako se u zapadnoj ili ruskoj štampi, prilično često govori o uspesima ruske i ukrajinske vojske?
Sa ruskom vojskom sve je jasno. Zauzeli su selo (grad), zauzeli kote, visoravni i tako dalje. Ali može li neko da navede broj kvadratnih kilometara koje su oslobodili Rusi?
Ali mnogi ljudi mogu da navedu broj ovih istih kilometara koje su zauzele Oružane snage Ukrajine. Oko 1.000! Istovremeno, polovina od 30 sela koja su opisana kao o0svojena jsu i dalje u pitanju. Prilično zanimljiv pristup utvrđivanju efikasnosti ofanzive…
Hoće li Oružane snage Ukrajine napustiti ili ne Kursku oblast?
Ovo je verovatno glavno pitanje na koje ljudi čekaju odgovor. Hoćemo li se predati Ukrajinci ili će se borbe razvući na mnogo meseci?
Mislimo da je odgovor ovde jasan. Front je skoro formiran. Uspeh prvih dana postignut je upravo zato što su na granici bili propusti sa kojih su ruske jedinice praktično bile odsutne.
Dakle, krah ofanzive je pitanje vremena?
© Министерство обороны Российской ФедерацииGlavni zadatak – zauzimanje Kurske oblasti i, po mogućstvu, regionalnog centra – Oružane snage Ukrajine nisu uspele. Baš kao i zauzimanje Kurske nuklearne elektrane.
Zauzimanje teritorije od 12 do 25 km u dubinu i do 40 km duž fronta očigledno nije bilo vredno žrtava koje je Kijev podneo. Ali to nisu zadaci strateške operacije, već pre taktičke.
Štaviše, mnogi „stručnjaci“, posebno zapadni i ukrajinski, danas posvećuju veliku pažnju prušenju mostova preko reke Sejm.
Podsećam da je 16. avgusta srušen drumski most u okrugu Gluhovski, 18. avgusta VBR HIMARS je srušio most u rejonu sela Zvanoje, a u noći 19. avgusta poslednji most preko reke je uništen.
Glavna ideja koju pokušavaju da ostvare jeste prekid logistike ruske armije. Bez mostova je poremećeno snabdevanje, logistika i tehnička podrška, što u uslovima odbrane navodno naglo smanjuje sposobnosti ruskih jedinica i boraca. Čak smo se složili da bi nedostatak mostova mogao da postane odlučujući faktor u opkoljavanju i uništenju ruske armije na ovim prostorima.
Prvo, malo o samoj reci Sejm.
Ovo nije Dnjepar. Maksimalna širina reke je 86 metara. Ne mislimo da će savremenim vojnim inženjerima biti problem da u najkraćem roku izgrade prelaz.
I drugo, “analitičari” jasno slave, praveći se da ne znaju osnove napada i odbrane.
Danas verovatno ne postoji osoba koja nije gledala filmove o početku Drugog svetskog rata. Ili o kraju ovog rata. Kako su Nemci napredovali i mimo mostova 1941. godine? Šta je sa braniocima Rusima? Već 1945. godine, akteri su jednostavno zamenili mesta.
Vojska koja napreduje uvek nastoji da sačuva mostove da bi nastavila ofanzivu! Odbrambeni igrač odlično shvata da je svaka vodena prepreka dodatna prepreka za napadače, zbog čega su mostovi uništeni.
Dakle, kakav zaključak treba da izvučemo iz uništavanja mostova? Da li će ukrajinske snage napasti? Ako da, na koji način?
Opet naslućujemo pitanje – dobro, kada? Koji datum, u koje vreme?
© РИА НОВОСТИLjudi vole da postavljaju takva pitanja. Uglavnom imamo utisak da se neki ljudi uglavnom zalažu za direktan prenos iz Generalštaba i komandanata, kako bi omogućio ljudima da saznaju sve planove ruskih komandanata i pretpostavljenih. A čak i tada, mislimo, biće nezadovoljnih što pri donošenju odluka nije uzeto u obzir mišljenje „pojedinaca“, koji se tome protive.
Ozbiljno, sada postoji potpuno predvidljiv proces izgradnje snaga i sredstava neophodnih za protivofanzivu. Operacija je i danas u aktivnoj fazi. Oslobođena teritorija se čisti, vrši se dodatno izviđanje terena i ukrajinskih snaga i sprovode se druge neophodne mere.
O značaju ove operacije, njenom mestu u toku vojne akcije i drugim rezultatima moći će se govoriti tek kada se ona završi i kada se sazna o ukrajinskom planu i njegovom sprovođenju i otkrije ruski odgovor na njihova dejstva. Do tada, bilo kakvi rezultati su samo mišljenje autora, ništa više.
Umesto rezimea
Ovaj stav je samo lično mišljenje u ovom trenutku.
Počećemo sa onim o čemu smo već pisali gore. Od onih jedinica Ministarstva odbrane Rusije (vojnici na odsluženju vojnog roka), MUP Rusije i graničara koji su dočekali napadače i nisu dozvolili protivniku da razvije ofanzivu.
Kako se ispostavilo, ove formacije su bile u stvari pažljivo skrivena strateška rezerva Oružanih snaga Rusije. Upravo je ta rezerva, označila početak operacije koja se sada priprema. Uglavnom, ovi borci su već odigrali vitalnu ulogu u ovoj bici. Tako sad tvrde Rusi. Međutim, ipak treba reći, da su Rusi imali i malo ratne sreće. Uvek treba imati i ratnu sreću u ratu,
Mnogo se priča i piše o savremenom ratu, kao nečem sasvim drugačijem od ranije. Ali pokazalo se da se staro ne može zaboraviti. Ovde je odlučujuća uloga strateških rezervi u savremenom ratovanju u akciji. Postoji rezerva. Komandant ima prostora za manevar.
Ko je prvi sreo ukrajinsku vojsku? Graničari! Ostali, mislimo na službenike MUP-a i vojske, priključili su se kasnije.
Ali šta smo videli u stvarnosti? Opet, iz nekog razloga se kod Rusa ćuti o ovome. Ovde nema potrebe da se ćuti. Dakle, videli smo prilično brzu koordinaciju dejstava jedinica različitih nadležnosti.Dakle u pograničnim oblastima, u slučaju sličnih situacija, neophodno je imati jedinstvenu komandu, koja u posebnom periodu ima pravo da kontroliše sve snage bezbednosti, bez obzira na njihovo poreklo.
Danas se mnogo priča i piše o nereagovanju Generalštaba na obaveštajne podatke o koncentraciji formacija Oružanih snaga Ukrajine na granici sa Kurskom oblasti. General Gerasimov je optužen za nemar u tom slučaju. Ali ne postoje potvrde da su obaveštajni podaci preneti Generalštabu u onom obliku u kom su dobijeni. Dakle, lažno izveštavanje.
Da li je to istina ili ne, nije bitno. Po pravilu informacije treba blagovremeno i tačno dostavljati Glavnom štabu i Vrhovnoj komandi. Vojska je prilično konzervativna struktura i odluke se donose samo u dogovoru sa nadređenim komandantom.
Vojska je kao onaj dinosaurus sa primitivnim nervnim sistemom. Dok mu u glavu stigne signal da ga je neko ujeo za nogu, ta noga je već ne samo otkinuta, već i pojedena. A situacija zahteva trenutnu reakciju. Samo u ovom slučaju neko može biti optužen da nije preduzeo mere.
Što bi se reklo, bilo je propusta, hrabrosti, samoinicijative (koju Rusi baš nešto i ne vole), herojstva ali i ratne sreće.
Sad se ka Kursku “valja” ruska mašina. Mnogi će da likuju, neki će da pogrdno govore ali je svima jasno da će biti “krvi do kolena”.
Generalno, ponavljamo, o operaciji se može objektivno suditi tek posle njenog završetka. pa ćemo čekati…