Лични осврт: “КУРСКА ПРИЧА, ПОГЛЕД ИЗ НОВИЈЕ ИСТОРИЈЕ”

О чувеној Курској бици из Другог светског рата, скоро је све написано и она нема везе са данашњим дешавањем у Курској области Руске Федерације, осим можда, исхода за нападача. Кажем можда, јер смо још далеко од завршетка приче, која је почела 6. августа.

Кажу добро је читати књиге, шта више, пожељно јер је у њима све записано. Међутим, данашња људска популација више верује ономе, што је написано на друштвеним мрежама интернет беспућа. Јер ако се неко превари, па почне да чита књиге, може се десити да почне и да самостално размишља а не да клима главом, на оно што му се на интернет страницама сервира по нечијем налогу.

Елем, нећу се превише обазирати на Други светски рат и његову везу са данашњим догађајима. Та веза постоји али није, онаква какву је презентују данашњи новинари (који би већ одавно требали да буду у пензији због својих година) на бројним ТВ станицама.

Дакле, Украјина је 6. августа извела упад на руску територију у Курској области. Руси су знали, да ће се то десити, само не и где и кад. Свака друга тврдња, о руској безгрешности, већ је одавно пала у воду.

У свом тексту од 4. августа, “Украјинска војска у 2024. години, повлачење или офанзива”, осврнуо сам се на то да ће Сирски морати извести негде противофанзиву, Будући да је исту Залужни имао 2023. године, морао је и Сирски да добије своју у овој години.

Како је изгледало, 6. августа је генерал Сирски (гле чуда он је Рус) ипак добио своју противофанзиву. Међутим, ово није била противофанзива већ класична војна офанзива са снагама јачине око 15 хиљада људи. Ма колико их неко потцењивао, Украјинци су ипак кренули на Русију. Е сада десет дана од почетка, што не иде баш како је планирано (и да ли је планирано) то је нека друга прича.

Како се све одвија, сетих се неких догађаја из историје од пре скоро тридесет и педесет година.

Јужни Вијетнам април 1975, Српска Крајина август 1995, Српска септембар 1995. године и Курск август 2024. године

Е сад многи ће рећи, какав горе наведени поднаслов има везе са овим шта се тренутно дешава на истоку Европе. И нема никакве или ипак има?

Знам многи ће бити збуњени, али да покушам да појасним и то са мање детаља да не компликујем.

Јужни Вијетнам, односно његов пад. Е ту долазимо до оне приче о књигама, јер у њима је све написано а не на интернету.

У јануару 1975. године Северни Вијетнам изводи успелу операцију где је пала једна цела провинција Републике (Јужни) Вијетнам. До 10. марта те године, пала је Централна висораван и два већа провинцијска града. Због насталих проблема председник Јужног Вијетнама Нгујен Ван Тије је 14. марта дошао у оперативни центар 2. армијске области у На Трангу. Тамо ће начинити грешку која ће на крају довести до нестанка Јужног Вијетнама.

Наиме, амерички саветници и генерали армије Републике Вијетнам, су тражили повлачење са северних планина, јер како су они тврдили било их је тешко бранити. Председник је невољно пристао на то. Повлачење се претворило у неорганизовано бежање, кад се локално становништво почело повлачити са војском. Остало је историјски све познато, Републике Вијетнам од августа 1975. године више нема.

Е да прича о Републици Српској Крајини августа 1995. године, доста је написано али је много и непознаница. Први дан хрватске операција “Олуја”, СВК (Српска Војска Крајине) је пружила озбиљан отпор противнику посебно код Петриње. Када је реч о Кордуну, „српски отпор је био врло јак, покушавани су и противнапади који су имали одређеног успеха“. Када је реч о Банији, од укупног броја погинулих хрватских војника у Олуји – 196 – Банијци су из строја избацили преко 40 одсто (ЗП Бјеловар – осам и ЗП Загреб – 80 мртвих), а од укупног броја рањених припадника ХВ и хрватског МУП – 1100 – на Банији је рањено преко 400. Посебно је била успешна одбрана испред Петриње.

Ту се појављује и документ Врховног савјета одбране РСК, који је потписао Милан Мартић 4. августа 1995. године у 16:45 часова. Који се односио на планску евакуацију, дела угроженог становништва. Међутим, сама појава наведеног документа и његово погрешно тумачење, довешће до масовног покрета цивилног становништва. А познато је, кад народ одлази за њим креће и војска. У неким случајевима, војска је ишла и испред народа (случај елитног Корпуса специјалних јединица СВК). Даља прича је позната.

Прича о Републици Српској повезана је са хрватском операцијом Уна-95 септембра 1995. године. Уочи пада Крајине, Српска се припремила за одбрану.

Још током дешавања у РСК, војни врх ВРС претпостављао је, да ће доћи до војне операције ХВ на простору Поуња. Стога се приступило припреми простора за одбрану. Активности ХВ на том простору, јасно су указивали да ће до напада доћи. Једини проблем за обавештајце ВРС био је тај, што се није знало кад ће до напада доћи. За утеху нашим обавештајцима може послужити и податак, да се ни у ХВ није знало да ће до напада доћи. ХВ није извела класични војни напад на простору Поуња, већ је спровела политичку одлуку, политичког врха Републике Хрватске.

Да се знао тачан дан војне операције, сигурно би прњаворска бригада успешно блокирала магистралну саобраћајницу код насеља Туњице, што би засигурно умањило жртве цивилног
становништва. Тако би поступила и дубичка бригада, која би блокирала за саобраћај магистралу Костајница-Дубица, а ни радници не би отишли тај дан на посао у фабрику ,,Кнежопољка“.
Међутим, десило се што се десило, напад хрватских снага за српске снаге представљао је тренутно изненађење. Ипак, српска одбрана се убрзо консолидовала и успешно одбранила те три западнокрајишке општине.

Посебан пример успешности одбране, представља одбрана општине Костајнице, где борци нису дозволили изненађење и борбе су завршене већ у вечерњим часовима истог дана.

Многи ће се питати чему ово упоређивање, кад није упоредиво?

Па ипак има неке сличности.

Украјинска војска је упала у Курску област, и поред тога што су Руси знали да ће се то догодити, само не где и кад. Кад је све већ постало очигледно, онда су почеле приче о малим снагама и слично.

Украјинска авантура

Првих дан два, надирућим украјинским снагама отпор су пружиле руске јединице регрутног састава и авијација.

Међутим, управо горе наведене лекције из историје, ипак налазе своје примере ових дана.

Случај покушаја упада у Белгородску област, где је украјинска војска ипак доживела фијаско указује на то, да је политичко руководство заједно са својим ТО јединицама било на вишем задатку у односу на политичке и војне структуре у Курску.

Руси нису повлачили снаге са фронта у Украјини, већ су почели да довлаче снаге из Калињинградске области, јединице морнаричке пешадије из Балтичке флоте, снаге из московског војног округа и јединице са Далеког истока Русије.

Пружени отпор регрута, омогућио је руској војсци на исправи грешке у Курску.

Како се ситуација у Курску одвијала неповољно по Украјинце, било је јасно да ће се почети повлачити погрешни потези. Тако је генерал Сирски приморан, да повлачи снаге са украјинског фронта и да исте пребацује на курски правац. Самим тим, олакшао је руској војсци пре свега на покровском и торецком правцу. На тим правцима руске снаге напредују без отпора. Чак је украјинска власт наредила евакуацију Покровска и Мирнограда.

Јасно је, да ће Украјина осим почетних успеха у операцији на Курску област, како време протиче, почети да размишља и о својој судбини. Руси су зауставили украјинске снаге у даљем напредовању као и да су исте блокирали на улазу у Курску област, онемогућавајући Украјинцима да доставе додатне снаге и логистику јединицама унутар области. Руси довлаче додатне снаге и припремају се за офанзиву. За то време оперативне групе руске војске, на украјинском фронту напредују сад већ неометано.

Ако су политичари у Украјини, украјинским генералима наредили да изведу операцију која је све више политички потез а не војни, моје запажње има смисла.

Знам да се неки неће сложити са мном, напротив неки ће да почну и да вређају, што је нормално на интернету. Међутим, остаје горак утисак да се историја често понавља.

Понављање историје или историјски рецидив јесте репетиција сличних или истих догађаја у историји. Како би то рекли Хегел и Маркс, историја се понавља – први пут као трагедија, а потом као фарса. 

Све у свему, књиге ипак треба читати, јер је у њима све записано.

Један коментар на “Лични осврт: “КУРСКА ПРИЧА, ПОГЛЕД ИЗ НОВИЈЕ ИСТОРИЈЕ”

  1. Izgleda da Rusija nema gubitke već samo Ukraina i da je samo pitanje vremena kada će doći do potpunog kolapsa Ukraine,ali ipak nije tako,Rusija nije SSSR,aPutin nije Staljin,u ovom ratu ili kako ga Rusi zovu SVO,najmanje ratuju Rusi,tu su Čečeni Osati Tuvljani i pitaj boga koji sve narodi,Rusi su u Antaliji na Maldivima itd.u Moskvi se pije viski i koka kola i lepo se zivi,Rusko društv je veoma ravnodušno i previše ga ne zanima šta se dešava u Ukraini .Generali i ministri lepo zive od ovog rata i bogate se enormno ,a onda će opet 9 maja doći parada i cirkus za glup narod.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *