Горка америчка искуства у Вијетнаму и Авганистану показала су да већи број војника не значи увек и победу — и да је јавно мњење код куће подједнако важно као успех на бојишту.
После више од 1,1 милион жртава и скоро четири године жестоких борби у Украјини, руска војска је открила да победити у рату није нимало лак задатак. Али лекције које излазе из овог сукоба су универзалне, и америчка војска би требало добро да их размотри.У рату, непријатељске снаге могу бити поражене надмоћнијим бројем, технологијом, тактиком или једноставно бољом срећом. Али ратови могу бити изгубљени чак и када се добијају битке. Вијетнам и Авганистан су најбољи примери те контрадикторне истине.
Вијетнам — први телевизијски рат у историји
Историја рата у Вијетнаму добро је позната у САД. Током 1960-их Америка је слала све више трупа како би подржала непопуларну и корумпирану владу Јужног Вијетнама. Упркос борби на копну, мору и у ваздуху, и упркос бројним тактичким победама, америчка војска није успела да заустави Северновијетнамце и герилце Вијетконга да инфилтрирају и подривају Јужни Вијетнам.Ово је био први рат који је директно преношен на телевизији — и управо је телевизија одиграла кључну улогу у неуспеху. Држала је рат у центру политичке расправе у Америци, и како се сукоб одужавао, постајао је све непопуларнији код просечних Американаца који нису могли да разумеју зашто млади људи гину у далекој југоисточној Азији. Док је војска побеђивала на бојишту, губила је код куће.Нема бољег примера ове „победе-на-фронту, пораза-код-куће“ од Тет офанзиве. У јануару 1968, Северни Вијетнам и Вијетконг покренули су масовни напад широм Јужног Вијетнама, изненадивши САД и њихове савезнике. Иако је офанзива била војна катастрофа за нападаче и коштала их десетина хиљада људи, њен утицај на америчко јавно мњење био је разоран. Американци више нису веровали у победу. Протести су расли. Иако ће последње америчке снаге напустити Вијетнам тек седам година касније, крај је у суштини почео управо током Тет офанзиве.
Авганистан — границе стратегије „наглог појачања“
Више од 25 година након пада Сајгона, САД су ушле у нови рат — овај пут у Авганистану. Након напада 11. септембра, талибански режим одбио је да протера Ал-Каиду. Убрзо после тога, мали број америчких специјалаца и ЦИА тимова ушао је у земљу и удружио различите анти-талибанске снаге. Талибани и Ал-Каида поражени су за само неколико недеља.
Годинама је ситуација у Авганистану изгледала стабилно. Огромне количине новца улазиле су у земљу, грађена је инфраструктура, а авганистанске снаге безбедности добијале су обуку од међународне коалиције. Америчке и савезничке трупе остале су релативно малобројне.А онда је дошла „surge“ стратегија крајем 2000-их. Као и у Ираку, САД су послале десетине хиљада додатних војника у покушају да једном за свагда сломе побуну. Али за разлику од Ирака, ова стратегија није променила ток рата. Борбе су биле раштркане, непредвидљиве, и више војника није значило већу шансу за победу. Побуњеници су издржали ударе све док америчко јавно мњење није потпуно окренуло леђа рату који је трајао скоро двадесет година.
САД су постепено повлачиле снаге, препуштајући све више одговорности авганистанској војсци. Онда је у августу 2021. све пропало. У блиц-офанзиви, талибани су сломили владине снаге и ушли у Кабул за неколико дана. Уследила је драматична евакуација — сцена упечатљиво слична оној из Сајгона 1975. године. И онда је рат био готов.Шта ови примери говоре?Вијетнам и Авганистан показују да је победа на бојишту неопходна, али није довољна за победу у рату. Што сукоб дуже траје, већа је вероватноћа да ће бити изгубљен због:јавног мњења, политичких промена, одсуства јасних стратешких циљева.
Оба примера потврђују старо правило: војне операције морају служити јасно дефинисаним политичким и стратешким циљевима. Све друго води у бесконачне, непобедиве ратове.