MOŽE LI IRANSKA PVO SA S-300PMU-2 ZAUSTAVITI IZRAELSKE RAKETNE NAPADE?

Posle ograničenih izraelskih vazdušnih udara na iranske ciljeve u ranim satima 26. oktobra, u kojima su izraelski avioni lansirali veliki broj balističkih projektila izvan iranskog vazdušnog prostora, iranski kopneni sistemi protivvazdušne odbrane sami su preuzeli odgovornost za presretanje dolazećih napada.

Dok Iran raspolaže nizom domaćih i sovjetskih sistema dugog dometa, ubedljivo najviše pažnje je skrenuo ruski sistem S-300PMU-2, čija je jedinica jačine jednog puka isporučena zemlji 2016. godine. Isporuke su uključivale šesnaest lansera sa transporterima, radara za praćenje i zahvat ciljeva 96L6E, radara za gađanje ciljeva (nišanski radar) 30N6E2 i radara za upravljanje borbom (radar u sistemu za upravljanje vatrom) 64N6E2 i druge prateće komponente. S-300PMU-2 je prvi put uveden u naoružanje 2004. godine i prvobitno je napravljen skoro isključivo za izvoz u Kinu zbog nedostatka sredstava za nabavku od strane Ministarstva odbrane Rusije, pre nego što je počeo da se izvozi u Alžir, Vijetnam i Azerbejdžan. Sistem pruža višeslojnu protivvazdušnu odbranu sa komplementarnim klasama raketa dugog, srednjeg i kratkog dometa, a dizajniran je sa naglaskom na visokoj mobilnosti kako bi se maksimizirala preživljavanje.

Značajan uzrok neizvesnosti u vezi sa mogućnostima iranskih sistema S-300PMU-2 ostaje da li su bili opremljeni raketama zemlja-vazduh 48N6DM, za koje se navodi da su kompatibilne sa nadograđenom varijantom sistema i takođe služe kao primarni veliki domet naoružanje novijeg sistema S-400. Ove rakete imaju posebno napredne protivraketne sposobnosti zbog svojih naprednijih senzora i većih brzina koje prelaze 14 Maha, što im omogućava da gađaju mete veoma visokim nadzvučnim brzinama, uključujući hipersonične brzine koje prelaze 8 Maha. presretanje ciljeva koji putuju brzinom većom od 8 maha na dometima od 250 kilometara – performanse kojima ne može da parira niti jedna izraelska raketa sa vazdušnim lansiranjem i vrlo malo raketa iz sistema vazduuh zemlja u svetu. Izveštava se da je Iran 2020. godine dobio nove rakete za svoje S-300, za koje se spekulisalo da su 48N6DM rakete, iako to ostaje nepoznato. Interes Irana za sistem S-400 pre 2020. godine, a njegovi iranski zvaničnici su izjavili da nisu zainteresovani za S-400 nakon te godine, možda odražavaju činjenicu da se smatra da su S-300 dovoljno nadograđeni.

Bez 48N6DM, standardno naoružanje najdužeg dometa za S-300PMU-2 je 48N6E2 koje ima domet od 200 kilometara i ne može pouzdano da presreće rakete koje lete brzinom većom od 5 maha. Ipak, ovo se i dalje smatra dovoljnim za presretanje izraelskih raketa vazduh-zemlja, pri čemu najbrže takve rakete u izraelskom arsenalu lete brzinom nešto više od 3 maha, a većina je znatno sporija. Činjenica da S-300PMU-2 pruža višeslojnu odbranu, što znači da ako ne uspeju da presretnu na velikom dometu, mogu ponovo da gađaju pomoću projektila kraćeg dometa iz serije 9M96, dodatno pojačava njihove protivraketne sposobnosti. Još jedan značajan faktor u njihovu korist je njihova sposobnost da deluju kao deo mreže sa drugim sredstvima protivvazdušne odbrane, uključujući komplementarne sisteme kratkog i srednjeg dometa, kao što su sistemi Tor-M1 koje isporučuje Rusija, i domaći dokazani sistem 3rd Khordad, koji su u mogućnosti da dele podatke senzora i obezbede komplementarne slojeve vatre. S-300PMU-2 takođe može da se poveže sa iranskim radarskim sistemom velikog dometa Rezonans-NE koji je isporučen iz Rusije, koji je dobro optimizovan za upozorenje protivvazdušne odbrane na dolazak ciljeva niskog radarskog preseka, kao što su stelt lovci i krstareće rakete na veoma velikim udaljenostima – omogućavajući S-300 da usmere svoje senzore na pravce putanje napadača.

Za Iran, S-300PMU-2 igra važnu ulogu u njegovoj odbrani, iako daleko manje centralnu od ruskih sistema za druge države kao što su Indija, Vijetnam i Alžir. Ključni razlog za to je ograničen nivo poverenja između Teherana i Moskve zbog povlačenja ove druge iz više ugovora o snabdevanju naprednom vojnom opremom. Zaista, S-300PMU-2 koje je nabavio Iran prvobitno su napravljeni da ispune porudžbine iz Sirije, pre nego što se Moskva pod pritiskom Zapada povukla iz sporazuma i odbila da snabdeva Damask bilo kakvim modernim sistemima protivvazdušne odbrane dugog dometa. Iran je i sam video kako se Rusija povlači iz brojnih sporazuma o naoružanju, uključujući sporazum o licencnoj proizvodnji tenkova T-72 devedesetih godina prošlog veka, pri čemu je Moskva pod pritiskom Zapada odbijala da izvozi širok spektar opreme u Iran koja je bila veoma prodavana širom sveta. Prvu iransku narudžbu za ruske sisteme protivvazdušne odbrane dugog dometa, odnosno S-300PMU-1 naručene 2007. godine, Rusija je jednostrano prekinula 2010. godine od strane nove administracije predsednika Dmitrija Medvedeva, što je rezultiralo značajnim diplomatskim sukobima između dve zemlje.

© Islamic Republic of Iran Armed Forces/نیروهای مسلح جمهوری اسلامی ایران

Iran se uzdržao od velikih nabavki ruskih sistema protivvazdušne odbrane, već je umesto toga investirao u razvoj domaćih sistema. Najznačajniji među njima, Bavar 373, ušao je u službu od sredine 2010-ih u sve sposobnijim varijantama, a objavljeno je da je u aprilu takođe postigao domet od 300 kilometara kroz integraciju nove rakete Sayyad 4B. Iako su mogućnosti Bavar 373 i dalje veoma neizvesne, smatra se da je razvoj sistema imao koristi od obrnutog inženjeringa tehnologija S-300, kao i od tekuće razmene tehnologije sa Kinom i Severnom Korejom, koje su razvile najsavremenije sisteme protivvazdušne odbrane koji su konkurentni ruskim. S-400 u mnogim aspektima njihovih performansi. S obzirom na to da su tehnologije S-300PMU-2 stare više od dve decenije, postoji značajna mogućnost da Bavar 373 i drugi mnogo noviji iranski sistemi danas nude naprednije mogućnosti u odnosu na one iz ruskog sistema, uprkos nedavnim nadogradnjama S-300.