Турска за сада настоји да избегне директно увлачење у рат са Ираном, али све чешћи инциденти у њеном ваздушном простору и притисци савезника постепено сужавају маневарски простор Анкаре.
Председник Реџеп Тајип Ердоган покушава да сачува позицију посредника и да истовремено избегне унутрашњополитичку штету пред наредне изборе, али би нови ирански удари могли брзо да промене ту рачуницу.
Иранске ракете изнад Турске отварају озбиљну безбедносну дилему
Три недеље од почетка рата са Ираном, турско руководство већ је имало два озбиљна упозорења након што су иранске ракете ушле у турски ваздушни простор пре него што их је НАТО ПВО пресрела. Једна балистичка ракета оборена је изнад Газијантепа 9. марта, док је још један пројектил, испаљен ка југу Турске 4. марта, раније изазвао оштру реакцију унутар Алијансе.
Званичне реакције из Анкаре показују да Турска не жели да уђе у рат, али и да јој стрпљење према Ирану све више слаби. Ердоган је поручио да Турска жели да остане ван сукоба, али је упозорио Техеран на „истрајност и тврдоглавост у грешци“, док је министар спољних послова Хакан Фидан затражио од Ирана да буде опрезан и избегне нова лансирања ка турској територији.
База Incirlik је највероватнија мета иранских покушаја удара
Највероватнија мета оба неуспела иранска напада била је ваздухопловна база Incirlik на југу Турске, у близини Адане. Управо због тога Стејт департмент је наредио евакуацију свих запослених који нису неопходни, као и чланова породица из конзулата у Адани.
Incirlik је једна од најважнијих војних база не само за Турску већ и за НАТО у целини. Она представља кључно логистичко чвориште за операције на Блиском истоку, у њој се налази око 1.800 америчких војника и цивила, а база има важну улогу у извиђању и ваздушним операцијама према Ираку и Сирији. Поред тога, Incirlik је и складиште америчког нуклеарног оружја, са процењених 20 до 50 бомби B-61, што је чини изузетно осетљивим и симболички важним циљем.
Анкара има снагу за одговор, али не и политички простор за велики рат
За разлику од појединих заливских монархија које су изложене сталним нападима дроновима и ракетама, Турска располаже великом и ефикасном конвенционалном војском, као и развијеном домаћом одбрамбеном индустријом. Њена ваздушна моћ заснива се на више од 200 ловаца F-16 америчке производње, али и на сопственим борбеним дроновима.
Ипак, стварни турски одговор не зависи само од војних капацитета, већ пре свега од политичке процене колико би турско јавно мњење толерисало дубље укључивање у сукоб. Са изборима који се приближавају и могућим првим постердогановским председничким гласањем у наредне две године, главни Ердоганов интерес је очување политичког покрета који је изградио. Ако Иран пређе турске црвене линије, Анкара ће морати да обнови одвраћање, али без уласка у ескалацију која би могла да буде политички погубна.
Иран ризикује да отуђи државу која му је до јуче чувала дипломатски простор
Ирански покушаји удара на турску територију посебно су осетљиви јер долазе у тренутку када је Анкара настојала да избегне ширење сукоба. Пре 28. фебруара турско руководство је покушавало да дипломатски заступа иранску позицију и да спречи америчке ударе, а и након избијања рата Ердоган је одбио да дозволи америчким авионима употребу турског ваздушног простора за офанзивне операције против Ирана.
Због тога наставак иранских ракетних напада на Турску не би приморао Анкару да појача мировне напоре, већ би пре могао да отуђи једну од ретких важних држава која до сада није желела директно укључивање у рат против Техерана.
Напади на Турску можда нису одлука целог иранског врха
Према појединим проценама, мало је вероватно да је преостало језгро иранског државног врха донело свесну одлуку да систематски гађа турску територију. Као вероватније објашњење наводи се доктрина „мозаичне одбране“ Иранске револуционарне гарде, која локалним командантима омогућава да самостално доносе одлуке у условима нарушене централне команде или опасности од „обезглављивања“ режима.
На ту могућност указују и разлике у порукама које долазе из Техерана. Док је председник Масуд Пезешкијан изразио жаљење због удара на суседне државе, портпарол Министарства спољних послова Есмаил Багаеи одбацио је сваку идеју кајања и поручио да нема разговора ни о чему осим о одбрани и наставку одмазде против непријатеља.
Три сценарија могу да гурну Турску у директан војни одговор
Први и најопаснији сценарио био би успешан ирански ракетни удар на турску територију. Без обзира на то да ли би циљ био нека од кључних ваздухопловних база или радарских станица, или би пројектил пао на насељено подручје, Ердоганова влада би врло лако могла бити приморана да пронађе и удари јединице или положаје одговорне за напад.
Други сценарио је растући притисак савезника и партнера да се Турска активније укључи. Поред НАТО фактора, Иран и његов савезник Hezbollah већ су нападали интересе и партнере Анкаре, укључујући Азербејџан и Кипар. Турска је већ послала шест ловаца F-16 на Кипар, формално под изговором заштите турског дела острва, што показује колико брзо криза може да добије шири регионални карактер.
Трећи фактор је курдско питање. Појавили су се наводи да би америчко-израелске обавештајне структуре могле да подрже иранске курдске побуњенике, укључујући PJAK, ирански огранак PKK. За Анкару би то било изузетно осетљиво, јер би отварање курдске побуне дуж југоисточне границе Турске могло да доведе до нових прекограничних ваздушних и копнених операција.
Ердоган балансира између геополитике и избора
Иако Ердоган јавно позива на уздржаност и упозорава да би рат могао да захвати читав регион, иза те реторике стоји и много хладнија геополитичка рачуница. За Анкару је ослабљени Иран, који и даље може да врши притисак на Израел преко мреже савезника и посредника, у извесној мери користан јер спречава потпуну израелску доминацију у региону и оставља простор Турској да шири сопствени утицај на Блиском истоку, Кавказу и у Африци.
Из турске перспективе идеалан исход био би парадоксалан: ослабљени Иран, Израел који је и даље под притиском и Турска која из кризе излази као главна регионална сила. Међутим, опасност да сама Турска постане део бојишта подрива ту стратегију и ограничава могућност Анкаре да се представља као посредник.
Унутрашња политика додатно сужава Ердоганов маневарски простор
Антиратско расположење у Турској вероватно неће померити саме црвене линије државе, али ће ограничити обим могућег војног одговора. Ако Иран погоди турску базу или цивилно подручје, део јавности би вероватно подржао ограничен одговор, али би шира ескалација носила значајан политички ризик.
То је посебно важно јер се Ердоган припрема за завршницу своје председничке ере и за политички најзначајније изборе у више од две деценије. Од избора 2023. његова власт је све непопуларнија, а додатно незадовољство изазвало је хапшење опозиционог председничког кандидата Екрема Имамоглуа у марту 2025. године. Уз наводе да би Ердоганов син Билал могао да буде припреман као следећи лидер AKP и председнички кандидат, политичка осетљивост сваке спољне кризе у Анкари постаје још већа.
Турска жели да остане по страни, али њене црвене линије постају све јасније
Анкара за сада не жели директан сукоб са Ираном и чини све да избегне потпуно увлачење у рат. Ипак, ако иранске ракете погоде турску базу, радарски положај или цивилно насеље, или ако се безбедносна криза прелије кроз курдски фактор, Ердоган би могао бити приморан да реагује.
Турске црвене линије зато нису нестале, већ су све видљивије. Кључно питање више није да ли Анкара жели да уђе у сукоб, већ колико дуго ће моћи да остане ван њега ако притисак из Ирана и региона настави да расте.