Више од два месеца од почетка сукоба између САД и Исламске Републике, у Техерану није дошло до промене власти коју су многи очекивали. Уместо тога, према наводима изворног текста, ирански режим убрзано прелази на оштрији модел унутрашње контроле. У средишту тог модела су три потеза: потпуна или готово потпуна контрола интернета, ангажовање малолетника за безбедносне задатке и увођење страних шиитских милиција у унутрашњи безбедносни апарат.
То је важан сигнал јер показује да се главна борба за стабилност режима сада не води само споља, већ и унутар саме државе. Док пажњу привлаче контакти Вашингтона и Техерана и економски притисак америчке блокаде, кључно питање постаје да ли преостало руководство у Ирану уопште може да задржи контролу над становништвом.
Према тексту, недавно заседање Врховног савета за националну безбедност Ирана указало је на растућу забринутост безбедносних служби због могућих нових немира. Узрок су економске тешкоће и политичко незадовољство, који стварају услове за нови талас унутрашњег отпора. Режим зато не чека развој догађаја, већ паралелно затвара више тачака могућег притиска.
Интернет као средство унутрашње контроле
Иранске власти су, према извору, почетком јануара потпуно искључиле интернет у раној фази последњег таласа протеста. Та мера није била краткорочна ванредна реакција, већ почетак ширег и дужег комуникационог затварања на нивоу целе земље. Тиме је режим ударио директно на главно средство координације опозиције.
Повезаност омогућава организацију протеста, брзо ширење снимака и информација, као и контакт са спољним светом. Ако се та веза пресече, опозиција остаје без оперативне мреже, а држава добија више времена да локализује, изолује и угуши отпор.
Додатна тежина овог потеза је у томе што би, према упозорењима америчких стручњака наведеним у тексту, овакво стање могло да постане трајни модел. Уместо обнове пуног приступа, Иран би могао да пређе на контролисани систем са „белим листама“ за одобрене режимске представнике и ограниченим приступом за локалне фирме. То би значило институционализован затворени дигитални простор под директним надзором државе.
Ангажовање малолетника у безбедносним задацима
Други потез је још тежи и политички и безбедносно. Током врхунца америчко-израелске ваздушне кампање, и у очекивању могуће копнене операције САД, Исламска Република је почела да регрутује децу од 12 година за војне и безбедносне дужности. Према извору, један високи командант ИРГЦ је то јавно саопштио на државној телевизији.
Како наводи извештај Ал Хурра, који преноси изворни текст, ИРГЦ и милиција Басиџ сада користе наоружане малолетнике старости од 10 до 17 година за задатке повезане са надзором и контролом становништва. Њихова улога, према тим наводима, обухвата шпијунирање, праћење и хапшење грађана под оптужбама за шпијунажу или сарадњу са САД и Израелом.
Последица је двострука. Са једне стране, режим шири мрежу присиле на најнижи друштвени ниво и добија додатне очи и уши на улици. Са друге стране, само ослањање на децу за такве задатке говори да редовни безбедносни апарат нема довољно поверења, капацитета или људства да сам носи терет унутрашње контроле.
То је и показатељ кризе легитимитета. Држава која уводи малолетнике у механизам унутрашње репресије не показује самопоуздање, већ страх. Када режим више не рачуна на политичку подршку и друштвени пристанак, остају му надзор, принуда и ширење безбедносне мреже.
Стране шиитске формације као ослонац режима
Трећи потез је уношење страних милиција у сам Иран. Према извору, ИРГЦ је почео да распоређује формације као што су бригада Фатемијун, коју чине авганистански шиити, и бригада Зејнабијун, састављена од пакистанских шиитских бораца, као и више ирачких фракција. Њима су, како се наводи, поверени задаци унутрашње безбедности у различитим деловима земље.
Овај потез указује на процену самог ИРГЦ да је његов сопствени положај ослабљен. Извор наводи да су присутни губици у људству и инфраструктури, као и пад морала у иранским војним структурама. Ако је та процена тачна, Техеран је закључио да се на домаћи безбедносни апарат више не може у потпуности ослонити у случају ширег устанка.
Стране формације у таквом моделу имају посебну улогу. Оне су мање везане за локално становништво и самим тим могу бити погодније за оштре задатке унутрашње контроле. Истовремено, њихово присуство шаље поруку да режим прави резервни безбедносни прстен у случају колебања домаћих структура.
Покушај куповине времена
Сва три потеза имају исти циљ: куповину времена. Интернет блокада успорава организацију отпора. Малолетници шире капиларну мрежу надзора. Стране милиције попуњавају безбедносне празнине уколико домаћи апарат ослаби. То може краткорочно да стабилизује власт, али не решава суштину проблема који је и сам извор означио као губитак легитимитета.
Зато је кључна политичка последица у томе што се систем све мање ослања на пристанак, а све више на принуду. Формално, у Ирану и даље постоји теократски оквир. Практично, текст указује да држава све више личи на војну диктатуру са верским покрићем.
За спољне актере, пре свега Вашингтон, ова слика значи да економски притисак и војни удари сами по себи нису довели до политичког слома режима. Напротив, руководство у Техерану је одговорило унутрашњом милитаризацијом. То не значи да је режим стабилан, већ да је прешао на тврђи, затворенији и репресивнији облик опстанка.
Најкраће речено, Техеран тренутно не решава кризу, већ њоме управља силом. Када држава искључи сопствени народ са мреже, уведе децу у безбедносне задатке и доведе стране милиције као ослонац унутрашњег поретка, онда је јасно да је реч о режиму који покушава да преживи фазу дубоке унутрашње ерозије.