Ограничени војни удар против иранског режима могао би знатно помоћи том народу да на свој начин изврши промену режима.
Са бројем мртвих у актуелним протестима који већ прелази хиљаде у Ирану – власти су јавно представљене је као тиранија одржавана терором. Администрација Доналда Трампа поново се убрзано приближава све извеснијем сукобу са Исламском Републиком.То је позната прича: од убијања генерала Касема Сулејманија у првом мандату, до удара на нуклеарни програм режима у другом.
Кампања не би имала за циљ разарање нити би САД имале интерес за стварање нефункционалне државе, као ни регионалну дестабилизацију. Потенцијална америчка војна интервенција тако би почивала на два кључна принципа: очување државног капацитета да управља након Исламске Републике Ирана, али и систематско разбијање доминације клиричког руководства и Исламске револуционарне гарде (IRGC). Индиректни циљ био би да се земља ресетује и окончa пост-1979. поредак – заувек.
Ваздушна моћ и променa режима: политички рат из ваздуха
Иако немa присуства америчког носача авиона у региону, то не оставља Трампа без опција. Све чешће се помиње да се ударна група носача USS Abraham Lincoln креће ка Блиском истоку. У јуну 2025, операција Midnight Hammer показала је могућност глобалног домета, са употребом стратешких бомбардера B-2 Spirit који су извршавали мисије у трајању преко 36 сати и налета више од 20.000 километара.
Подморнице, које се тешко прате слободним изворима, указују на могућност изненадних лансирања салви крстарећих пројектила типа Tomahawk. У тактичком сегменту војног ваздухопловства, Израелско коришћење авиона пете генерације F-35I у „12-дневном рату“ за продор у ирански ваздушни простор поставило је преседан за употребу америчких F-22 и F-35.
Војни аларм и политика у Ирану
Ако се Трамп одлучи за војну опцију, ваздушна кампања би требало да пошаље јасан политички сигнал тако што би приоритет давала тешким циљевима IRGC-а, истовремено штедећи регуларне оружане снаге Ирана – Артеш – кад год је то могуће. Таква концепција операције треба да изврши неку врску притиска на остатак армије да у одређеном смислу откаже послушност актуелној власти чиме се намерно прави разлика између Гарде, која штити клиричку елиту и режим од друштва, и припатника Артеш који би могли да се ставе на исту линију са протестантима.
Снага на ивици: границе чекања
Агресија САД и НАТО 1999. на СР Југославију, познатија као операција Allied Force деловала је у правно сивој зони, кршећи традиционалне норме о неповредивости и употреби силе без ауторизације Савета безбедности УН. Војна акција против Ирана у истом правном простору стајала би можда ћвршће, уз претпоставку да држава губи права суверенитета ако систематски злоставља своје грађане до те мере да почиње масовна убиства.
Историја нас ипак учи, да уз дуже оклевање настаје и већа штета. Бивши амерички председник Барак Обама признао је након свог мандатада да је пропуст да подржи ирански покрет из 2009. био грешка чије је трошкове платио ирански народ. Тадашња репресија је омогућила консолидовање режима и чвршћу контролу власти.
Одређивање правца промене режима у Ирану
Промена режима у Ирану није више питање ако, већ када и у ком ће правцу ићи. Врховни вођа Али Хамнејехи има 86 година, а ниједан клирични наследник са упоредивим ауторитетом није спреман да га замени. Ако Исламска Република успе да угуши протесте, вероватни исход је милитаризована држава којом доминира IRGC.
Други пут начелно тежи да поништи наслеђе 1979. године. Међутим, носталгија нема решење: иако је Реза Пахлави, некадашњи ирански престолонаследник, обновио апеле у појединим круговима у егзилу, претходни систем, са својим облицима репресије, остаје мало вероватан у очима већине Иранаца.
Иран, онакав какав је данас, или ће постати милитаризована држава, или ће му бити дата шанса – колико год неизвесна – да поново припадне свом народу. Нико не тврди да су избори једноставни и без ризика. Кампања би носила терет одлучивања којим путем ће ова земља кренути.