Gorka američka iskustva u Vijetnamu i Avganistanu pokazala su da veći broj vojnika ne znači uvek i pobedu — i da je javno mnjenje kod kuće podjednako važno kao uspeh na bojištu.
Posle više od 1,1 milion žrtava i skoro četiri godine žestokih borbi u Ukrajini, ruska vojska je otkrila da pobediti u ratu nije nimalo lak zadatak. Ali lekcije koje izlaze iz ovog sukoba su univerzalne, i američka vojska bi trebalo dobro da ih razmotri.U ratu, neprijateljske snage mogu biti poražene nadmoćnijim brojem, tehnologijom, taktikom ili jednostavno boljom srećom. Ali ratovi mogu biti izgubljeni čak i kada se dobijaju bitke. Vijetnam i Avganistan su najbolji primeri te kontradiktorne istine.
Vijetnam — prvi televizijski rat u istoriji
Istorija rata u Vijetnamu dobro je poznata u SAD. Tokom 1960-ih Amerika je slala sve više trupa kako bi podržala nepopularnu i korumpiranu vladu Južnog Vijetnama. Uprkos borbi na kopnu, moru i u vazduhu, i uprkos brojnim taktičkim pobedama, američka vojska nije uspela da zaustavi Severnovijetnamce i gerilce Vijetkonga da infiltriraju i podrivaju Južni Vijetnam.Ovo je bio prvi rat koji je direktno prenošen na televiziji — i upravo je televizija odigrala ključnu ulogu u neuspehu. Držala je rat u centru političke rasprave u Americi, i kako se sukob odužavao, postajao je sve nepopularniji kod prosečnih Amerikanaca koji nisu mogli da razumeju zašto mladi ljudi ginu u dalekoj jugoistočnoj Aziji. Dok je vojska pobeđivala na bojištu, gubila je kod kuće.Nema boljeg primera ove „pobede-na-frontu, poraza-kod-kuće“ od Tet ofanzive. U januaru 1968, Severni Vijetnam i Vijetkong pokrenuli su masovni napad širom Južnog Vijetnama, iznenadivši SAD i njihove saveznike. Iako je ofanziva bila vojna katastrofa za napadače i koštala ih desetina hiljada ljudi, njen uticaj na američko javno mnjenje bio je razoran. Amerikanci više nisu verovali u pobedu. Protesti su rasli. Iako će poslednje američke snage napustiti Vijetnam tek sedam godina kasnije, kraj je u suštini počeo upravo tokom Tet ofanzive.
Avganistan — granice strategije „naglog pojačanja“
Više od 25 godina nakon pada Sajgona, SAD su ušle u novi rat — ovaj put u Avganistanu. Nakon napada 11. septembra, talibanski režim odbio je da protera Al-Kaidu. Ubrzo posle toga, mali broj američkih specijalaca i CIA timova ušao je u zemlju i udružio različite anti-talibanske snage. Talibani i Al-Kaida poraženi su za samo nekoliko nedelja.
Godinama je situacija u Avganistanu izgledala stabilno. Ogromne količine novca ulazile su u zemlju, građena je infrastruktura, a avganistanske snage bezbednosti dobijale su obuku od međunarodne koalicije. Američke i savezničke trupe ostale su relativno malobrojne.A onda je došla „surge“ strategija krajem 2000-ih. Kao i u Iraku, SAD su poslale desetine hiljada dodatnih vojnika u pokušaju da jednom za svagda slome pobunu. Ali za razliku od Iraka, ova strategija nije promenila tok rata. Borbe su bile raštrkane, nepredvidljive, i više vojnika nije značilo veću šansu za pobedu. Pobunjenici su izdržali udare sve dok američko javno mnjenje nije potpuno okrenulo leđa ratu koji je trajao skoro dvadeset godina.
SAD su postepeno povlačile snage, prepuštajući sve više odgovornosti avganistanskoj vojsci. Onda je u avgustu 2021. sve propalo. U blic-ofanzivi, talibani su slomili vladine snage i ušli u Kabul za nekoliko dana. Usledila je dramatična evakuacija — scena upečatljivo slična onoj iz Sajgona 1975. godine. I onda je rat bio gotov.Šta ovi primeri govore?Vijetnam i Avganistan pokazuju da je pobeda na bojištu neophodna, ali nije dovoljna za pobedu u ratu. Što sukob duže traje, veća je verovatnoća da će biti izgubljen zbog:javnog mnjenja, političkih promena, odsustva jasnih strateških ciljeva.
Oba primera potvrđuju staro pravilo: vojne operacije moraju služiti jasno definisanim političkim i strateškim ciljevima. Sve drugo vodi u beskonačne, nepobedive ratove.
Pa nesumnjivo rat u Vijetnamu je izgubljen, ali Ameri su se borili žestoko i to protiv Vijetkongovaca, ali i protiv 2 miliona Čajneza(podatak koji retko ko zna), protiv državljana Laosa i ko zna koga još i naravno proksi protiv Ruja koji su sve vreme snabdevali trupe Žutih i oružjem, municijom, hranom, opremom.
Rat u Avganistanu je dobijen, pobili smo 57.500 Talibana a izgubili smo samo 2404 vojnika, u suštini to i nije bio rat jer smo suvereno vladali tamo čak 20 godina a slomili smo Afgane za mesec dana.
To nije ni bio rat u pravom smislu kao u UA, to je bio gerilski način ratovanja gde su Talibani napadali i brzo su bežali natrag u pećine. U piku je bilo samo 104.000 US vojnika, a ostali iz koalicija zanemarljivo malo.
Cilj je bio da se porazi Al Kaida i da se uhvati ili ubije Bin Laden i njegov zamenik Al Zavahri i to je odrađeno.
Ali ovim budalama na pamet je pala luda ideja da naprave neku uređenu državu od Afgana koji su još uvek u 15–tom veku. Žestoke pare su tamo bačene uludo u Afgana vojsku, policiju, u infrastrukturu i etc.
Zanimljivo da je Orejndž Men potpisao sporazum i dogovor s vođama Talibana u Dohi februara 2020 o 14-tom mesečnom povlačenju US vojske, i od onda pa sve do avgusta 2021 Ameri su se borili isključivo protiv ISIS terorista, a Talibani su poštovali dogovor i pre orijentisali su se isključivo protiv regularne armije Afgana. Naravno i javno mnjenje u US je pritiskalo Pentagon i Administracije, i tek posle 18 meseci od dogovora u Dohi vojska se povukla, 21 avgusta 2021 po naređenju Bajdena.
Smo 600 marinaca je sprovelo evakuaciju ljudi koji su radili za US vojsku, bilo ih je ukupno 10.000 sa porodicama, a haos je nastao jer su na Kabulski aerodrom navalili hiljade i hiljade ljudi koji su hteli pošto potom d pobegnu od režima Talibana.
I ona rečenica pri kraju Vam je apsolutno tačna, “odsustvo jasnih strateških ciljeva”, plus dugotrajna misija bez političkog cilja.
Rat u Vijetnamu, ma kakav da je bio, ma kako da se zavrsio, postavio je USA na prvo mesto kao svetske vojne sile.
Upotreba mlaznih aviona, helikoptera, hemijskog oruzja, sve do tad nevidjeno u istoriji ratovanja…
Davno je receno da nije bio cilj da se u tom ratu pobedi, vec da se taj rat sto duze vodi.