Администрација председника САД Доналда Трампа прошле године је бомбардовање иранских нуклеарних објеката представљала као један од највећих војних успеха Сједињених Држава. Тада су стелт бомбардери B-2 америчког ратног ваздухопловства избацили 14 најмоћнијих конвенционалних бомби на свету, погодивши два нуклеарна постројења у Ирану без губитка летелица, укључујући и десетине ловачких авиона, танкера и пратећих платформи које су учествовале у операцији.
Трамп сада поново прети нападом на Иран, али овога пута, како наводи, у знак подршке стотинама хиљада обичних Иранаца који су изашли на улице у знак протеста против режима у Техерану.Ипак, аналитичари упозоравају да би евентуални нови амерички напад био суштински другачији од прошлогодишњих једнократних удара на три нуклеарна циља. Удар који би имао за циљ подршку протестима морао би да буде усмерен на командне центре и друге објекте повезане са Islamic Revolutionary Guard Corps (IRGC), њеним придруженим снагама Basij, као и иранском полицијом – структурама које спроводе брутално гушење унутрашњег отпора.
Проблем, међутим, лежи у чињеници да се ти командни центри често налазе у густо насељеним подручјима, што значајно повећава ризик да амерички напади усмрте управо цивиле које Вашингтон наводно жели да подржи. Такав исход могао би да произведе супротан ефекат: уместо слабљења режима, удари са цивилним жртвама дали би Техерану снажан пропагандни аргумент и повод за мобилизацију јавности, укључујући и оне грађане који желе реформе, али не и ново америчко бомбардовање. Уосталом, нешто слично се десило у Сомалији 1993.
„Шта год да САД ураде, мора бити изузетно прецизно и без жртава ван IRGC“, упозорио је Карл Шустер, аналитичар са Хаваја и бивши капетан америчке морнарице. Према његовим речима, сваки напад који би, чак и ненамерно, усмртио цивиле, могао би да отуђи дисиденте који су уједињени пре свега мржњом према режиму. „Губици би нас представили као страну силу која жели да потчини Иран, а не као ослободилачки фактор“, додао је Шустер.
Потенцијалне мете
Питер Лејтон, гостујући сарадник Griffith Asia Institute у Аустралији, дели забринутост због могућих цивилних жртава, али истиче да Сједињене Државе ипак имају разноврстан скуп потенцијалних циљева. Једна од опција могло би бити индиректно угрожавање највишег иранског руководства, иако је, како наводи, Техеран већ научио лекције из претходних израелских удара у којима су убијени високи војни званичници и нуклеарни научници.
Иранско руководство, према Шустеру, све више настоји да распрши и сакрије оно што му је најважније. Ипак, удари на домове и канцеларије кључних људи режима имали би пре свега симболичан значај. „Војна вредност је мала, али је реч о политичком театру – поруци намењеној демонстрантима“, каже Лејтон.
Друга могућност јесте ударац по финансијским интересима режима. IRGC и њено руководство контролишу велики број комерцијалних предузећа и профитабилних послова широм земље. Према проценама аустралијске владе, између једне и две трећине бруто домаћег производа Ирана налази се под директном или индиректном контролом IRGC. Напади на објекте који су финансијски важни појединим лидерима и њиховим породицама могли би да представљају „слабе тачке“ у систему.
Циљ, како објашњава Шустер, није директно рушење врха режима, већ да се руководство и припадници IRGC натерају да више брину о сопственом опстанку него о очувању власти. „IRGC никада није била самоубилачка организација“, закључује он.
Које оружје би било коришћено
Иако су B-2 бомбардери били кључни елемент прошлогодишњих удара на нуклеарне циљеве, аналитичари сматрају да би шири спектар мета сада захтевао другачија средства. Регионални штабови и базе IRGC могли би бити гађани Tomahawk крстарећим ракетама, које се лансирају са америчких подморница и ратних бродова са безбедне удаљености, чиме се минимизира ризик по америчке снаге.
Алтернатива су и ракете Joint Air-to-Surface Standoff Missile (JASSM), које носе продорну бојеву главу тежине око 450 килограма и имају домет до 1.000 километара. Ове ракете могу се лансирати са различитих платформи, укључујући ловце F-15, F-16 и F-35, као и бомбардере B-1, B-2 и B-52, али и морнаричке F/A-18.
Аналитичари не искључују ни употребу беспилотних летелица, док се употреба авиона са посадом за бацање класичних, слободнопадајућих бомби сматра превише ризичном.
Тренутно, САД немају носач авиона у непосредној близини Ирана, што додатно ограничава војне опције. То значи да би евентуални удари морали бити изведени са база у региону Персијског залива или са значајно веће удаљености, уз обавезно допуњавање горивом у ваздуху.
Војни „театар“
Какву год опцију да изабере, администрација Доналда Трампа ће, према Лејтону, тежити драматичном и медијски упечатљивом потезу. „Ова администрација воли политички театар – догађаје који привлаче пажњу и доминирају медијима“, истиче он.
Очекује се и да би евентуална операција била кратког трајања, налик прошлогодишњем једнократном нападу на нуклеарне објекте, са минималним ризиком по америчке снаге. Једна од могућности, према Лејтону, јесте напад на нафтну инфраструктуру у Персијском заливу – циљ који би био релативно лак за погодити, економски штетан по Иран на средњи и дуги рок и визуелно „атрактиван“ за медијско праћење, уз велике облаке дима и снажан симболички ефекат.