ЛИБИЈА СЕ ПОНОВО НАШЛА НА НИШАНУ СУПЕРСИЛА

У свом првом коментару од Асадовог пада у Сирији 16. децембра, председник Владимир Путин је рекао да Русија одржава односе са свим групама у Сирији и земљама у региону и да је већина заинтересована да руске војне базе „остану“ у Сирији. Недељу дана раније, његов министар спољних послова Сергеј Лавров рекао је да се слаже са Ахмедом Ал Шаром (Џулани), новим сиријским лидером, да су односи са Дамаском „дугорочни и стратешки“.

У исто време, чињеница је да Русија премешта војну опрему из своје поморске базе Тартус у Сирији и у Русију и у источну Либију, где Москва одржава војне везе са доминантним јаким човеком у региону, фелдмаршалом Халифом Хафтаром.

Руске базе у Сирији требале су да служе три дугорочна стратешка циља: да повећају притисак Москве у региону и тиме изазову западну хегемонију; да одржава своје историјске везе са Блиским истоком пројекцијом моћи; и да буде одскочна даска за Афрички корпус Москве, који предводи повратак Русије старим савезницима широм континента. Помагање Башару ел Асаду да остане на власти био је привремени тактички циљ који делимично објашњава одустајање од њега када то постане неодрживо.

Када је Москва повећала своје војно присуство у Сирији 2015. године није показала никакав непосредни интерес за Либију, која је већ била у хаосу. Северноафричка земља није била део руских планова у региону, што је геополитички чудно, имајући у виду стратешку локацију Либије и чињеницу да је богата природним ресурсима. Међутим, Москва је помно пратила дешавања у земљи, док је остала пригушена и више волела да не игра никакву активну улогу у либијском фијаску.

Крајем 2017. године и почетком 2018. године та позиција се драматично променила када су се плаћеници из руске групе Вагнер појавили у источној и централној Либији, где је већина нафтних постројења. Вагнер је послао неколико хиљада бораца да помогну Хафтару након што је покренуо војну кампању у априлу 2019. године да заузме главни град Триполи. Хафтар је поражен и његове трупе су се повукле у Сирт, 500 км источно од Триполија, упркос камповању месецима недалеко од града.

У наредним годинама, Москва је стално порицала да има било какве везе са Вагнером и инсистирала је да је Вагнер приватна компанија која није повезана са руском државом. Тада је Вагнер већ био присутан у Централноафричкој Републици и Судану, и тестирао је воде за потенцијални притисак ка афричком Сахелу, док је Москва наставила да пориче било какве везе са групом. У наредних неколико година Вагнер се проширио на још четири афричке земље Сахела. Москви је био потребан још један драматичан догађај да јавно призна супротно.

“У мају 2023. године Вагнерови борци су се побунили и очигледно марширали на Москву без икаквог отпора“.

Следећег месеца Путин је открио оно што је већ било познато; да је Вагнер, упркос томе што је приказан као приватна компанија, заиста био финансиран од стране руске државе.

Вагнеров вођа, Јевгениј Пригожин, погинуо је у авионској несрећи у августу 2023. године. То је довело до тога да је Министарство одбране Русије преузело Вагнерову имовину и његово наслеђе широм Африке, укључујући Либију.

Вагнер је од почетка очигледно био део руске дугорочне стратегије у Африци, пошто је група предводила раније планирање и успостављање онога што ће постати руски Афрички корпус.

Пре него што је ступио на тло Либије, Вагнер је водио своје афричке операције ван Сирије, која је служила као одскочна даска и логистичко средиште за плаћенике док су се возили напред-назад у различите афричке земље. Чак је и Вагнер у Либији у почетку био слат из руских база у Сирији, без обзира да ли су такве базе контролисале Вагнер или руско министарство одбране.

Међутим, колапс сиријског режима приморава Москву да промени своје планове, не само за Блиски исток, већ и за свој Афрички корпус у настајању. Либија је била полазна платформа за руске војне активности у Африци изван Сахаре од краја 2020. године. Руси сада контролишу неколико војних база у источној и јужној Либији и брзо се шире. У западној Либији, Турска — савезник Москве другде, али њен ривал у Либији — успоставила се као доминантна војна сила.

© Maxar Technologies

Међутим, постоји велика разлика између њиховог присуства у Либији: Турска је тамо послала трупе „легално“ пошто ју је на то позвала влада коју је признала УН 2019. године. како би се одбранила од Хафтарове офанзиве коју подржава Вагнер. Негирање било какве везе са Вагнером значи да војно присуство Москве у Либији данас није ни „званично” ни документовано, и није јасно колико дуго и у коју сврху. Хафтар никада није потписао никакав „споразум“ или споразум са Вагнером који је, могло би се рећи, Москва наследила чак и ако се такав документ сматра незаконитим.

Да Либија постане централна тачка руске стратегије у јужном Медитерану и Африци није само лоше за земљу, већ представља и егзистенцијалну претњу. Иако су и Русија и Турска подржале и прихватиле Резолуцију 2617 Савета безбедности УН (децембар 2021.) којом се позива на повлачење свих страних трупа из Либије, обе земље и даље задржавају војно присуство тамо.

“Познато је да либијски народ мрзи стране трупе на свом тлу“.

Ипак, сада су се нашли на нишану НАТО, чије је присуство у Италији само сат времена лета северно, и Русије. Сада постоји потенцијал да Либија постане бојно поље док Запад настоји да ограничи или оконча руску војну експанзију у Либији и шире. То не морају да буду руске трупе које се боре против НАТО савезника, већ се против њих може борити преко локалних заступника.

Иронија овде не може бити већа: под Гадафијем, Либијци су сваке године славили три национална догађаја у којима су стране трупе и насељеници избачени из земље. У марту 1970. године Гадафи, који је дошао на власт шест месеци раније, наредио је британским трупама да напусте ваздушну базу Ел Адем у Тобруку; у јуну је избацио Американце из огромних ваздушних база Вилус источно од Триполија; а октобра исте године послао је кући око 20.000 италијанских досељеника, који су за време окупације били пребачени из Италије у Либију и добили најбољу земљу у њој. Многи Либијци су сигурни да се њихов бивши покојни лидер окреће у гробу када би поново видео стране трупе на либијском тлу.