Izrael je, za razliku od Sjedinjenih Država, pokazao svoju odlučnost da odgovori silom na svaki napad Irana ili njegovih zastupnika protiv njega. Međutim, nije vredna pažnje samo spremnost Izraela da upotrebi silu, već i njegova sklonost da to učini na način koji primorava i ograničava iransku moć.
Sjedinjene Države bi trebale da izvuku pouke iz pristupa Izraela, posebno njegovog napada unutar Irana od 19. aprila, i da primene, zajedno sa Izraelom, strategiju prinude koja nastoji da ograniči, degradira i na kraju uruši iranski režim.
Bajdenova administracija je tek nedavno počela da ceni ovaj pristup kada je uklonila iranskog proksi komandanta kao odgovor na iranski napad dronom 28. januara u kojem su ubijena tri američka vojnika. Od tada se čini da je Iran pauzirao napade na američko ljudstvo. Do tog trenutka, Sjedinjene Države su odgovorile na eskalaciju iranskih proksija tako što su napadale skladišta oružja i ubijale iranske vojne posmatrače niskog nivoa, opisujući svaki odgovor kao „samoodbranu“. Nije iznenađujuće da su ti odgovori samo podstakli iransku eskalaciju.
Ono što je potrebno je trajna i hirurška vojna sila koja će navesti iransku vlast da preispita svoje trenutne i dugoročne akcije. Takav pristup može primorati Iran da se uzdrži od napada na američke i partnerske snage, što bi rezultiralo većom stabilnošću i mirom u regionu.
Izazivanje paralize vojnog planiranja u krugovima iranskog rukovodstva deo je krajnjeg stanja kolapsa vlasti, za šta Jevrejski institut za nacionalnu bezbednost Amerike (JINSA) tvrdi od 2020. godine.
Na osnovu toga kako su se Sjedinjene Države odnosile prema Sovjetskom Savezu, predsednik i izvršni direktor JINSA dr Majkl Makovski objasnio je „kolaps režima“ kao unapređenje „procesa političke dekompozicije koji je već u toku u Iranu i ne čini ništa da ga uspori… [i] sprovede kampanju da pogorša unutrašnje protivrečnosti režima i unutrašnje tenzije tako da se on na kraju uruši iznutra.”
Izraelski udar 19. aprila koji je onemogućio radarski sistem u nuklearnom postrojenju Natanz u Isfahanu predstavlja ključni korak u ovom pristupu. Sada, Iran treba da uzme u obzir da Izrael može prodreti u njegovu protivvazdušnu odbranu i naneti štetu kritičnoj infrastrukturi unutar Irana – nešto što će bez sumnje frustrirati unutrašnje krugove Irana o tome šta bi trebalo da uradi sledeće.
Taj efekat prinude odražava način na koji je Izrael odgovorio na proksije koje podržava Iran u celom regionu tokom poslednje decenije i svakako od 7. oktobra.
Iz perspektive ovog krajnjeg stanja podsticanja paralize planiranja, izraelski cilj iskorenjivanja Hamasa u Gazi ne samo da eliminiše fundamentalnu bezbednosnu pretnju, već i oslobađa Iran od posrednika na pragu Izraela, čime se komplikuju napori Irana da napadne Izrael i istovremeno smanjuje iranski otisak u region.
Akcije Izraela u Siriji dovele su do odluke Irana da povuče svoje prisustvo iz zemlje početkom 2024. godine nakon što je Izrael eliminisao niz iranskih oficira krajem 2023. godine. Iran je shvatio da ne može da održi svoje prisustvo ili aktivnost u Siriji.
Što se izgledi za “kolaps režima” više povećavaju, to su više podeljeni politički i vojni savetnici i donosioci odluka Irana. Jedan od načina da se te podele prodube je upotreba sile da bi se uticalo na iranski strateški proračun, čime se menja tok donošenja odluka iranskog režima.
Danas mora postojati povećan stepen unutrašnjih trvenja unutar iranskih krugova koji donose odluke. Važno je da je Iran odlučio, barem za sada, da ne odgovara na izraelski udar 19. aprila. Proces donošenja odluka je verovatno dodatno komplikovan neočekivanim predsedničkim izborima i povezanim pitanjem sukcesije nakon iznenadne smrti iranskog predsednika i ministra spoljnih poslova.
Majk Tajson je rekao da „svako ima plan dok ga ne udare u usta“. Zbog izraelskog prinudnog pristupa sili, Iran ne može da identifikuje bokserski ring. Podižući unutrašnju konfuziju, Izrael je pomogao iranskom režimu da preduzme korake ka svom političkom raspadanju, ako ne i kolapsu.
Iran mora da razmatra svoje opcije, pošto je bio osramoćen u svojoj konfrontaciji između država i Izraela, izgubivši tri visoka generala u Siriji i preko 300 boraca Hezbolaha i infrastrukturu u Libanu. Uskoro će izgubiti zastupnika u Gazi. Jedina uspešna regionalna eskalacija bila je od strane Huta, nad kojima je Iran imao malo direktne kontrole.Ako sprečavanje Hamasa da ponovi svoje akcije od 7. oktobra nije dovoljno opravdanje za podršku bezuslovnoj pomoći Izraelu, onda bi trebalo da bude sprečavanje njegovog pokrovitelja, iranskog režima, da planira sopstvenu budućnost.