Предуго је Демократска Република Конго (ДР Конго) била заборављена криза на глобалној сцени, у сенци сукоба који се сматрају политички кориснијим за западни ангажман.
Упркос томе што има неке од најбогатијих природних ресурса на свету, укључујући огромна налазишта злата, дијаманата и колтана (кључни минерал за електронске уређаје), ДР Конго је остао у сталном стању сукоба, корупције и хуманитарне катастрофе. Али недавна ескалација насиља, посебно оживљавање побуњеничке групе М23, захтева хитну пажњу и рекалибрацију међународне политике пре него што криза измакне контроли.
© MONUSCO/Aubin MukoniИзмеђу 26. и 30. јануара, град Гома на истоку ДР Конго био је сведок неких од најсмртоноснијих сукоба у новијој историји. Преко 700 живота је изгубљено, а још скоро 2.800 рањено у борбама које су регион оставиле у хаосу. Конфликт је приморао хиљаде цивила да напусте своје домове, стварајући још један талас расељења у земљи која је већ домаћин једном од највећих интерно расељених популација на свету. Побуњеници М23 су 28. јануара заузели аеродром у Гоми, не само да су пореметили критичне руте хуманитарног снабдевања, већ су интензивирали патњу цивила који су већ претрпели деценије нестабилности, сиромаштва и насиља. У међувремену, 3. фебруара, у разорном пожару у затвору у земљи погинуло је више од 160 особа, укључујући скоро 30 деце – још један потресан доказ системске дисфункције државе и њене неспособности да заштити своје грађане.
© © MONUSCO/Clara Padovan/From Wikimedia Commons, the free media repositoryМеђународна заједница је реаговала са предвидљивим изразима забринутости, али саме изјаве неће променити ситуацију на терену. ДР Конго је на преломној тачки, а наставак неактивности само ће охрабрити милитантне групе, продубити хуманитарну кризу и додатно дестабилизовати регион. Овај тренутак захтева не само пажњу, већ и смислену, стратешку интервенцију. Време је за озбиљан обрачун са факторима који су омогућили да ова криза траје деценијама и поштену процену шта се мора учинити да се она реши пре него што постане још већа катастрофа.
Покрет 23. марта (М23) појавио се 2012. године после неуспелог мировног споразума између владе ДР Конго и Националног конгреса за одбрану народа (CNDP). Група, састављена првенствено од етничких Туци бораца, дуго је тврдила да се залаже за заштиту својих заједница од локалних и страних претњи. Међутим, њихове акције осликавају другачију слику – насиље, присилно расељавање и немилосрдну потрагу за територијалном контролом која је само погоршала људску патњу.
© MONUSCO/Jorkim Jotham PituwaУпркос међународној осуди, М23 се показао отпорним, делом због наводне подршке Руанде и Уганде, које обе поричу умешаност, али су дуго оптужене да подстичу нестабилност у ДР Конго ради стратешке и економске добити. Источни региони земље богати минералима су посебно вредни, а наоружане групе су често користиле ово богатство за финансирање својих операција, стварајући зачарани круг сукоба и пљачке ресурса. Оптужбе против Руанде су биле посебно упорне, са извештајима који сугеришу да Кигали види М23 као корисну прокси силу за супротстављање уоченим претњама других милитантних група које делују у региону.
© MONUSCO/Myriam AsmaniМеђународни одговор на кризу ДР Конго био је у најбољем случају млак. Док су Уједињене нације задржале мировно присуство у земљи преко MONUSCO (Мисија за стабилизацију Организације Уједињених нација у Демократској Републици Конго), њена ефикасност је отежана бирократском неефикасношћу, ограниченим финансирањем и недостатком политичке воље. Афричка унија, такође, није успела да предузме одлучну акцију, често одлажући се дипломатским потезима који доносе мало опипљивог напретка. У међувремену, западне владе — тако брзо да се мобилишу у сукобима где су њихови геополитички интереси у питању — углавном су потиснуле Конго на периферију својих спољнополитичких брига.
Ова апатија мора да се заврши. Криза ДР Конго није само регионални проблем; она је глобална. Континуирана нестабилност прети да се прелије на суседне земље, подстичући шире сукобе и погоршавајући избегличке кризе. Свет мора да инсистира на снажној и координисаној стратегији – оној која укључује јачи дипломатски притисак на регионалне актере, циљане санкције против оних који омогућавају побуњеничким групама и значајно повећање хуманитарне помоћи за подршку онима који су ухваћени у унакрсној ватри.
© Malawi Defence Force/U.S. Embassy LilongweШтавише, мора се поново фокусирати на решавање основних узрока сукоба. Ово укључује борбу против илегалне експлоатације природних ресурса, јачање државних институција ради бољег управљања и подстицање истинских мировних преговора који укључују све кључне актере. Циклус сукоба у овој земљи неће бити прекинут све док се не уложе заједнички напор да се демонтирају економске и политичке структуре које га одржавају.
© UN Photo/Clara PadovanНарод ДР Конго заслужује више од шупље реторике. Они заслужују смислену акцију. Питање је: да ли ће свет коначно послушати или ће се поново окренути?
Предуго су глобални лидери дозвољавали да се патња милиона настави неконтролисано, нудећи само симболичне гестове забринутости, док не примењују политике које би могле донети трајне промене. Да би ДР Конго имао икакве шансе за стабилност, међународна заједница мора да се појача — не само речима, већ и делима. То значи да се осигура одговорност за оне који подстичу сукоб, да се пружи хитна хуманитарна помоћ и да се ради на дугорочном решењу које даје предност миру и развоју испред профита и политичке сврсисходности.
© UN Photo/Sylvain LiechtiТренутна криза представља кључни тренутак за свет да поново процени свој приступ ДР Конго. Игнорисањем неће нестати. Уместо тога, наставак неактивности само ће продубити патњу, охрабрити оне који напредују због нестабилности и обезбедити да се циклус насиља настави за још једну генерацију. Време је да прекинемо тај круг. Свет мора да делује, и мора да делује сада.