Победа Доналда Трампа на последњим председничким изборима у САД изазвала је прави политички и друштвени преокрет, како унутар његове земље, тако и у будућим изгледима иностраног деловања новог председника у његовом другом мандату на челу Сједињених Држава. У контексту опште перцепције скорог почетка ере дубоких промена у светском геополитичком поретку и, посебно, у односима Сједињених Држава и Русије, занимљиво је осврнути се на прошлост ових односа како бисмо покушали да откријемо и разумемо правце њиховог развоја у периоду који је пред нама.
Ако бисмо морали у две речи да дефинишемо историјске односе између Русије и Сједињених Држава у периоду од краја Другог светског рата до имплозије Совјетског Савеза, подвукли бисмо, у првој апроксимацији, односе сукоба и поштовања: сукоб као последицу идеолошког и политичког антагонизма и поштовање као последицу међусобне перцепције директног војног капацитета другог да уништи супротну страну.
Али није увек било овако. Пре, током и после овог периода, две земље су пролазиле кроз периоде зближавања и анимозитета, у корак са догађајима који су се у великој већини случајева дешавали ван њихових граница, са обостраном жељом да се избегне сукоб са катастрофалним последицама на глобалном нивоу. Током дугог периода Хладног рата, преовладао је такозвани „мирни суживот“, термин околности који је сковао Никита Хрушчов и експлицитно прихваћен од стране две силе и остатка света.
У почетку ових односа, током сукоба са Енглеском који је довео до рађања Сједињених Држава, Катарина Велика је вешто одржавала Руско царство у неутралној позицији повољној за америчке устанике. Године 1803. Русија и САД су успоставиле дипломатске односе и убрзо по завршетку грађанског рата, 1867. године, цар Александар II им је продао Аљаску за 7,2 милиона долара, са идејом да избегне хипотетички нови сукоб са Британцима након пораза Русије у Кримском рату.
Током 19. века и до распада Руске империје, нормалност ових односа била је само засењена негативним утицајем масакра (погрома) Јевреја у Русији, што је изазвало климу дубоког негодовања у америчком јавном мњењу. У ствари, до објаве рата Немачкој дошло је након пада цара и повлачења из рата које је одлучио нови совјетски режим, што није спречило америчку подршку белим армијама током грађанског рата који је покренут после Октобарске револуције у Русији.
Међутим, ова ситуација се није поновила у Другом светском рату. Након уласка Сједињених Држава у сукоб, Совјетски Савез је добио велику количину америчке помоћи у виду материјала и опреме, који су били од суштинског значаја за развој операција на Истоку и у коначном исходу, из којег је Совјетски Савез настао претворен у велику силу, а недуго затим и у нуклеарну суперсилу решену да се изједначи са Сједињеним Државама по моћи и утицају и бори се са њима за светску власт.
Дуги период хладног рата
Врло брзо након завршетка рата против Осовине, док су Американци и њихови западни савезници демобилисали своје армије и суочили се са реконструкцијом европске територије, Совјетски Савез је задржао своју војну моћ и политички немири су се повећали у земљама које се граниче са њим, уступајући место сателиту комунистичких режима Москви. Перцепција опасности по Западну Европу подстакла је жељу Уједињеног Краљевства и Француске, а касније и Бенелукса и Италије, да се суоче са совјетском претњом путем одбрамбеног савеза, потписивањем Бриселског пакта у марту 1948. Истог дана, председник Труман је изјавио у Конгресу: „Уверен сам да ће резолуција слободних нација бити усклађена тако што ће наше слободне нације бити једнаке у заштити.”
Догађаји су почели да се одвијају у лето те године. У јуну 1948. године почела је прва озбиљна криза: берлинска блокада, која је трајала до маја 1949. године. Нешто раније, у априлу, потписан је Вашингтонски уговор, којим су Американци и Европљани створили Северноатлантски савез, НАТО. Сједињене Државе су напустиле своју изолацију пре Другог светског рата, прихватиле подршку Западној Европи и ривалство са СССР, и почела је ера геополитичке биполарности. Већ 1949. године СССР је детонирао своју прву фисиону бомбу, а 1955. године своју прву хидрогенску бомбу. Две велике силе са нуклеарном снагом стајале су на челу два антагонистичка света, раздвојена у Европи оним што се звало гвоздена завеса. Почео је тај дуги период познат као Хладни рат.
Од 1945. године било је шеснаест председника у Белој кући и десет лидера, прво совјетских, а потом председника Руске Федерације, у Кремљу. Од тада, свет је уроњен у дугу серију ратова, сукоба, тензија и догађаја од изузетног значаја који су тестирали односе између два блока: поменута блокада Западног Берлина, Корејски рат, Кубанска револуција, Вијетнамски рат, криза у Конгу, инвазија у Заливу свиња, кубанска ракетна криза, ратови између Израела и Арапа, процес деколонизације у Африци и ратови у Авганистану, из којих су обе стране изашле унутар дугог ланца криза и тензија које стављају и настављају да стављају на тест капацитет и корисност УН, инструмента планетарних односа који је направљен по мери победника у Другом светском рату и који је служио и служи као сценско и дијалектичко бојно поље за сређивање позиција и формулисање међусобних оптужби.
Однос је остао напет, али су се два света, предвођена двема суперсилама, суочавала све до нестанка СССР, увек тражећи сценарије далеко од свог безбедносног гласија. Било је посебно опасних момената, као што су кубанска ракетна криза 1962. године, вежбе Able Archer 1983. године, које су Совјети сматрали уводом у нуклеарни рат, или обарање Korean Air flight 007, такође 1983. године. Било је и периода детанта, попут оних који су довели до апсурдног путовања Никите Хрушчова и његове супруге Нине 1959. године у Сједињене Државе, на позив председника Ајзенхауера. Хрушчов је тада изјавио да ће СССР ускоро достићи животни стандард Сједињених Држава.
Реалност је убрзо показала да комунистички систем никада неће постићи овај циљ. Стратешки и економски изазов Роналда Регана са његовом Стратешком одбрамбеном иницијативом, која се састоји од противракетног система са свемирским оружјем за заштиту САД од нуклеарног напада, био је огроман изазов за систем и државу која је извршила инвазију на Авганистан 1979. године, и десет година касније морао је да се повуче из Авганистана, остављајући је у рукама талибана и са теретом неуспеха који је већ наговестио мрачну судбину.
Мултиполарност и неизвесност
Између марта 1990. и децембра 1991. године СССР се распао и његових петнаест република прогласило је независност. Односи између Сједињених Држава и Руске Федерације који су произашли из колапса, као и односи између њених председника, Клинтона и Јељцина, ушли су у период детанта, којим је председавала срдачност и саучесништво између њих двојице, у окружењу крајње слабости у Русији пуној унутрашњих тензија, корупције и економског колапса, рата у Чеченији и друштвеног пораза у првој земљи. На крају је Борис Јељцин предао власт свом премијеру Владимиру Путину у изненађујућој сцени у Кремљу коју су сви очекивали, 31. децембра 1999. године.
Тако је почела Путинова ера, која траје и дан-данас, када се Путин смењује на месту председника Руске Федерације са својом десном руком Дмитријем Медведевом, који је председавао Федерацијом од 2008. до 2012. године. Са њим на власти, било у Председништву или у сенци током Медведевог мандата, Путин је имао посла са председницима Бушшом млађим, Обамом, Трампом, Бајденом и поново, од јануара ове године, са Трампом. Русија се променила, свет се променио и све до јануара односи САД са Русијом, после инвазије на Украјину, одвијали су се у атмосфери која би се могла описати као предратна, преко НАТО.Ових дана, од када је Трамп ступио на дужност другог мандата после Бајденове паузе, доживљавамо почетак новог односа за који се за сада претпоставља да је посебно неизвестан, са могућим окончањем рата у Украјини и великим изгледима за важне будуће промене не само у односима САД са Русијом, већ и САД са Европом. За очекивати је да ће нам наредни месеци, па чак и наредни дани, донети нова изненађења. Глобална стабилност је у питању.