Лични осврт: “ЈЕЉЦИН ПРЕКО ГАДАФИЈА НИЈЕ ПРОДАО С-300 ТУЂМАНУ, ПРОДАО ГА ЈЕ КРАВЧУК”

Можете милион пута уз документе тврдети да то није тако, џаба, увек ће неко да тврди да је Земља равна плоча и да људи на Месецу нису били. Тако и стара причао о “хрватском” С-300, повремено се подгрева, како би се “заблуделим овцама” дало мало паше и скренуло са правих тема.

Ко су већи Руси, Срби или Хрвати?

Откад је нестала СФРЈ, на овим нашим просторима Београд и Загреб се неретко такмиче у нечемо, што можемо слободно назвати “ко је већи или чији је већи”?

Писајући књигу “Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-2015”, користио сам добијене документе из Министарства одбране Републике Хрватске, део који се односи на рат од 1991. до 1995. године. У делу који се тиче набавке наоружања и војне опреме за Хрватску војску у том периоди, део о опремању њихових вааздухопловних снага је веома занимљив. О томе сам у више наврата писао и за бројне медије у Србији.

Елем, опремање ваздухопловства Пантовчака ишло је преко Украјине. Тада је председник Украјине био Леонид Кравчук.

Данас, међутим, многи не знају ни како је СССР нестао, а камо ли, ко је коме, током наше несреће испоручивао наоружање.

Али да се мало подестимо:

Председници Русије, Украјине и Белорусије Борис Јељцин, Леонид Кравчук и Станислав Шушкевич су се 22. децембра срели у тајности и договорили да распусте Совјетски Савез и да га замене са лабавом унијом заснованој на добровољном чланству под именом Заједница независних држава.  Даљи ток је познат.

Украјина је независну Хрватску признала 11. децембра 1991. године, док је Русија 17. фебруара 1992. године а САД 7. априла 1992. године.

Све остало је познато.

Међутим, много се данас игноришу историјске чињенице и напротив, неретко погрешно тумаче.

Тако, се може, неретко чути да су Руси били више привржени Хрватима. Неретко, многи ће Хрвати данас речи, да им нису Украјинци помагали већ Руси, јер се не може допустити, да Србин буде већи Рус од Хрвата или обрнуто.

Неретко данас, и виновнци тих догађаја а ради свог политичког рејтинга, тражења неке правде или додворавања политичкој елити, у јавном простору износе сумњиве информације или како би се то рекло – полу истине. Тако и сам генерал Зубак слично ради. Како политичарима одговара, он тврди да је набављао опрему – данас у Украјини, сутра у Русији и обрнуто.

Све у свему, у данашњој Украјини Хрвати ратују за Украјинце а Срби за Русе. Или што би се рекло, обрачун из “балканског Океј корала” је пребачен на источни фронт. Четници и Усташе на истом задатку, од вајкада.

Хрватска афера С-300

Озбиљнију набавку ваздухоплова за потребе свог ваздухопловства, Хрватска отпочиње крајем 1992. године. Тад почињу испоруке хеликоптера Ми-8Т и Ми-8П/ПС. Ескадриле базиране на аеродромима Лучко и Дивуље прве хеликоптере тог типа примиле су крајем 1992. године.

Хеликоптери су набављани од цивилних всаздухопловних компанија у Словачкој, Пољској, Украјини и Русији.

Набавка хеликоптера Ми-24 започета је још половином 1993. године у Украјини.

Крајем августа 1993. и почетком 1994. године Хрватска и поред ембарга на испоруке наоружања успева да преко Украјине из различитих бивших средњоазијских совјетских република, набави 40 авиона МиГ-21 произведених између 1972. и 1980. године.

Хрватски извор: “Како се хрватско ратно зракопловство развијало, а рат је још увијек трајао, дошло је и вријеме да се Хрватска опреми борбеним зракопловима како би ефективно судјеловали у рату. С набавком се почело пред крај 1993. и почетком 1994. године, а набављено је 40 зракоплова из Украјине, иначица Бис и УМ. Зракоплови су растављени у Пољској, те су тако преко Словачке и Мађарске дошли у Хрватску. Важно је напоменути да их је десетак кориштено и као извор дијелова за друге МиГ-ове”.

“Према Националу доступним документима појављује се податак да је Хрватска плаћала цену од 6,5 до 7 милијуна долара по МиГ-у 21 (?)“.

У Загребу на Јаруну 30. маја 1995. године одржана је војна параде поводом Дана државности Републике Хрватске. Тог дана, Хрватска је приказала већину наоружања с којим је располагала од авиона преко хеликоптера, тенкова до ракета. Када је реч о ракетама, тог дана на Јаруну показана су два возила-тегљачи који су на својим приколицама превозили два лансера са постављеним макетама ракета С-75М Волхов из Стубичке Слатине које су преостале од ЈНА, а које је коментатор назвао ракетама З-З „Београђанка“. Међутим, оно што се кретало иза њих шокирало је неупућене.

© MORH

Наиме, коментатор је најавио РС ПВО С-300, али се тај систем „разликовао“ од оригинала. Иза „Београђанки“ ишао је тегљач МАН на чијој су се приколици налазила четири контејнера која су подсећала на контејнере ракета 5В55Р из система С-300. У суштини то је успешно изведена психолошка игра, у коју су се „упецали“ и многи, а пре свега обавештајни стручњаци.

Наиме, МОРХ је са компанијом Winsley Finance Limited потписао уговор за испоруку система С-300, који је потписао тадашњи министар одбране Гојко Шушак 19. јула 1994. године. На основу тог уговора, према Националу доступним документима, Хрватска је наводно купила и наручила ракетни систем С-300. Па је чак и за део ракета 5В55Р за тај систем платила три транспорта који се воде под бројем 22 (осам ракета), бројем 23 (осам ракета) и бројем 24 (осам ракета). Испоручено је наводно шест комплета са по четири ракете и за то је плаћено 11,5 милиона долара. Из Украјине су између 10. августа и 15. септембра 1994. године у Хрватску испоручене 24 „ракете“ (контејнери у којима су требале бити смештене ракете, били су празни), агрегат за струју, компресор за ваздух и сајле за фиксирање радарског торња (?). Хрватски дуг за испоруку наоружања износио је у том тенутку 94 милиона долара. Уместо оригиналног тегљача са краном 22Т6-2Е2 на бази возила Урал-532361-1012 или транспоретера за превоз четири лансирна контејнера 5П32 типа 5Т58-2 на бази тегљача КРАЗ-260, на Јаруну се појавио тегљач МАН на чијој су се приколици налазила четири контејнера (лансирне цеви) 5П32.

Касније су се појавиле информације, да је тегљач „провозао“ празне контејнере на паради, док су средства за набавку комплетног система нестала.

Дакле Хрватска никада није набавила систем С-300, али је уочи припрема за операцију „Олуја“, приказано средство послужило као психолошка играчка у пропагандне сврхе.

У медијима у Хрватској касније ће се појавити информација: „Дијелови сустава С-300 у Хрватску су стигли између 1994. и 1996. године, добављали су се преко зрачне луке у Пули, а јавности су показани на мимоходу Хрватске војске на Јаруну 1995. године. Уочи ослободилачких акција „Бљесак“ и „Олуја“, јавно показивање тог сустава одвратило је непријатеља од кориштења борбених зракоплова МиГ-29, што је олакшало ослобађање земље те умањило жртве и разарања“.

Касније ће ова информација бити основа за тврдњу појединаца у Србији, који су тражили разлог због чега ВЈ и уопште СРЈ нису помогли СВК и РСК у одбрани. Они су тврдили: „да авиони РВ и ПВО ВЈ нису дејствовали по снагама ХВ августа 1995. године, јер је ПВО ХВ располагала са ракетним системом С-300, који је ето набављен у Русији, а СРЈ кад јој је требао није то могла“.

Хрватске снаге 1. маја 1995. године започињу операцију Бљесак – напад на српску енклаву Западна Славонија. Операција започиње у 05:30 часова изненадним нападом хрватских снага. Ако је „РС С-300“ показан на паради (мимоходу) на Јаруну 30. маја, 28 дана после завршетка „Бљеска“ тврдња о одврћању употребе борбених авиона (зракоплова) МиГ-29 нема утемељења у чињеницама, јер нити је СВК имала те авионе, нити је у ВЈ постојао план за помоћ СВК у случају општег напада ХВ на територију РСК.

Цела прича о хрватском С-300 завршава се 2004. године афером. Комплетна прича о С-300 у Хрватској толико је закомпликована, да као истина остаје једино: „да Хрватска никада није набавила систем С-300“.

Временом је и ова тврдња „експерата“ у Србији демантована. Оно што је Хрватска у Украјини скупо платила била су 24 празна контејнера 5П32, агрегат за струју, компресор за ваздух и сајле за фиксирање радарског торња.

А о томе да ли је Бреоград могао или не, да помогне Крајини али због наводног С-300 није могао о томе не треба расправљати.

Е, да ја будем ипак мало циничан?

Кад је РСК падала, у помоћ српском народу полетели су пилоти са Маховљана. Ако су Хрвати имали С-300, обавештајци ВРС су о томе сигурно знали. Па ипак су српски пилоти у авионима Орао полетели, да нападну предње крајеве надируће Хрватске војске.

У целини, током сукоба СВК и ВРС са ХВ, 1995. године хрватске снаге су пребројале око 30 ватрених дејстава авиона. Авиони су долазили до објеката дејства појединачно, са два или три авиона, на малој висини, и дејствовали су тежишно по предњем делу борбеног поретка ХВ, понекад у дубини до километар. У зони деловања ПВО нису се задржавали дуже од пет до 15 секунди и летели су превише ниско да би били захваћени ИЦ главама за самонавођење хрватских противавионаца. Хрвати су гађали авионе са 15 ракета Стрела-2М и са две Игле, али без ефекта. ХВ је за ловачка дејства током „Олује“ морала да одреди два пара ловаца МиГ-21бис, који су били у дежурству на аеродромима Плесо и Дивуље.

У неколико наврата хрватски ловци МиГ-21бис полетали су ради пресретања на основу информација електронског извиђања и ваздушног осматрања и јављања, али нису пронашли српске авионе, јер су летели превише ниско.

И где је тај С-300 био? Како то да није зауставио авионе са Маховљана из Бањалуке?

Или су српски пилоти из Републике Српске ипак имали “cojones”, па су полетали у сигурну смрт, јер С-300 имају Хрвати.

Биће, нешто ипак друго!

Штошта је тадашњи Београд продао тих деведесетих година прошлог века, па и “свету српску” земљу. Па мало лажи о С-300 који чува Пантовчак, није лоша прича.

Јер су Руси лоши момци данас а Украјинци добри. Па вреди у данас слободним медијима Србије, писати како су нас Руси ето издали. А нико не схвата, да се ми опет трпамо тамо где нам није место и опет као Калимеро тражимо, некаву правду. Само никако да другови политичари схвате, да су много претерали гледајући своје рејтинге. А анархија у медијима није лоша, чак и пожељна. Јер се на овом простору, под демократијом сматра анархија а под уређеном државом – диктатура (пролетеријата).

А демократија је ипак много сложенија, од анархоног  погледа на њу.

Није Јељцин продао С-300 преко Гадафија Туђману, како би овај гађао Београд. Туђман није гађао Београд, јер није има счим. А и зашто, би то радио.

Слобо и Фрањо, лепо су се о свему договарали.

Право и правда никада нису постајали, али то није битно.