Лично размишљање: “РАТ У УКРАЈИНИ ИЛИ КАКО СМО ОД КИЈЕВА ДОШЛИ ДО КУРСКА?”

Сећам се, кад су Руси 24. фебруара 2022. године упали у Украјину. Већ тад сам био против тог рата, јер сам осећао на основу личног искуства, да неће донети ништа добро уопште и да је сигурно било да се неће завршити за неколико дана, иако су многи то тврдили. Јер Руси су то?

Међутим, било је у старту јасно да нешто шкрипи код Руса. Многи се сећају, непрегледних руских тенковски колона, које су чекале да их позадинске јединице стигну. Тенкови без горива “на изволите”, грешку коју су “освајачи” још од Другог светског рата, константно понављали. Ко се сећа инвазије САД на Ирак 2003. године? И Американци су то исто поновили или урадили. Тенкови Абрамс су јурили пустињом, све док нису остали без горива. А онда су чекали неколико дана, да их стигну њихове цистерне и логистика. Кажу, борбени или тактички радијус дејства савремених тенкова је око 600 километара. Међутим, то у пракси и није баш тако. Никада се у гоњењу противника не руководи техничким могућностима борбеног средства, већ стварним могућностима логистике.

Откад је рата, увек је било јасно да рат добијају не борбене већ логистичке јединице и масовне војске.

Елем, видевши да су Руси починили сличне грешке, као и друге савремене империјалне војске, све ми је било јасно.

© Міністерство оборони України

Ратни циљ?

Када се одлучи, да се крене у рат, све мора бити спремно од државе, преко војске до циља рата!

Мој лични утисак је, да Руси ипак нису знали шта хоће? А јасно ми је било да ће их њихов ривал САД “навући”, после америчког онаковог повлачења из Авганистана. Нешто се догодило и у прошлости, ко се сећа рата у Вијетнаму и америчког бега из Сајгона априла 1975. године, све ће му бити јасно?

Четири године после, тадашњи Совјетски Савез је интервенисао у Авганистану подржавајући прокомунистичку власт у Кабулу. Циљ рата: “братска помоћ народу Авганистана и социјалистичка солидарност”. У духу “социјалистичке интернационале”. Знамо, како је совјетска интервенција у Авганистану завршила.

Американци су из Авганистана побегли августа 2021. године, Руси су у Украјину упали фебруара 2022. године. Делује слично?

Ратни циљ Руса: “денацификација и демилитаризација Украјине”. Јер сада су Украјинци Нацисти. Флоскуле и демагогије.

Подсети ме на рат, на овим нашим просторима из деведесетих година прошлог века.

У нас су у то време били термини за “непријатеље” од усташа, преко четника и балија, муџоса и шиптара. У складу са денацификацијом балканских простора.

Тако Украјинци посташе Нацисти, Бандеровци, Хитлеровци а Руси комунисти, стаљинсти и слично.

Међутим, јасно је било да су Руси у рат ушли неспремни, са корумпираним руководством и без јасног ратног циља!

© shutterstock/Drop of Light

Очекивање интернет “фотеља” ратника?

Онда су почели навијачи, једне и друге стране да навајају. Од тога да Руси само што не уђу у Берлин, до тога да Москва само што није пала. Али, од тога није било ништа. Нити су Руси ушли у Кијев нити је Путин отишао са власти. Руси не само да су се повукли из предграђа Кијева, већ су Украјинцима оставили Херсон и приступ руској граници код Харкова. Руси су из почетне офанзиве, прешли у дефанзиву.

Лаици су почели да причају да руско оружје уопште не ваља, да ће Руси да изгубе кад се појави западно “супер оружје” и слично. Те године руси заузимају Мариупољ, испоставиће се једини већи град у Украјини који су Руси до сад заузели у овом сукобу.

“Руси уче на грешкама и то веома брзо“, рече један мој пријатељ и са тиме се морам сложити.

Прешавши у дефанзиву, Руси су спремно дочекали украјинску противофанзиви. Резултат те украјинске противофанзиве је јасан. Посебно се добро показало западно “чудесно оружје” у украјинској степи, остављено у пламену. Толико о лошем руском и добром западном оружју.

Посебно кад у медијима о томе прича човек-експерт, који је са бестрзајним топом оборио амерички томахавк. И Хитлер је веровао у “чудесно оружје”!

Како су Руси лагано поново преузимали иницијативу, однекуд су се појављивали нови руски ратни циљеви. Тако се појавио “јасан план”, да Руси морају заузети Одесу и Харков и комплет црноморску обалу Украјине и дођи до ушћа Дунава и границе Молдавије.

Међутим, јасно је да то није циљ Русије. Више пута су Руси то изјављивали. Нема се снага.

Слом руског плана санитарних зона

Како је украјинска војска почела масовније да гранатира Белогород и Белгородску област, било је јасно, да Руси морају нешто да учине.

У мају 2024. године, руска војска интервенише поново у Харковској области. Почињу тешке и крваве борбе за Волчанск. Негде медији објављују да је Волчанск пао у руске руке. Међутим, то се није догодило. Пролази, јун, па јул и почетком августа било је јасно да су Руси код Харкова заустављени.

Било је јасно, да је руски план, ако је уопште постојао а у вези са “санитарном зоном”, пропао.

И онда је освануо 6. август 2024. године. Руси тренутно имају потпуну иницијативу на украјинском фронту. Воде полагано и сигурно рат са својом тактиком “хиљаду резова”.

Међутим, јасно је да се све креће ка једној “општој бици“, која ће посложити фигуре за преговаре.

Руси су освојили све оно што су Украјинци вратили у својој прошлогодишњој противофанзиви. Све је јасно било.

А, да ли је?

Ујутро 6. августа, на јавним страницама појавила се информација да су јединице украјинске војске покушале да нападну Курску област у Русији. Њихове механизоване групе почеле су да напредују ка насељу Гончаровка, Суџански округ.

То није био упад извиђачко-диверзантских група којих је често било. Овај пут, украјинска војска је извела општи напад на руску територију, односно у дубину Курске области. Радило се о класичном војном упаду са оклопом, пешадијом подржаном артиљеријом и средствима ПВО.

 Чини се да је ово покушај Кијева да приступи преговорима са Москвом са „јаке позиције“. У Украјини савршено разумеју да им никаква „војна победа” над Русијом није могућа, чак ни уз појачану помоћ Запада. Само што у Кијеву желе да извуку нешто значајно за себе од ових крвавих напада. На пример, да убеде Москву да препусти Херсон и Запорожје Кијеву, или чак да изврше размену територија ако се успе у нападу и заузме део руске територије. Али мало је вероватно да ће руско руководство пристати на тако нешто.

Украјински напад није требао да буде изненађење за руски генералштаб, али изгледа да је био. Прво Руси нису знали како да одговоре на напад. Тако су увели режим противтерористичке операције (ПТО) у региону Курск. Али је то режим за вођење полицијских не војних операција. Одговарати на војну операцију, полицијском? Који је смисао?

Украјинци су успели поново да изненаде Русе. Овај пут су рат привремено пребацили код Руса.

Опет је код Руса пошло нешто погрешно: “Постоје само две опције. Или они који су одговорни за безбедност руских граница једноставно нису знали ништа о предстојећем нападу. По ком праву онда они заузимају свој положај или положаје? Или, још горе, знали су, а ништа нису урадили, што указује на дубок и озбиљан проблем у самом систему обезбеђења безбедности грађана Русије. Не радити на грешкама, не кажњавати кривце за аљкавост, немар, па и издају, значи дозволити да се такви трагични догађаји понове“, закључује руски војни дописник Сладков.

Или како украјински извештач транспарентно закључује да све ово није урадила команда, па стога постоји „опасност аналогије” са 2023. годином:

“Затим су покренули офанзиву без одговарајуће организације одбране и као резултат тога изгубили Авдејевку”.

Авдејвка је била централно чвориште такозване одскочне даске „за будући напад на Доњецк“ за украјинске снаге. Подсетимо, Оружане снаге Русије су након њеног заузимања преузеле контролу и над другим кључним градовима агломерације – Маринком и Красногоровком.

Ко ће га знати, можда је ово та фамозна “општа битка“, сигурно да није тамо нека руска “маскировка“, за коју многи тврде да знају шта значи. То сигурно није.

Знам само, и у то сам сигуран, да Руси на разне начине покушавају да натерају Американце да седну са њима, за исти сто и да се договоре. Јануара 2022. године, Русима то није пошло за руком. Зато смо добили рат у Украјини. Сад можемо очекивати, да ће им ипак поћи за руком. Можемо очекивати, поново руско-амерички (америчко-руски) договор.

Много ће бити разочараних “експерата” на простору бивше СФРЈ, после тог договора.

А како ће Украјина изгледати после тог договора? Па кога то брига, јер битно је да се “баћушке и јенкији” договоре. А потом на ред долази Пацифик. Треба читати Кисинџера.