Израел је, за разлику од Сједињених Држава, показао своју одлучност да одговори силом на сваки напад Ирана или његових заступника против њега. Међутим, није вредна пажње само спремност Израела да употреби силу, већ и његова склоност да то учини на начин који приморава и ограничава иранску моћ.
Сједињене Државе би требале да извуку поуке из приступа Израела, посебно његовог напада унутар Ирана од 19. априла, и да примене, заједно са Израелом, стратегију принуде која настоји да ограничи, деградира и на крају уруши ирански режим.
Бајденова администрација је тек недавно почела да цени овај приступ када је уклонила иранског прокси команданта као одговор на ирански напад дроном 28. јануара у којем су убијена три америчка војника. Од тада се чини да је Иран паузирао нападе на америчко људство. До тог тренутка, Сједињене Државе су одговориле на ескалацију иранских проксија тако што су нападале складишта оружја и убијале иранске војне посматраче ниског нивоа, описујући сваки одговор као „самоодбрану“. Није изненађујуће да су ти одговори само подстакли иранску ескалацију.
Оно што је потребно је трајна и хируршка војна сила која ће навести иранску власт да преиспита своје тренутне и дугорочне акције. Такав приступ може приморати Иран да се уздржи од напада на америчке и партнерске снаге, што би резултирало већом стабилношћу и миром у региону.
Изазивање парализе војног планирања у круговима иранског руководства део је крајњег стања колапса власти, за шта Јеврејски институт за националну безбедност Америке (JINSA) тврди од 2020. године.
На основу тога како су се Сједињене Државе односиле према Совјетском Савезу, председник и извршни директор JINSA др Мајкл Маковски објаснио је „колапс режима“ као унапређење „процеса политичке декомпозиције који је већ у току у Ирану и не чини ништа да га успори… [и] спроведе кампању да погорша унутрашње противречности режима и унутрашње тензије тако да се он на крају уруши изнутра.”
Израелски удар 19. априла који је онемогућио радарски систем у нуклеарном постројењу Натанз у Исфахану представља кључни корак у овом приступу. Сада, Иран треба да узме у обзир да Израел може продрети у његову противваздушну одбрану и нанети штету критичној инфраструктури унутар Ирана – нешто што ће без сумње фрустрирати унутрашње кругове Ирана о томе шта би требало да уради следеће.
Тај ефекат принуде одражава начин на који је Израел одговорио на проксије које подржава Иран у целом региону током последње деценије и свакако од 7. октобра.Из перспективе овог крајњег стања подстицања парализе планирања, израелски циљ искорењивања Хамаса у Гази не само да елиминише фундаменталну безбедносну претњу, већ и ослобађа Иран од посредника на прагу Израела, чиме се компликују напори Ирана да нападне Израел и истовремено смањује ирански отисак у регион.
Акције Израела у Сирији довеле су до одлуке Ирана да повуче своје присуство из земље почетком 2024. године након што је Израел елиминисао низ иранских официра крајем 2023. године. Иран је схватио да не може да одржи своје присуство или активност у Сирији.
Што се изгледи за “колапс режима” више повећавају, то су више подељени политички и војни саветници и доносиоци одлука Ирана. Један од начина да се те поделе продубе је употреба силе да би се утицало на ирански стратешки прорачун, чиме се мења ток доношења одлука иранског режима.
Данас мора постојати повећан степен унутрашњих трвења унутар иранских кругова који доносе одлуке. Важно је да је Иран одлучио, барем за сада, да не одговара на израелски удар 19. априла. Процес доношења одлука је вероватно додатно компликован неочекиваним председничким изборима и повезаним питањем сукцесије након изненадне смрти иранског председника и министра спољних послова.
Мајк Тајсон је рекао да „свако има план док га не ударе у уста“. Због израелског принудног приступа сили, Иран не може да идентификује боксерски ринг. Подижући унутрашњу конфузију, Израел је помогао иранском режиму да предузме кораке ка свом политичком распадању, ако не и колапсу.
Иран мора да разматра своје опције, пошто је био осрамоћен у својој конфронтацији између држава и Израела, изгубивши три висока генерала у Сирији и преко 300 бораца Хезболаха и инфраструктуру у Либану. Ускоро ће изгубити заступника у Гази. Једина успешна регионална ескалација била је од стране Хута, над којима је Иран имао мало директне контроле.
Ако спречавање Хамаса да понови своје акције од 7. октобра није довољно оправдање за подршку безусловној помоћи Израелу, онда би требало да буде спречавање његовог покровитеља, иранског режима, да планира сопствену будућност.