МОЖЕ ЛИ ИРАНСКА ПВО СА С-300ПМУ-2 ЗАУСТАВИТИ ИЗРАЕЛСКЕ РАКЕТНЕ НАПАДЕ?

После ограничених израелских ваздушних удара на иранске циљеве у раним сатима 26. октобра, у којима су израелски авиони лансирали велики број балистичких пројектила изван иранског ваздушног простора, ирански копнени системи противваздушне одбране сами су преузели одговорност за пресретање долазећих напада.

Док Иран располаже низом домаћих и совјетских система дугог домета, убедљиво највише пажње је скренуо руски систем С-300ПМУ-2, чија је јединица јачине једног пука испоручена земљи 2016. године. Испоруке су укључивале шеснаест лансера са транспортерима, радара за праћење и захват циљева 96Л6Е, радара за гађање циљева (нишански радар) 30Н6Е2 и радара за управљање борбом (радар у систему за управљање ватром) 64Н6Е2 и друге пратеће компоненте. С-300ПМУ-2 је први пут уведен у наоружање 2004. године и првобитно је направљен скоро искључиво за извоз у Кину због недостатка средстава за набавку од стране Министарства одбране Русије, пре него што је почео да се извози у Алжир, Вијетнам и Азербејџан. Систем пружа вишеслојну противваздушну одбрану са комплементарним класама ракета дугог, средњег и кратког домета, а дизајниран је са нагласком на високој мобилности како би се максимизирала преживљавање.

Значајан узрок неизвесности у вези са могућностима иранских система С-300ПМУ-2 остаје да ли су били опремљени ракетама земља-ваздух 48Н6ДМ, за које се наводи да су компатибилне са надограђеном варијантом система и такође служе као примарни велики домет наоружање новијег система С-400. Ове ракете имају посебно напредне противракетне способности због својих напреднијих сензора и већих брзина које прелазе 14 Маха, што им омогућава да гађају мете веома високим надзвучним брзинама, укључујући хиперсоничне брзине које прелазе 8 Маха. пресретање циљева који путују брзином већом од 8 маха на дометима од 250 километара – перформансе којима не може да парира нити једна израелска ракета са ваздушним лансирањем и врло мало ракета из система ваздуух земља у свету. Извештава се да је Иран 2020. године добио нове ракете за своје С-300, за које се спекулисало да су 48Н6ДМ ракете, иако то остаје непознато. Интерес Ирана за систем С-400 пре 2020. године, а његови ирански званичници су изјавили да нису заинтересовани за С-400 након те године, можда одражавају чињеницу да се сматра да су С-300 довољно надограђени.

© Islamic Republic of Iran Armed Forces/نیروهای مسلح جمهوری اسلامی ایران

Без 48Н6ДМ, стандардно наоружање најдужег домета за С-300ПМУ-2 је 48Н6Е2 које има домет од 200 километара и не може поуздано да пресреће ракете које лете брзином већом од 5 маха. Ипак, ово се и даље сматра довољним за пресретање израелских ракета ваздух-земља, при чему најбрже такве ракете у израелском арсеналу лете брзином нешто више од 3 маха, а већина је знатно спорија. Чињеница да С-300ПМУ-2 пружа вишеслојну одбрану, што значи да ако не успеју да пресретну на великом домету, могу поново да гађају помоћу пројектила краћег домета из серије 9М96, додатно појачава њихове противракетне способности. Још један значајан фактор у њихову корист је њихова способност да делују као део мреже са другим средствима противваздушне одбране, укључујући комплементарне системе кратког и средњег домета, као што су системи Тор-М1 које испоручује Русија, и домаћи доказани систем 3rd Khordad, који су у могућности да деле податке сензора и обезбеде комплементарне слојеве ватре. С-300ПМУ-2 такође може да се повеже са иранским радарским системом великог домета Резонанс-НЕ који је испоручен из Русије, који је добро оптимизован за упозорење противваздушне одбране на долазак циљева ниског радарског пресека, као што су стелт ловци и крстареће ракете на веома великим удаљеностима – омогућавајући С-300 да усмере своје сензоре на правце путање нападача.

За Иран, С-300ПМУ-2 игра важну улогу у његовој одбрани, иако далеко мање централну од руских система за друге државе као што су Индија, Вијетнам и Алжир. Кључни разлог за то је ограничен ниво поверења између Техерана и Москве због повлачења ове друге из више уговора о снабдевању напредном војном опремом. Заиста, С-300ПМУ-2 које је набавио Иран првобитно су направљени да испуне поруџбине из Сирије, пре него што се Москва под притиском Запада повукла из споразума и одбила да снабдева Дамаск било каквим модерним системима противваздушне одбране дугог домета. Иран је и сам видео како се Русија повлачи из бројних споразума о наоружању, укључујући споразум о лиценцној производњи тенкова Т-72 деведесетих година прошлог века, при чему је Москва под притиском Запада одбијала да извози широк спектар опреме у Иран која је била веома продавана широм света. Прву иранску наруџбу за руске системе противваздушне одбране дугог домета, односно С-300ПМУ-1 наручене 2007. године, Русија је једнострано прекинула 2010. године од стране нове администрације председника Дмитрија Медведева, што је резултирало значајним дипломатским сукобима између две земље.

© Islamic Republic of Iran Armed Forces/نیروهای مسلح جمهوری اسلامی ایران

Иран се уздржао од великих набавки руских система противваздушне одбране, већ је уместо тога инвестирао у развој домаћих система. Најзначајнији међу њима, Bavar 373, ушао је у службу од средине 2010-их у све способнијим варијантама, а објављено је да је у априлу такође постигао домет од 300 километара кроз интеграцију нове ракете Sayyad 4B. Иако су могућности Bavar 373 и даље веома неизвесне, сматра се да је развој система имао користи од обрнутог инжењеринга технологија С-300, као и од текуће размене технологије са Кином и Северном Корејом, које су развиле најсавременије системе противваздушне одбране који су конкурентни руским. С-400 у многим аспектима њихових перформанси. С обзиром на то да су технологије С-300ПМУ-2 старе више од две деценије, постоји значајна могућност да Bavar 373 и други много новији ирански системи данас нуде напредније могућности у односу на оне из руског система, упркос недавним надоградњама С-300.