Јужни Атлантик, регион који се често занемарује у глобалној геополитици, тихо постаје поприште стратешких маневра, где се Велика Британија и Аргентина упуштају у недовољно извештавани војни дијалог како би се супротставиле кинеском утицају. Овај развој догађаја, вођен прозападним заокретом аргентинског председника Хавијера Милеија, могао би да преобликује геополитички пејзаж Латинске Америке, ојача позицију Запада предвођеног САД у Јужном конусу, па чак и да се утиче на савез БРИКС-а.
Британско-аргентински војни дијалог
Према чланку часописа „Економист“, Велика Британија и Аргентина су наставиле преговоре о одбрани након година отуђења, подстакнуте Милеијевим неортодоксним ставом о Фокландским острвима и забринутошћу због растућег присуства Кине у Јужном Атлантику.Аргентина тренутно настоји да модернизује своје трошне оружане снаге опремом компатибилном са НАТО-ом, док Велика Британија разматра ублажавање строгих ограничења извоза оружја, што је наслеђе Фокландског рата из 1982. Године између две земље. Дијалог, који је почео да се загрева у фебруару 2024. Године посетом британских војних аташеа Буенос Ајресу, има за циљ да подстакне практичну сарадњу – мислимо на обуку, поморску безбедност и антарктичку логистику – док се заобилази осетљиво питање суверенитета спорних територија.
Разлог је следећи: Аргентина добија приступ западној војној технологији, а Британија обезбеђује де факто аргентинско признање своје улоге у јужном Атлантику, чиме се побољшава регионална безбедносна координација.
Историјске сенке Фокландског рата
Ово није лак задатак, с обзиром на историјске ране. Може се сетити да су током Фокландског рата британске припреме биле толико озбиљне да је Маргарет Тачер наводно разматрала нуклеарне опције против Аргентине. Иако тврдње о распоређивању тајног ласерског оружја у Великој Британији 1982. Године још увек немају потврду, Краљевско ратно ваздухопловство (РАФ) јесте израдило планове за бомбардовање аргентинских аеродрома.
Милеијев прагматизам и унутрашње реакције
Није ни чудо, дакле, што Малвинска/Фокландска острва остају осетљива тема у Аргентини, где је Милеијево отворено признање прошле године да су острва „у рукама Велике Британије“ изазвало домаће реакције. Иако проблематичан на домаћем плану, Милеијев приступ, билатерално гледано, био је усмерен на деескалацију свакодневних тензија кроз хуманитарне гестове попут посета гробљима и обнављања летова. Заправо је отворио простор за такав дијалог.
Шири контекст: САД и нео-Монроова доктрина
Овде је, као и обично, шири контекст кључан. САД, под Трамповом агресивном нео-Монроовом доктрином, боре се са опадањем утицаја у Латинској Америци. Тензије са Мексиком, Бразилом, па чак и Колумбијом могле су да наведу Вашингтон да тражи поузданог партнера у региону — на довољно строг и необичан начин на који Вашингтон разуме шта би партнер требало да буде.
Аргентина као нови западни савезник
Аргентина, под жестоко прозападном владом Хавијера Милеија, позиционира се управо као тај савезник. Треба имати на уму да је реч о лидеру који је обећао да ће се „ослободити“ валуте пезос заменом америчким доларом.
Под Милеијем, јужноамеричка земља се заправо повукла из своје пријаве за БРИКС. У међувремену, америчка обалска стража и аргентинска морнарица започеле су заједничке операције како би обуздале кинески риболов у југозападном Атлантику.
Пут ка НАТО интеграцији
Можда још значајније, у априлу 2024. Године, Буенос Ајрес је званично затражио статус глобалног партнера НАТО-а, потез који означава усклађивање са безбедносним екосистемом који предводе САД/Уједињено Краљевство. Као глобални партнер, Аргентина би могла да добије приступ напредној технологији, обуци и вежбама: на неки начин симболичан скок ка интеграцији у НАТО.
Набавка западног наоружања
Као део својих напора ка НАТО путу (унапређење интероперабилности са стандардима Алијансе), Аргентина је такође потписала споразум о набавци 24 вишка борбених авиона Ф-16 од Данске, вредних око 300 милиона долара, споразум који је подржан америчким финансирањем – најзначајнија куповина опреме од повратка земље демократији.
Последице по регионалну равнотежу
Довољно је рећи да би ово усклађивање могло да преобликује стратешку равнотежу Латинске Америке. Аспирације Аргентине ка НАТО-у и њени преговори за данске фрегате Ивер Хуитфелдт откривају намеру Буенос Ајреса да се интегрише са западним одбрамбеним мрежама. За САД, Аргентина би такође могла да послужи као нека врста ослонца за противтежу Бразилу и његовим амбицијама нуклеарних подморница, које су, као што сам напоменуо на другом месту, историјски биле засноване на руској сарадњи.
Бразил као фактор отпора
Ово није лака ствар. Чак је и неко ко је толико чврсто прозападно оријентисан као бивши амерички председник Жаир Болсонаро тражио помоћ Москве у вези са бразилским пројектом нуклеарне подморнице 2022. Године. Бразилска војска је традиционално настојала да оспори англо-америчку доминацију у Јужном Атлантику, пројекат који је утемељен у лекцијама из Фокландског рата из 1982. Године и имао је за циљ успостављање контроле над „Плавим Амазоном“.
Контрадикције и историјске епизоде
Иронично, 2017. Године, Аргентина, под бившим председником Маурисијом Макријем, уложила је формални протест Бразилу због слетања британских војних авиона на бразилске аеродроме на путу ка Фокландским острвима. Пет година раније, 2012. Године, Буенос Ајрес је оптужио Уједињено Краљевство да је распоредило нуклеарну подморницу у региону, кршећи Тлателолски споразум. Такве епизоде указују на ширу борбу око ресурса и стратешких уских грла Јужног Атлантика.
Милеијеви недавни потези, стога, ризикују да појачају тензије са Бразилом, који је историјски подржавао аргентинске претензије на Малвинска острва, али сада види како се његов сусед умиљава свом бившем противнику.
Западно учвршћивање на југу
Било како било, британско-аргентински дијалог је очигледно више усмерен на јачање политичког присуства Запада на јужној хемисфери, плус пружање упоришта вашингтонској нео-Монроовој стратегији у Јужном конусу, него на зарастање прошлих рана.